Рашани (Срби)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Раци)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Мапа из 1661. године на којој је назив Rascia (срп. Расција) лоциран на подручју Баната и Срема
Приближна територија за коју је, према разним изворима, коришћен етнографски назив Расција (Rascia, Рашка, Racszag, Ráczország, Ratzenland, Rezenland) од 16. до 18. века

Појам Рашани, односно Расцијани (лат. Rasciani; архаични егзоним), је термин који се током позног средњовековног и раног нововековног периода употребљавао за означавање Срба, првенствено у изворима западног порекла. Појам је најчешће употребљаван у тадашњој Краљевини Угарској, односно у Хабзбуршкој монархији. Термин је првобитно изведен из назива средишње српске историјске области Рашке (лат. Rascia), а током средњовековног периода је у западним изворима често употребљаван као синоним за српску државу и српске земље у целини. Почевши од 16. века, због све веће концентрације Срба у јужним областима Панонске низије, те области су такође почеле да буду називане Рашка, односно Расција (лат. Rascia; архаични егзоним), тако да се тај појам среће на ширем простору од Баната на истоку, преко Срема и Бачке, до јужне Барање и средишње Славоније на западу. Све те области су данас у саставу савремених држава: Србије, Румуније, Мађарске и Хрватске.

У најширем смислу, појам је обухватао не само православне Србе, већ и Србе католике, као и неке посебне групе, односно Буњевце и Шокце (католички Раци).[1]

Етимологија[уреди | уреди извор]

Етничко подручје Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Демоним на латинском: Rasciani, Natio Rasciana; мађарском: Rác, множина: Rácok; њемачком: Ratzen, Raize, множина: Raizen. Назив су провитно користили Њемци и Мађари, а изведен из pars pro toto Рашка, средњовјековне српске области. Територију коју су првобитно насељавали Срби у Хабзбуршкој монархији се на латинском називала: Rascia; на мађарском: Ráczság,[2] Ráczország,[3] rácz tartomány[3] и на њемачком: Ratzenland, Rezenland.

Историја употребе назива[уреди | уреди извор]

Будући да су Срби, од 15. века, па надаље, чинили знатан део становништва на територији данашње Војводине, многи историјски извори и мапе, настали у овом историјском периоду (15–18. век), помињу територију данашње Војводине под именима Расција и Мала Рашка. Назив Расција (лат. Rascia) се такође јавља и на подручју Славоније.

У својој „Историји Срба“, Константин Јиречек пише: „Из Србије је, већ пред крај 14. века, јака струја исељеника отишла на север. особито у Срем и Арадску жупанију. Овај покрет појачан је био поглавито тим, што су деспоти имали огромне поседе у Угарској. Поред босанских јеретика и присталица хусита становали су већ 1437. у Срему и Славонији, између Саве и Драве, многобројни Расцијани.“

По једној белешки из 1543. године, Темишвар и Арад налазили су се усред Расције (in medio Rascionarum), а тада је, по истом запису, у целом Банату владао српски језик. Банат је тада називан Мала Рашка. У то време је на простору Баната постојало седамнаест српских манастира.

Крајем 17. века, 1691., Раци и Немци су ослободили Брод од Турака. Сачувано је писмо Војводе Карла де Кроја из 1691. године о освајању Брода од Турака. Из писма се види да су Рашани и Немци, на челу с њим, ослободили Брод од Турака. Он у писму спомиње рацке хајдуке којима је поверио да одвежу неколико турских лађи на Сави, наводи у свом табору рацког капетана Перчинлију с 300 Раца и хајдука. Чим је настала вече, почну Раци и хајдуци прелазити на другу обалу, чамцем се превезло 80 рацких хајдука, који су се сместили иза тамоших рацких колиба. На крају писма пише да је исте ноћи дао турску тврђаву запосести с Рацима и са 100 немачких војника. [4]

Почетком 18. века, у такозваној Ракоцијевој буни, Бачку означују Србијом и српском земљом и једна и друга страна. Тако главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, Дарваш, пише 19. јула 1704: „Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо.“

Када су представници војвођанских Срба 1848. године однели своје захтеве Лајошу Кошуту, упозорили су га да њих вређа када их зове Раци, јер они имају своје народно и историјско име – Срби.

Аустријски путописац Александар Хекш, описујући Подунавље 1881. године, пише о крајевима које Срби насељавају: „На Дунаву и Тиси узводно станују до дубоко у Угарску, до Францовог канала (у Бачкој), до ушћа Мориша, до Сегедина (у некадашњем Тамишком Банату). Мале колоније Срба, које обављају трговину, бакалук, ниже градске занате, постоје готово у свим угарским градовима, где их зову Раци или Рашани (по покрајини Рашкој у Старој Србији).“

Од назива Раци је такође изведено и прво име Новог Сада: Рацка варош (Ratzen Stadt), односно – „Српски град“.

Неки католички интелектуалци су одвајали Рашку од Србије и Рашане од Срба[уреди | уреди извор]

Иако су у повељама Немањића српско и рашко име синоними а поп Дукљанин пише да река Дрина дели Србију на Босну и Рашку [5] , неки католици нашег језика су у својим делима одвајали Рашку од Србије и Рашане од Срба. Тако Мавро Орбин на насловници књиге "Караљевство Словена" пише: "...DALMATIA, CROATIA, BOSNA, SERVIA, RASSIA, BVLGARIA", Андрија Качић Миошић у књизи "Разговори угодни народа словинскога" за краљеве Дукље пише да су владали у "србској земљи" (На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.) [6] док су му Немањићи краљеви словински од којих је Стефан Првовенчани краљ од Рашије и Далмације. Мартин Сегон бискуп Улциња из 15. века, пореклом Србин из Новог Брда описује Рашане, Влахе и Србе:

Рашани, наиме, први становници ове покрајине, дивљи и ратоборни, насељавају онај дио који лежи према ријекама Дрини, Сави и Истру (Дунав). Власи су планинци, дивљи род људи — они су богати само стадима стоке, а други дио, који је окренут Дарданцима, Македонцима и Трибалима, Срби, људи блаженог начина живота и питомијег и лијепог изгледа, зато што се простиру више ка југу и због многих путујућих трговаца.

[7]

Мапе[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  2. ^ Rascia, Časopis o Srbima u Vojvodini, Godina I, Broj 1, Vršac, Maj 1996.
  3. 3,0 3,1 Летопис Матице српске. 205-210. У Српској народној задружној штампарији. 1901. стр. 20. »... и да je Иза- бела ту у области, Koja ce звала Cpoiija (Ráczország, rácz tartomány), за поглавара поставила 1542 ПетровиКа: Из AuaÄHJeea дела видимо, да je ПетровиК управл>ао банат- ским и сремским Србима, да je био велик ...« 
  4. ^ Цвекан 1984, стр. 29.
  5. ^ LJETOPIS SVEŠTENIKA DUKLJANSKOG, KRALJEVSTVO SLOVENA, IX poglavlje. приступљено 24.12.2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ Kačić Miošić, Andrija (приступљено 24.12.2016). Razgovor ugodni naroda slovinskoga.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Сегон, Мартин. Књижевност Црне Горе од 12. до 19. вијека — писци средњовјековног латинитета, књига 1., стр.245. Цетиње: Обод. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
  • Расциа, Часопис о Србима у Војводини, година I, број 1, Вршац, Мај 1996.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.
  • Шулетић, Небојша С. (2015). „Становништво санџака Пакрац према попису из 1565. године”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 7—30. 
  • Цвекан, Пашкал (1984). Фрањевци у Броду. Славонски Брод.