Раци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа из 1661. године на којој је назив Rascia лоциран на подручју Баната и Срема
Приближна територија за коју је, према разним изворима, коришћен етнографски назив Расција (Rascia, Рашка, Racszag, Ráczország, Ratzenland, Rezenland) од 16. до 18. века
Етничко подручје Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Раци, Расцијани или Рашани је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце (католички Раци[1]). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовјековне области Србије и ексонима средњовјековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Расција, који данас обухвата дијелове Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Етимологија[уреди]

Деноним на латинском: Rasciani, Natio Rasciana; мађарском: Rác, (множ) Rácok, њемачком: Ratzen, Raize, (множ) Raizen. Назив су провитно користили Њемци и Мађари, а изведен из pars pro toto Рашка, средњовјековне српске области. Територију коју су првобитно насељавали Срби у Хабзбуршкој монархији се на латинском називала: Rascia; на мађарском: Ráczság,[2] Ráczország,[3] rácz tartomány[3] и на њемачком: Ratzenland, Rezenland.

Историја употребе назива[уреди]

Будући да су Срби, од 15. века, па надаље, чинили знатан део становништва на територији данашње Војводине, многи историјски извори и мапе, настали у овом историјском периоду (15-18. век), помињу територију данашње Војводине под именима Расциа и Мала Рашка. Назив Расциа се такође јавља и на подручју Славоније.

У својој „Историји Срба“, Константин Јиречек пише: „Из Србије је, већ пред крај 14. века, јака струја исељеника отишла на север. особито у Срем и Арадску жупанију. Овај покрет појачан је био поглавито тим, што су деспоти имали огромне поседе у Угарској. Поред босанских јеретика и присталица Хусита становали су већ 1437. у Срему и Славонији, између Саве и Драве, многобројни Расцијани."

По једној белешци из 1543. године, Темишвар и Арад налазили су се усред Расцие (in medio Rascionarum), а тада је, по истом запису, у целом Банату владао српски језик. У то време је на простору Баната постојало седамнаест српских манастира.

Почетком 18. века, у такозваној Ракоцијевој буни, Бачку означују Србијом и српском земљом и једна и друга страна. Тако главни заповедник војних одреда који су се борили против Срба у Бачкој, Дарваш, пише 19. јула 1704: „Сва велика места Расције и с ове и с оне стране Дунава и Тисе попалили смо."

Када су представници војвођанских Срба 1848. године однели своје захтеве Лајошу Кошуту, упозорили су га да њих вређа када их зове Раци, јер они имају своје народно и историјско име - Срби.

Аустријски путописац Александар Хекш, описујући Подунавље 1881. године, пише о крајевима које Срби насељавају: „На Дунаву и Тиси узводно станују до дубоко у Угарску, до Францовог канала (у Бачкој), до ушћа Мориша, до Сегедина (у некадашњем Тамишком Банату). Мале колоније Срба, које обављају трговину, бакалук, ниже градске занате, постоје готово у свим угарским градовима, где их зову Раци или Рашани (по покрајини Рашкој у Старој Србији)."

Од назива Раци је такође изведено и прво име Новог Сада: Рацка варош (Ratzen Stadt), односно - Српски град.

Неки католички интелектуалци су одвајали Рашку од Србије и Рашане од Срба[уреди]

Иако су у повељама Немањића српско и рашко име синоними а поп Дукљанин пише да река Дрина дели Србију на Босну и Рашку [4] , неки католици нашег језика су у својим делима одвајали Рашку од Србије и Рашане од Срба. Тако Мавро Орбин на насловници књиге "Караљевство Словена" пише: "...DALMATIA, CROATIA, BOSNA, SERVIA, RASSIA, BVLGARIA", Андрија Качић Миошић у књизи "Разговори угодни народа словинскога" за краљеве Дукље пише да су владали у "србској земљи" (На 1077. Краљеваше у србској земљи краљ Михајло. На 1100. Краљева је у србској земљи и у Далмацији краљ Бодин.) [5] док су му Немањићи краљеви словински од којих је Стефан Првовенчани краљ од Рашије и Далмације. Мартин Сегон бискуп Улциња из 15. века, пореклом Србин из Новог Брда описује Рашане, Влахе и Србе:

Викицитати „Рашани, наиме, први становници ове покрајине, дивљи и ратоборни, насељавају онај дио који лежи према ријекама Дрини, Сави и Истру (Дунав). Власи су планинци, дивљи род људи - они су богати само стадима стоке, а други дио, који је окренут Дарданцима, Македонцима и Трибалима, Срби, људи блаженог начина живота и питомијег и лијепог изгледа, зато што се простиру више ка југу и због многих путујућих трговаца.”

[6]

Мапе[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva "Njegoš". Njegoš. 1985. »У другој су биле све могуће нације, међу њима и „католички Раци", тј. Буњевци и Шокци.« 
  2. Rascia, Časopis o Srbima u Vojvodini, Godina I, Broj 1, Vršac, Maj 1996.
  3. 3,0 3,1 Летопис Матице српске. 205-210. У Српској народној задружној штампарији. 1901. стр. 20. »... и да je Иза- бела ту у области, Koja ce звала Cpoiija (Ráczország, rácz tartomány), за поглавара поставила 1542 ПетровиКа: Из AuaÄHJeea дела видимо, да je ПетровиК управл>ао банат- ским и сремским Србима, да je био велик ...« 
  4. LJETOPIS SVEŠTENIKA DUKLJANSKOG, KRALJEVSTVO SLOVENA, IX poglavlje. приступљено 24.12.2016. 
  5. Kačić Miošić, Andrija (приступљено 24.12.2016). Razgovor ugodni naroda slovinskoga. 
  6. Сегон, Мартин. Књижевност Црне Горе од 12. до 19. вијека - писци средњовјековног латинитета, књига 1., стр.245. Цетиње: Обод. 

Литература[уреди]

  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Милан Туторов, Мала Рашка а у Банату, Зрењанин, 1991.
  • Расциа, Часопис о Србима у Војводини, година I, број 1, Вршац, Мај 1996.
  • Лазо М. Костић, Српска Војводина и њене мањине, Нови Сад, 1999.