Корисник:Isidorajanjic

С Википедије, слободне енциклопедије

Трагична недеља[уреди | уреди извор]

Трагична недеља (каталонски -La Setmana Tràgica ) је побуна која је захватила понајвише Барселону, али и остале делове Каталоније крајем јула 1909. године.

Трагична недеља
Време: 26. јул 1909.2. август 1909.
Место: Барселона и неки делови Каталоније
Узрок: Покушај мобилисања грађана ради рата у Мароку
Последице: Спаљивање верских објеката, 2500 заточеника,

2000 изгнаника, погубљење Франсеска Ферера

Жртве и губици
Погубљење Фрнсеска Ферера Више од 100 мртвих, 14 смртних

казна, 5 извршених


Узроци[уреди | уреди извор]

Године 1909. догађаји у области шпанске владавине у Мароку натерали су шпанску власт да пошаљу  резервисте да иду у рат, са намером да одбране остатак шпанске империје и њене рударске интересе у мароканском рифу. Антони Маура и Монтанер, министар владе, одлучио је да пошаље више од 40 000 људи у Африку.  Постојао и закон о регрутацији војника који је оне који си могли да плате 1500 пезета ослобађао мобилисања, док су они сиромашнији били приморани да иду у рат. Многи од мобилисаних резервиста су били родитељи и због ризика да се не врате и оставе породицу на цедилу, влада је пристала да у случају да нека жена постане удовица услед рата, добије минималну пензију.

Укрцавање трупа је почело 11. јула у Барселони, а наредних дана су се одвијале антиратне манифестације и инциденти у луци и на улицама.

Од 19. до 25. јула су се побуњеници свакодневно сукобљавали са полицијом.

Трагична недеља[уреди | уреди извор]

У понедељак, 26. јула 1909. године је радничка класа прогласила званичан штрајк, који је захватио не само Барселону, бећ и остале делове Каталоније. Тада су у Барселони постављене барикаде, а сви начини комуникације са остатком државе обустављени. У међувремену је каталонска буржоазија била затворена у својим домовима или су отишли у своје резиденције изван града док штрајк није прошао, јер су сматрали да је ово био сукоб између централне власти и радника. Истог тог дана је капетан Де Сантјаго прогласио ратно стање, а гувернер , незадовоњан, дао оставку. Протест је превазишао штрајк и заузео бунтован став.

Од уторка , 27. јула, до четвртка, 29. јула,  град је био у рукама инсурекциониста, али нису они управљали побуном, нити радикали, нити републикански националисти, ни анархисти, а недостатак политичког вођења и координације довело је до тога да ова побуна постане хаотична и неорганизована.

Међутим, у остатку Каталоније, осим у Сабадељи, штрајк је био ограниченији, иако су барикаде биле постављене на већини индустријских зона.

Последице[уреди | уреди извор]

Избијање неконтролисаног насиља резултирало је спаљивањем око 80 зграда, већином верских објеката, смрћу више од стотину људи , многи рањених,  2500 заточеника, 14 смртних казни, од којих је 5 извршено, око 2000 изгнаника, који су побегли у Француску у страху од репресије, прослава 216 ратних савета и погубљењем Франсеска Ферера и Гвардије.

Франсеск Ферер и Гвардија је био анархистички педагог модерне школе, и сматрао се вођом ове побуне. Након суђења које је више личило на лакрдију, него на право суђење, осуђен је на смрт и погубљен је у октобру исте године. Масовни међународни протести нису могли да спрече његову смрт, иако није доказано да је имао директну везу ни са штрајком нити са избијањем инцидента.  Извршење је била и одмазда прозрокована покушајем побољшања школе, схваћен као напад на католички школски систем, који је коначно и био узрок казне коју је влада желела да спроведе. Последица Франсескове смрти је скидање , дотадашњег министра владе, Маура са власти.

Европска штампа је преувеличавала дешавања у Каталонији. У новинамаа као што су Daily News, Le Depeche, Berliner Tageblatt или Le Temps писало се о увредама, убиствима, жестини, срамоти и свештеничким интриграма. Брисел је подигао споменик Франсeску Фереру две године након његовог погубљења. 1989. је Градска управа Барселоне поставила реплику споменука у част педагогу Фереру.

Музика, филмови, фотографије, рукописи, брошуре, постери, новине из Каталонске библиотеке су докази и сведоци трагичне недеље, коју такође зову и црвена, револуционарна или славна недеља,  утицала је на свест  и Барселона је постала цнтар интересовања.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]
  • https://www.enciclopedia.cat/EC-GEC-0062317.xml
  • http://blogs.sapiens.cat/socialsenxarxa/etiqueta/setmana-tragica/
  • https://www.bnc.cat/Visita-ns/Exposicions/1909.-Barcelona-Convulsa.-La-Setmana-Tragica-en-la-memoria
  • http://veuanoia.cat/la-setmana-tragica-vista-per-gaziel-hemeroteca/
  • https://www.ccma.cat/catradio/En-guardia/fitxa-programa/944/