Раци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа из 1661. године на којој је назив Rascia лоциран на подручју Баната и Срема
Приближна територија за коју је, према разним изворима, коришћен етнографски назив Расција (Rascia, Рашка, Racszag, Ráczország, Ratzenland, Rezenland) од 16. до 18. века
Етничко подручје Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Раци, Расцијани или Рашани је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце (католички Раци[1]). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовјековне области Србије и ексонима средњовјековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Расција, који данас обухвата дијелове Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Етимологија[уреди]

Деноним на латинском: Rasciani, Natio Rasciana; мађарском: Rác, (множ) Rácok, њемачком: Ratzen, Raize, (множ) Raizen. Назив су провитно користили Њемци и Мађари, а изведен из pars pro toto Рашка, средњовјековне српске области. Територију коју су првобитно насељавали Срби у Хабзбуршкој монархији се на латинском називала: Rascia; на мађарском: Ráczság,[2] Ráczország,[3] rácz tartomány[3] и на њемачком: Ratzenland, Rezenland.

Историја употребе назива[уреди]

Будући да су Срби, од 15. века, па надаље, чинили знатан део становништва на територији данашње Војводине, многи историјски извори и мапе, настали у овом историјском периоду (15-18. век), помињу територију данашње Војводине под именима Расциа и Мала Рашка. Назив Расциа се такође јавља и на подручју Славоније.

У својој „Историји Срба“, Константин Јиречек пише: „Из Србије је, већ пред крај 14. века, јака струја исељеника отишла на север. особито у Срем и Арадску жупанију. Овај покрет појачан је био поглавито тим, што су деспоти имали огромне поседе у Угарској. Поред босанских јеретика и присталица Хусита становали су већ 1437. у Срему и Славонији, између Саве и Драве, многобројни Расцијани."

По једној белешци из 1543. године, Темишвар и Арад налазили су се усред Расцие (in medio Rascionarum), а тада је, по истом запису, у целом Банату владао српски језик. У то време је на простору Баната постојало седамнаест српских манастира.

Почетком 18. века, у такозваној Ракоцијевој буни, Бачку означују Србијом и српском земљом и једна и друга страна. Тако главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, Дарваш, пише 19. јула 1704: „Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо."

Када су представници војвођанских Срба 1848. године однели своје захтеве Лајошу Кошуту, упозорили су га да њих вређа када их зове Раци, јер они имају своје народно и историјско име - Срби.

Аустријски путописац Александар Хекш, описујући Подунавље 1881. године, пише о крајевима које Срби насељавају: „На Дунаву и Тиси узводно станују до дубоко у Угарску, до Францовог канала (у Бачкој), до ушћа Мориша, до Сегедина (у некадашњем Тамишком Банату). Мале колоније Срба, које обављају трговину, бакалук, ниже градске занате, постоје готово у свим угарским градовима, где их зову Раци или Рашани (по покрајини Рашкој у Старој Србији)."

Од назива Раци је такође изведено и прво име Новог Сада: Рацка варош (Ratzen Stadt), односно - Српски град.

Мапе[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  2. Rascia, Časopis o Srbima u Vojvodini, Godina I, Broj 1, Vršac, Maj 1996.
  3. 3,0 3,1 Летопис Матице српске. 205-210. У Српској народној задружној штампарији. 1901. стр. 20. »... и да je Иза- бела ту у области, Koja ce звала Cpoiija (Ráczország, rácz tartomány), за поглавара поставила 1542 ПетровиКа: Из AuaÄHJeea дела видимо, да je ПетровиК управл>ао банат- ским и сремским Србима, да je био велик ...« 

Литература[уреди]

  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
  • Расциа, Часопис о Србима у Војводини, година I, број 1, Вршац, Мај 1996.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.