Корисник:Marinaaa334/песак

СЕОСКИ ПЛЕС

Сеоски плес је један од многих врста друштвених плесова који потичу са Британских острва. Састоји се од предефинисаног низа фигура, подешених тако да одговарају одређеној дужини трајања музике. Изводи га група људи, углавном у паровима у неколико група. Током плеса, играчи изводе фигуре са својим партнером или другим играчима, углавном тако да један играч одигра део плеса са сваким у групи. У данашње време уобичајни су „позивачи“ (енг. Caller) који играче уче плесу, а затим одређују фигуре током игре. Постоје разни стилови сеоског плеса.

Као музичка форма, написана у двочетвртинском или шестоосминском такту, сеоски плес су компоновали Бетовен и Моцарт. У Јужној Америци, француски имигранти однели су сеоске плесове који су имали велики утицај на латиноамеричку музику као сеоски плес.

Сеоски плес ознат је и под именом Anglais или Anglois (француска реч за придев „енглески“). У Шкотској, сеоски плесови познати су под именом Ecossaise, а уз њих је тешко повезан и ирски групни плес (country sets).

КАРАКТЕРИСТИКЕ

Група (eng. set) јесте формација играча. Неке од најчешћих формација су дугачке линије парова (eng. logways for as many as will), или квадрати, који се састоје од четири пара. Формација линије налази се у више од 12000 модерних сеоских плесова; то је уједно и најпопуларнија формација 18. и 19. века. Године 2003. Борлесонова енциклопедија Square Dancer’s Encyclopedia навела је 5125 фигура, али могућности су једино ограничене местом кореографа.

Томас Вилсон (Thomas Willson) је 1808. године написао: „Сеоски плес игра неодређени број људи, не мање од 6, али више од тога колико год пожели. Ипак, шест је доволјно да изведе било коју фигуру.“ Наравно, Вилсон је писао о свом времену; постоје многи плесови за два пара, или за три или пет играча.

Фигура (eng. figure) јесте облик који играчи својом игром праве. Неки једноставнији, попут кружења улево, могу се играти без предходне вежбе, док се компликовани (нпр. Strip the willow) морају учити. Кораци и стилови варају од краја до краја са временом. Музика коју људи повезују са сеоским плесовима је фолк, историска или традиционална музика, мада модерни бендови експерементишу и са другим жанровима.

Иако је велики број сеоских плесова настајао управо на селима, велика већина су креирали, а и даље креирају кореографи и играчи мајстори. Сваки плес састоји се од скупа глатко повезаних фигура. Музика је у сложеним тактовима (6/8, 12/8м eng. jig) или у простим ритмовима (2/4, 4/4, eng, reel), али може се користити било која музика уз коју се може играти. У већини плесова играчи ће мењати позиције тако да у следећем тренутку плеса играју са другом особом.

Док енглески фолк денс клубови генерално прихватају све сеоске плесове, америчке групе енглеског плеса не рачунају модерне врсте. Сеоски плесови намењени су свим учесницима, насупрот клогингу (eng. clogging) који је примарно концертни плес, или разним дворским плесом. Ведри, ритмични и прости, сеоски плесови служили су као освежавајући крај након вечери озбиљнијих плесова, попут минуета.

Историски гледано, термин contra dance био је синоним за сеоски плес. Хау (eng. Howe) је 1858. године написао: „У свим књигама о игри које су штампане у Енглеској током предходна три века користи се термин сеоски плес, док све књиге штампане у Француској током истог периода користе термин contre danse. С обзиром да су Енглеска и Француска једнаке у ауторитету по том питању, оба термина су тачна. Сеоски или contre плесови били су један од најпопуларнијих видова разоноде на Британским острвима, Француској и осталим континенталним земљама од памтивека.“ Данас се термин contra dance користи најчешће као назив посебног америчког стила плеса.

ИСТОРИЈА

Сеоски плесови почели су да утичу на дворске плесове у 15. веку, и постали су популарни на двору краљице Елизабете Прве од Енглеске. Многе референце на сеоске плесове и називе плесова 17. века потичу из овог времена, али се за мали број може показати да се односе директно на енглеске сеоске плесове. Иако неке карактеристике дворског плеса тог времена подсећају на посебан тип сеоског плеса звани morris dance, утицај других дворских плесова Континента, а поготово ренесансе Италије, могу се видети. Вероватно је да су ови плесови имали утицај и на сеоске плесове.

Књига Џона Плејфорда (eng. John Playford) The English Dancing Master, написана 1651. године, наводи преко стотину мелодија; сваку са својим сопственим фигурама. Ова књига била је веома популарна, и штампана је константно 80 година. Плејфорд и његови наследници имали су монопол над приручницима плеса све до 1711. године, и престали су са издавањем 1728. године. Током овог периода енглески сеоски плесови попримили су разне облике и форме, попут група од два, три или четири пара, као и плесање у круговима и квадратима.

Сеоски плесови уведени су на двор француског краља Луја Четрнаестог, где је постао познат као contredanse, а касније и на Немачке и на Италијанске дворове. Приликом повратка са посете енглеском двору у 17. веку, Андре Лорин доне је manuscript игара енглеског стила Лују Четрнаестом. Године 1706. Раул Ожеф Фуле (fran. Raoul Auger Feuillet) публиковао је своју књигу Recüeil de Contredances; колекцију енглеских плесова написаних у тзв. Beauchamp-Feuillet нотацији. Књига укључује неколико плесова које је сам аутор смислио, као и аутентичне енглеске плесове. Џон Есекс (eng. John Essex) превео је ову књигу на енглески под називом For the Further Improvement of Dancing.

Од двадесетих година осамнаестог века, па све до пада популарности енглеског сеоског плеса, термин contradanse почео је да се користи за линиске групе од два или три пара. Најранији француски списи користе исти термин искључиво за линиску игру (eng. longways). То је довело до погрешног схватања речи contradanse као плес у којем играчи играју у линијама насупрот једна другој. Квадратни стил плеса такође је имао своје почетке у француској као quadrille и cotillion. Ови плесови углавном захтевају групу од осам људи; по један пар на свакој страни. пример оваквог плеса су Les Lanciers и Eightsomne Reel. Играње у квадратима и даље опстаје у Ирској као групни плес (eng. set dancing).

Дуго време су енглески издавачи издавали годишње колекције ових плесова у форми џепних књига. Многи писци, попут Џејн Осин, Чарлса Дикенса или Томаса Хардија волели су сеоске плесове, и остављали су прецизне описе у својим романима. Међутим популарност плесова као што је валцер или quadrille избацили су сеоски плес из енглеских плесних хала током раног деветнаестог века, мада је шкотски сеоски плес задржавао своју популарност.

УТИЦАЈ

Долазећи одвојено у америчке колоније, енглески сеоски плес и француски contredanse постали су новоенглески contra dance, који је доживео нови процваат током средине двадесетог века. У Сједињеним Државама, quadrille је еволуирао у квадратни плес, док је у Ирској допринео развоју модерног орског групног плеса. Енглески сеоски плес имао је одвојен развој у Шкотској, где је постао шкотски сеоски плес. Посебан случај је ceidlidh, који је спој енглеских, ирских и шкотских утицаја. Неки плесови остали су одвојени од осталих у модерном репертоару. Један такав је Virginia Reel, који је готово потпуно исти као Sir Roger de Coverly.

Током осамнаестог века, шпанска и латиноамеричка верзија француског плеса, contredanse, постала је међународно популарна као стил музике и игре. Као плес, contredanse, је била популарна у Шпанији, одакле се проширила на Шпанску Америку где је попримила фолклорну форму која и даље постоји у Мексику, Венецуели, Колумбији, Перуу, Панами и Еквадору. На Куби је contredanse постао важан жанр, предак плесова као што су danzon, mambo I cha cha cha. Након Хаићанске револуције 1791. године, Хаићани су у кубанску верзију плеса довели креолски утицај. У Скандинавији, посебан шеснаестотактовни плес у ритму две четвртине је Енгелска у Шведској (Енгелск у Данског). Потиче од енглеских сеоских плесова који су прихваћени током деветнаестог века. У Данској Енгелск коришћен је и за линијске и за квадратне плесове енглеског порекла.

ОЖИВЉАВАЊЕ

Оживљавање сеоских плесова било је могуће једино услед рада Сесила Шарпа (eng. Cecil Sharp), Мери Нил (eng. Mary Neal) и Енглеског друштва за игру и песму (eng. English Folk Dance and Song Socirty) током касног деветнаестог и раног двадесетог века, када су нека деца школског узраста учена сеоским плесовима. Током раног двадесетог века почело је оживљавање традиционалних и историских плесова у Енглеској. Једна од првих која је радила на оживљавању ритуалних плесова је Мери Нил, док је Сесил Шарп, преко својих шесто тонова Country Dance Book, која је издавања између 1909. и 1922. године, покушао да оживи сеоски плес онакав какав је био у време Плејфорда, користећи преживеле сеоске плесове као водич. Међутим, Сарп и његови ученици били су заинтересовани само за плесове описане у раним приручницима. Публиковао је 160 плесова из Плејфордових приручника и 16 традиционалних сеоских плесова. Сарп је веровао да су Плејфордови плесови, поготово они са неправилним формама, оригинална форма сеоских плесова и да су све остале промене током историје плеса биле ништа друго до изобличења. Овај став није више прихваћен. Прва збирка модерних сеоских плесова од 1820. године, Maggot Pie, публикована је 1932. године, али су тек током касног двадесетог века модерне композиције постале прихваћене. Реконструкција историских плесова и нових композиција се наставља. У интерпретаторе и композиторе двадесетог века убрајају се Даглас и Хелен Кенеди, Пет Шо, Том Кук, Кен Шефил, Чарлс Болтон, Мајкл Бараклоу, Колин Хјум, Гери Рудман и Ендру Шо.