Корисник:Golija/Цар Душан и независно судство

Као институција судство је постојало још у раном средњем веку, али не би могло да се каже да се радило o „уређеном систему". Судила је власт, судиле су и неке институције, судила је црква, понекад и властела, али се није знало ко, када, са којим надлежностима. За најтеже злочине одговарало се пред владарем или његовим судом, a на нижем нивоу „судије" су били жупани, a касније севасти и кефалије, д-кле обласни и локални државни органи.
Врховни судија је био владар, али тако је било у свим феудалним државама. Врховни судија је остао владар и у време цара Душана, али тада се све променило. Настао је Душанов законик, први документ који не само што је уредио судство у Србији, већ и први документ који је загарантовао независност судства.
Врло напредно за једну земљу која се и у 21. веку још увек мучи са питањем: како да напише закон који ће загарантовати независност судства и потрајати бар годину дана, a да не говоримо o томе да издржи и неку промену владајуће гарнитуре.
Цар Душан је то решио уз помоћ само два члана. У члану 171 се каже да „ако и сам цар изда акт за некога или по срџбе, или по љубави, или по милости, a онази књига разара законик, није по правде и по закону, како пише законик, судије тужи књигу да не верују, ткмо да суде и врше како је по правде". У члану 172 стоји да „судије суде само по закону, како пише у законику, a да не суде по страху од царства ми".
Не би се могло рећи да је Србија била прва држава која се позабавила независношћу судства јер је Душанов законик урађен по угледу на законе и прописе који су важили у Византији, али се не може оспорити да је био веома напредан за своје време. Јер, осим независности судства у облику декларативне форме, инсистирао је и на неопходној пратећој категорији - раздвајању судске од управне власти, чему је посвећено око 40 чланова Законика. Изузет је био члан 194. којим је предвиђено да се припадницима Цркве суди пред црквеним судом или пред кефалијом.
Да би се одвајање судске власти извршило, цар Душан је у Законик унео одребе на основу којих је поставио судије по целој земљи и дао им овлашћења да суде сами, што значи да оптужени не сме да се позива на двор, па чак ни мимо области у којој је прекршен закон. Конкретно, да окривљеном може да суди само судија који је надлежан за ту област и да поступак не може да се води пред другим властима осим пред „судијама које је овластио цар". A судија је имао овлашћења да позива осумњичене, прикупља писмене доказе, води парнице и доноси и извршава пресуду. Нажалост, овај леп пример демократског закона није баш доследно спровођен у пракси. Из извора се не може закључити колико је примењиван, али се може закључити да је од њега често одступано.
Ни током Душановог живота, a ни касније органи власти нису престали да врше судску функцију, без обзира на то да ли се радило o централним или локалним органима управљања. Мада постоји мишљење да то није било кршење Законика јер је можда цар ова лица сматрао „царски изабраним судијама", тј. лицима са овлашћењем, ипак се ради o помало натегнутом тумачењу права. То ширење овлашћења датим лицима која нису судије види се у Повељи Дубровчанима из 1349, насталој само неколико месеци после издавања првог дела Законика, која предвиђа судску улогу кефалије, кнеза и цариника, a у Хиландарској хрисовуљи из 1355. предвиђа се судска надлежност кефалије.
Душанов законик је, ипак, документ који је регулисао статус суда, судије, начин извођења поступка, начин извођења доказа, као и висину казне. И сви ти прописи нису важили само за државне судове већ су морали бити примењивани и у приватно-правном судству, у ком су суђења обављали власници земље или световна и духовна властела. Они су имали право да суде над својим „зависним становништвом". То право је најчешће припадало Цркви. У средњовековној Србији два приморска града су такође имала независно судство и то решено на основу Статута града. То су Котор и Будва. У Котору је то правило веома поштовано и није постојала могућност да се неки грађанин, ма за које дело да је био оптужен, обрати владару и затражи судску заштиту. Уколико би владар ипак п-кушао да се умеша, Которани су то сматрали повредом аутономије. И у Будви је постојала слична пракса, али се за један број кривичних дела ишло пред суд владара (издајство, убиство...)
A да би суђење било стварно независно, сва овлашћења ипак нису дата само судији, јер је цар Душан предвидео и арбитражу у виду пороте. У случају тешких кривичних дела било је 24 члана пороте, a код сасвим лаких, задовољавало се и са шест. Била је довољна натполовична већина да би се неко осудио или му се одбацила кривица.
Скоро седам векова касније Србија је стигла до два поротника без икаквих овлашћења приликом доношења пресуде.

Литература: Тања Ћирић, Цар Душан и независно судство