Корисник:Marijana Nenadovic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Селен - зачинско биље[уреди | уреди извор]

Селен је једна од омиљених ароматичних биљака. Дијелови биљке ароматичног укуса и њихово етарско уље користе се у прехрамбеној индустрији као зачин. Селен је поријеклом из Персије, одакле је раширен по читавој Европи. Гаји се пуно у Француској, Италији, Њемачкој и др.

Карактеристике селена[уреди | уреди извор]

Селен је вишегодишња биљка. Коријен је вретенаст дуг 40-50 cm. Биљка у првој години образује розету крупног лишћа, а у другој години и касније, разгранато, цјевасто стабло, које је високо и преко 2 m. Листови су дугачки 50-60 cm, наизмјенично распоређени, голи, сјајни, двоструко перасти. Цваст је сложен штит. Цвјетови су хермафродитни, жути. Биљка цјета од јула до августа. Плод је спљоштени шизокарпијум, жућкастомрке боје. Маса 1000 зрна је 3-7 g. Сјеме задржава клијавост двије године. Почетни развој клијанаца је спор, у првој години се формира само розета листова. У другој и наредним годинама вегетација почиње врло рано, већ у марту. Образовање стабла почиње крајем мајa. Плодови сазријеваају неравномјерно током јула, а пуно зрење се може очекивати почетком августа. Плод је склон осипању. Доњи листови увену послије првих јесењих мразева.

Хемијски састав и употреба[уреди | уреди извор]

Од селена се користи етарско уље ( Levistici aetheroleum ), коријен ( Levistici radix ), плод ( Levistici fructus ), лист ( Levistici folium ), а ређе зелени изданак ( Levistici herba ). Сви дијелови биљке садрже етарско уље: коријен 0,5-1%, надземни дио са зеленим плодовима о,15-0,45%, листови 0,08-0,24%, а зрели плодови 0,8-1,5%. Најзначајније је етарско уље добијено из коријена. Етарско уље се састоји из фталида (70%), а осим тога садржи још терпинеол, карвакрол и сесквитерпене. Осим етарског уља коријен садржи и кумарине, шећер као и јабучну,ангеличну и кафену киселину. Дјелује као диуретик, карминатив, стомахик и еменагог. Користи се код упала доњег уринарног тракта, превенције камена у бубрегу, стомачних тегоба, катара дисајних путева и др. Листови се користе у домаћинству као зачин.

Селен
Технологија гајења[уреди | уреди извор]

За гајење селена погодна су плодна, дубока, хумусна, средње везана земљишта. Иако није осјетљив на мразеве, за гајење треба изабрати топлије положаје јер тада даје више етарског уља. Тешка глиновита и пјесковита земљишта, као и подводна и плавна земљишта нису погодна. Као вишегодишња култура, гаји се ван плодореда. Селен се може гајити 6-8 година, али се у плантажи искоришћава само 3-5 година, јер се касије смањује принос листа и стабла, а коријен постаје шупаљ. Најбољи предусјеви селену су ђубрене окопавине. Због заједничких болести и штеточина, прије и послије селена не треба гајити штитарице. Коријен селена продире дубоко, па се земљиште у јесен оре на 35-40 cm дубине, а у прољеће изравна, дрља и ваља. Селен добро искоришћава продужено дјеловање стајњака те се он уноси под предкултуру. Прије садње, односно сјетве, треба унијети 100-200 kg P2O5, 140-150 kg K2O, 100-140 kg N, на 35-45 cm дубине. Велика зелена маса селена износи пуно храњива из земљишта, па о ђубрењу усјева треба добро водити рачуна. Ова биљка се прихрањује два пута годишње са 50-60 kg/ha N - први пут у прољеће, послије кретања вегетације, а други пут крајем јула, након косидбе зелених дијелова. У јесен се приликом међуредне обраде унесе 70-80 kg/ha P2O5 и 60-80 kg/ha K2O. Микроелементи се дају заједно са прскањем ради заштите од болести и штеточина. усјев селена се заснима преко расада, директном сјетвом сјемена, или дијељењем коријена. За 1 ha потребно је 42000 до 55000 биљака, односно 1-1,5 kg сјемена за њихову произвдњу. Производња преко расада је скупа, па се усјев заснива директном сјетвом сјемена на сталном мјесту. Вријеме сјетве је март - април. За директну сјетву потребно је 6-8 kg/ha сјемена, сије се на размаку 50-60 cm између редова, на дубини од 1-1,5 cm. Селен се у периоду мировања може размножавати и дијељењем бусена. Биљке старе 4-5 година исјеку се на толико дијелова да на сваком буде и коријен и пупољак. Мјере његе: на формирање коријена повољно утиче уклањање цвијетних стабала. Ако се то не уради, коријен ће постати шупаљ, што квари квалитет. Коријен се вади у јесен треће или четврте године. Из земље се ваде помоћу плуга. Извађено коријење се очисти од земље и од остатка надземних дијелова, опере, а потом реже на 2-4 дијела дужине 10-15 cm. Коријење се суши на засјењеном, промајном мјесту (таван) или у сушари. Од 4 kg свјежег коријена добија се 1 kg сувог. Очекивани принос суве дроге је 1500-2000 kg/ha. Од приноса 6-8 t/ha свјежег коријена добија се 5-6 kg етарског уља. За производњу етарског уља из хербе, за сад се одржава 4-6 година. Просјечан принос листова је 4-6, а од тога се добије 2-4 етарског уља. Годишњи принос хербе јесте 10-20 t, од чега се добије 8-20 kg/ha етарског уља. Принос плодова је 400-600 kg/ha, од чега се добија 3-6 kg етарског уља.

Особине Садржај у % за квалитет
Етарско уље, најмање 0,7 0,4
Коријење са остацима стабљике и листова, највише 5 10
Коријење дужине мање 2 cm, највише 10 10
Други дијелови биљке, највише 1 2
Органске (биљне) нечистоће, највише 2 2
Органске (животињске) нечистоће, највише - -
Неорганске нечистоће 1 2
Влага, највише 15%
Пепео, највише 7%

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

[1]

  1. ^ Кишгеци, Јан (2009). Лековито, ароматично и зачинско биље. Београд.