Корисник:Triftri/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Mercedes-Benc W140[уреди | уреди извор]

Mercedes-Benc W140
Преглед
ПроизвођачMercedes-Benc Grupa
ПроизводњаApril 1991 – Septembar 1998 (sedan) Octobar 1992 – Septembar 1998 (kupe)
ДизајнерBruno Sako (sedan: 1986; kupe 1987) Olivije Bulaj(direktor dizajna (1982-1990)[1][2]
Каросерија и шасија
КласаLuksusna klasa F
Каросерија4- vrata sedan kratki


4- vrata sedan dugi
СличниMajbah 57 i 62
Погонски агрегат
МоторBenzin 2.8-3.2 L M104 I6

4.2-5.0 L M119 V8

6.0 L M120 V12

7.1-7.3 L M297 AMG V12

Dizel 3.0 L td l6

3.5 L td l6
Степен преноса4 brzina automatik

5 brzina automatik

5 brzina manuelni
Величине
Дужина5,113 mm

5,213 mm 5,065 mm

6,228 mm
Ширина1,886 mm 1,895 mm
Висина1,486 mm 1,427 mm
Маса1,880 kg (4,145 lb)

2,190 kg (V140)

2,060–2,240 kg (C140)
Хронологија
ПретходникMercedes-Benc W126 Mercedes-Benc 600
НаследникMercedes-Benc W220 (S-Klasa) Mercedes-Benc C215 (CL-Klasa)

Mercedes-Benz W140 je serija vodećih vozila koje je proizvodio Mercedes-Benz od 1991. do 1998. u sedan/salon i kupe tipu karoserije i 2 medjuosovinske dužine. (SE i SEL). Mercedes-Benz Je predstavio W140 S-Klasu na salonu automobila u Ženevi u martu 1991. Početak prodaje je započeta u aprilu 1991. a u Severnoj Americi 6. avgusta 1991. godine.

Svi modeli su preimenovani u junu 1993. godine kao deo promena u nomenklaturi cele kompanije za modelsku godinu 1994. postajući S, bez obzira na dužinu međuosovinskoj rastojanja, stila karoserije, kao i na vrstu goriva. Dizel modeli su nosili oznaku Turbоdizel na vratima prtljažnika. 1996. godine S-klasa kupe je ponovo preimenovana u CL-klasu kao sopstveni asortiman modela.

S-klasu serije W140 zamenili su sedan W220 S-klase i kupe C215 CL-klase 1998. godine nakon osmogodišnje proizvodnje. Zbog širokog izgleda W140 je u arapskim zemljama nazvan "Duh". Proizvodnja W140 je dosegla brojku od 432 732[3] proizvedenih primeraka od kojih su 406 710 sedani i 26 022 kupei

== Istorija == Razvoj Modela W140 je počeo 1981. godine, a zvanično predstavljanje je prvobitno postavljeno u septembru 1989. godine. Nekoliko različitih predloga dizajna je proučavano od 1982. do 1986. godine, kada je 9. decembra 1986. izabran definitivni predlog dizajna Olivijea Bulaja. Nekoliko inženjerskih prototipova je procenjeno od početka 1987. sa konačnim dizajnom eksterijera zaključanim u septembru 1987. Patenti za dizajn su prijavljeni 23. februara 1988. u Zapadnoj Nemačkoj i 23. avgusta 1988. u Sjedinjenim Američkim Državama[4]. Glavni dizajner Bruno Sako pripisao je Jaguarovu limuzinu XJ40 i BMW E32 serije 7 kao veliki uticaj na dizajn W140[5][6]. Inicijalni predlog spoljašnjeg dizajna zahtevao je dva različita dizajna rashladne rešetke za označavanj gornjeg i donjeg modela, slično ideji o okruglim i pravouglim farovima na W123(1976-1985). Inovativna tehnologija oblikovanja metala omogućila je proširenje haube (poklopca motora) na prednji branik, sa rešetkom postavljenom unutar ekstrudiranog metala. W140 je postao drugi model nakon R129 (1989-2001) koji ima ovu ekstrudiranu metalnu rešetku.

Kada je BMW predstavio novu seriju 7(E32) 1986. ponuđen je prvi posleratni nemački putnički V12 motor, M70. Ova iznenađujuća najava primorala je Mercedes-Benc da odloži uvođenje modela W140 za 18 meseci, do 1991. godine. Odlaganje je omogućilo Mercedesu da razvije novi V12 motor i da preuredi motorni prostor kako bi se prilagodio ogromnom V12 motoru zajeno sa nadogradnjom kočnog sistema. Konačni razvojni prototipi su završeni u junu 1990. godine a pilot proizvodni modeli su napravljeni od juna 1990. do januara 1991. godine.

Prekoračenje troškova projekta i kašnjenje od osamnaest meeci doveli su do odlaska Volfganga Petera, glavnog inženjera[7] Mercedes-Benca. Cena W140 je bila znatno viša od njegovog prethodnika W126 (25%), što je dovelo do spore prodaje tokom recesije 1990-1994.

Spora prodaja modela W140 se može pripisati talasu japanskih luksuznih automobila koji su predstaljeni pre nego sto je W140 lansiran; dok je osnovna cena šestocilindričnog 300SE bila 71 500 dolara 1992. godine, Leksus LS400 je počinjao od 44 300 dolara, a Acura legend je imao početnu cenu od 28 800 dolara. Ovo je navelo mnoge potencijalne kupce W140 da pređu na njegove konkurente, zbog njihovih nižh cena, nižih troškova održavanja i bolje pouzdanosti.

Kao rezultat pojačane cene i oštre konkurencije, Mercedes-Benc je prešao sa "inženjerskog" dizajna na dizajn vodjen tržištem. Mnogi entuzijasti tvrde da je W140 poslednja prava S klasa, jer je njegov naslednik, W220, kritikovan zbog inferiornog inženjeringa, a u slučaju ranijih modela, slabe pouzdanosti.

Godine 1995., spoljašnji izgled u dva tona je napravljen da bude monoton, dodata su niska ksenonska prednja svetla i sočiva zadnjeg pokazivača su postala čista. Promena je kasnije uvedena u junu 1996. kao modeli iz 1996.5 u Evropi i modeli iz 1997. u Sjedinjenim Državama.

W140 je postao poznat 1997. godine kada je Dajana, princeza od Velsa, poginula u saobraćajnoj nesreći, u kojoj je učestvovao i model S 280, u tunelu u Parizu.[8][9]

Modeli[уреди | уреди извор]

Tri tipa karoserije su preneta iz modela W126: sedan/limuzina sa dve dužine međuosovinskog rastojanja i jednim kupeom sa dvoje vrata. Tipovi modela su dodeljeni kao W140, za standardno međusovinsko rastojanje, V140 za dugo međuosovinsko rastojanje i C140 za kupe. 1996. S klasa kupe je preimenovana u CL-klasu i time je izdvojena iz S klase. Duža Pulmen verzija predstavljena je 1995. godine sa međuosovinskim rastojanjem od 4140mm. Mogao se naručiti sa oklopnom opremom.

Sultan od Bruneja je naredio da se napravi osamnaest S 73 T karavana/kombini sa M 297 7,3-litarskim V12 motorima pripremljenim za AMG i koji isporučuju 391 kV (532 KS; 524 KS) i 750 Nm (553 lb⋅ft) sa deset isporučenih jedinica. S 73 T je imao ugrađeni prednji deo kupea S-Klase i zadnji deo S210 karavana/karavan, kao i zadnja svetla sedana S-Klase.[10]

Jednokratni prilagođeni papamobil S 500 lang Landaulet je napravljen za papu Jovana Pavla II 1997. godine.

Karakteristike[уреди | уреди извор]

Sigurnost[уреди | уреди извор]

W140 S-Klasa uvela je zapažene bezbednosne inovacije.[11]

  • Kočioni sistem. Modeli V8 i V12 W140 distribuirali su više snage kočenja na zadnje točkove, povećavajući efikasnost zaustavljanja. 1996. godine, V140 je dobio sistem za pomoć pri kočenju BAS, koji se aktivirao tokom vanrednih manevara kako bi povećao snagu kočenja do maksimuma.[12]
  • Elektronski program stabilnosti (ESP) uveden je 1995. na Mercedes-Benz S 600 Coupe[13]. ESP je koristio kompjutere u vozilu da poboljša reakciju upravljanja vozilom u teškim uslovima vožnje. Ovo je sistem koji je razvio Mercedes, koji je od tada licenciran drugim proizvođačima.
  • Ksenon farovi visokog intenziteta sa pražnjenjem (samo kratka svetla) predstavljeni su 1995. godine.
  • Bočni vazdušni jastuci i senzori sedišta uvedeni su 1996. godine.
  • Automatski brisači sa senzorima za kišu predstavljeni su 1996. godine.
Udobobnost i pogodnst[уреди | уреди извор]

W140 dolazi sa opremom:

  • Zvučno izolovano staklo sa duplim staklom je bila nova inovacija S-klase koja je prvi put ugrađena na W140. Ovaj oblik zastakljivanja prozora je omogućio poboljšanu zvučnu izolaciju, smanjenu kondenzaciju i druge prednosti izolacije.
  • Spoljni retrovizori sa električnim upravljanjem mogu se preklopiti prekidačem kako bi se olakšala vožnja u uskim prostorima.
  • „Parametarsko upravljanje“ je bio sistem koji je olakšao vožnju pri maloj brzini smanjujući napor potreban za manevrisanje u situacijama osetljivim na brzinu, kao što je parkiranje.
  • Markeri za parkiranje pozadi, ili šipke za vođenje. Ove šipke su se pružale iz zadnjih uglova poklopca prtljažnika kada su u rikverc, pružajući vozaču smernice za manevre pozadi. Godine 1995. ovaj sistem je zamenjen Parktronic sistemom baziranim na sonaru koji je merio rastojanje branika do obližnjih prepreka.
  • Brisači sa grejanim sistemom za pranje. Kasniji modeli su takođe uključivali brisače vetrobranskog stakla koji osećaju kišu.
  • Električno upravljan automatskim zatamnjivanjem unutrašnjeg retrovizora koji je vezan za memoriju sedišta i volana.
  • Ortopedska sedišta su bila skupa fabrička opcija koja se sastojala od nekoliko različitih vazdušnih jastuka u sedištu koje korisnik može da naduva i izduva kako bi pronašao savršenu poziciju za vožnju.
  • Dvozonska kontrola klime. Četvorozonska kontrola klime na modelima LVB.
  • Nagnuta i grejana zadnja sedišta na modelima LVB. Modeli V12 takođe imaju opciju sedišta sa četiri mesta, koja omogućava potpuno podesiva zadnja sedišta, lumbalni oslonac i kontrolu zadnjeg suncobrana. Centralno sedište je zamenjeno centralnom konzolom Burlvood, omogućavajući format sedenja 2 + 2.
  • Sistem kontrole klime se može podesiti da radi 20 minuta nakon što je motor isključen.
  • Električni zadnji suncobran.
  • Kozmetički retrovizori sa osvetljenjem suvozača.
  • Vrata i prtljažnik sa mekim zatvaranjem.
  • Kožni enterijeri.
  • Godine 1995. S 600 Kupe je postao prvi Mercedesov automobil sa GPS navigacionim sistemom, nazvan Auto Pilot Sistem APS. Imao je CD-ROM mape i navigacioni displej u boji na centralnoj kontrolnoj tabli.
  • 1996. godine predstavljeni su Linguatronic sistem glasovne kontrole i Parktronic sonarski sistem za parkiranje.
  • 1997. TELEAID sistem za hitne slučajeve i praćenje je uveden na tržište SAD.
  • Takođe, razvijen sa automobilom, Bose zvučni sistem je bio dostupan kao opcija.
Tehnologija pogona[уреди | уреди извор]
  • Prvo predstavljanje CAN magistrale (5 CAN bus čvorova).
  • W140 je imao novorazvijeno vešanje na prednjoj osovini sa dvostrukim polugama i zadnje nezavisno vešanje sa više karika.
  • 1991. godine predstavljena je prva generacija hidropneumatskog ADS (Adaptive Damping Sistem). Podešava nivo prigušenja amortizera kako bi se stabilizovao automobil tokom vožnje velikom brzinom, agresivne vožnje ili ako vozač izgubi kontrolu nad vozilom[14]. Postalo je standardno za V12 modele i opciono za V8 modele.
  • Godine 1996. samonivelirajuća suspenzija je integrisana sa ADS-om.
  • Novi dizel motor sa šest cilindra i 4 ventila po cilindru, prvi za Mercedes-Benc, predstavljen je 1996. godine kao S 300 TURBODIZEL

Motori[уреди | уреди извор]

Za seriju W140 razvijena je nova generacija 6-cilindričnih i V8 benzinskih motora sa duplim bregastim vratilima (DOHC), četiri ventila po cilindru,i novo promenljivo vreme ventila. Mercedes-Benzov prvi putnički V12 motor predstavljen je 1991. godine kao odgovor na BMW-ov 750i/750iL (E32). Samo 3,5-litarski redni-6 dizel motor, OM 603,97k, prenet je iz V126, i ostao je jedini motor u modelu W140 sa formatom dva ventila po cilindru do njegove zamene 1996. godine. Pojava DOHC-a, sa četiri ventila po cilindru i praćena promenljivim tempom ventila, pomogla je da se povećaju brojke konjskih snaga i obrtnog momenta bez nametanja velike kazne za potrošnju goriva, a sve uz smanjenje emisija. Svi benzinski motori su bili opremljeni katalizatorima tokom čitave vožnje modela W140, bez obzira na to gde su prodati.

M 104 benzinski motor predstavljen je 1992. godine sa dve zapremine: manji 2,8-litarski M 104,94k motor je postavljen na 300 SE 2.8 (samo godinu dana), a zatim na S 280 (1994-1998); veći 3,2-litarski M 104.99k motor je bio postavljen na 300 SE/300 SEL (samo godinu dana), a zatim na S 320 (1994–1998).

Motori M 119 V8 bili su dostupni u verzijama od 4,2 litara (M 119 E 42) i 5,0 litara (M 119 E 50) i ostali su nepromenjeni tokom čitave serije modela. Godine 1994. AMG je razvio 6,0-litarsku verziju (M 119 E 60) sa 279 kV (379 KS; 374 KS) i 580 Nm (428 lb⋅ft) u veoma ograničenoj proizvodnji za japansko tržište. S 500 AMG 6.0 i CL 500 AMG 6.0 proizvodili su se od 1994. do 1999. po narudžbini korisnika[15]. Za 1993, V8 motori su dekonfigurisani radi poboljšane kontrole emisije.

Motor M 120 V12 je bio ponuđen u količini od 6,0 litara samo za ceo model. Ovaj motor je razvio 290–300 kV (394–408 KS; 389–402 KS) i 569–580 N⋅m (420–428 lb⋅ft) obrtnog momenta za verziju od 6,0 litara. Verzija od 300 kV (408 KS; 402 KS) bila je dostupna u Evropi od 1991. do 1992. iu Sjedinjenim Državama samo 1992. godine. Godine 1993., V12 je malo podešen na 290 kV (394 KS; 389 KS) radi niže kontrole emisije. 6,0-litarski M 120 V12 koji je pripremio AMG sa većim performansama, 327 kV (445 KS; 439 KS) i 623 Nm (460 lb⋅ft), bio je dostupan samo za kupe S- ili CL-Klase (C140) a ne limuzine/limuzine S-Klase.

3,5-litarski redni-6 dizel motor, OM 603,97k u modelima 300 SD TURBODIZEL (1991–1993) i S 350 TURBODIZEL (1994–1996) prvi put je ponuđen van tržišta Severne Amerike i Japana. Ovaj motor je zamenjen 1996. godine potpuno novim motorom OM 606.961 ERE sa 24 ventila. Ovaj motor je labavo izveden iz M 104 benzinskog motora, ali sa drugačijom radilicom i glavom cilindra. Manji motor postavljen na S 300 TURBODIZEL imao je 130 kV (177 KS; 174 KS) i 330 Nm (243 lb⋅ft). Gorivo je dostavljeno indirektno u komoru za predsagorevanje pre ulaska u komoru za sagorevanje.

Transmisija[уреди | уреди извор]

V140 ostaje jedina S-Klasa koja ima širi opseg menjača tokom svog osmogodišnjeg rada. Izbor menjača na predstavljanju bio je 5-stepeni manuelni i 4-brzinski 4G-Tronic automatski. Novi 5-brzinski 5G-Tronic predstavljen je 1994. samo za 6 cilindrične benzinske motore. Septembra 1995, 5G-Tronic je ažuriran elektronskom kontrolom za optimalnije tačke menjanja na osnovu očitavanja senzora i postao je jedina opcija automatskog menjača za čitav asortiman modela od 1996. do 1998. godine.

Modeli opremljeni 6-cilindričnim benzinskim motorima imaju 5-stepeni manuelni menjač kao standard sa 4-brzinskim ili 5-stepenim automatskim menjačem kao dodatnim opcijama, što V140 čini poslednjom S-klasom koja ima ručni menjač. U junu 1996. i 4-brzinski i 5-stepeni automatski menjači zamenjeni su 5-stepenim elektronski kontrolisanim automatskim menjačem. 6-cilindrični dizel motori nikada nisu bili u ponudi sa manuelnim menjačem, prateći "tradiciju" sa V116 i V126. S 300 TURBODIZEL, predstavljen 1996. godine, dobio je 5-stepeni elektronski kontrolisan automatski menjač.

Modeli sa V8 i V12 motorima su bili u ponudi sa 4-stepenim automatskim menjačem kao standardnom opremom do avgusta 1995. Septembra 1995. 4-stepeni automatski menjač je zamenjen 5-stepenim elektronski kontrolisanim automatskim menjačem.

4MATIC, sistem pogona na sva četiri točka predstavljen u V124 (1985–1996), nikada nije ugrađen u V140 S-klasu. Naslednik V140, V220, postao je prva S-Klasa koja je imala 4MATIC kao dodatnu cenu

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Press Release”. Приступљено 21. 5. 2023. 
  2. ^ „Automobile Body”. 
  3. ^ Barrett, Frank. Illustrated Buyer's Guide Mercedes-Benz. Motorbooks International Illustrated Buyer's Guide series (2nd изд.). MBI. ISBN 0-7603-0451-3. 
  4. ^ „DPMAregister-Design”. Приступљено 21. 5. 2023. 
  5. ^ „Ever wonder why the W140 was so big?”. benzworld.org. 
  6. ^ Petersm Wolfgang, Zolter, Jurgen (јун 2004). The Challenge: Accelerating the Mercedes-Benz brand. Delius Klasing. ISBN 978-3768815956. Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  7. ^ MacKenzie, Angus (17. 4. 2007). „2007 Lexus LS 460”. MotorTrend. Приступљено 21. 5. 2023. 
  8. ^ „Princess Diana8217s Death And The Conspiracies That Just Won8217t Die”. 
  9. ^ „Mercedes owners to get together on October 21”. Times Of India. 10. 10. 2012. 
  10. ^ Tan, Paul (12. 7. 2007). „The Sultan of Brunei’s Mercedes-Benz S73 T AMG”. paultan.org. Приступљено 21. 5. 2023. 
  11. ^ „Top Speed W140 profile”. Topspeed.com. 
  12. ^ „75 years of protection for occupants and other road users from Mercedes-Benz: Innovation as a tradition”. Daimler. 
  13. ^ (PDF) https://web.archive.org/web/20141230184646/http://www.daimler.com/Projects/c2c/channel/documents/1892377_CL_Klasse_e_2010.pdf.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  14. ^ „v12uberalles.com”. 
  15. ^ „"1994 MERCEDES-BENZ S500 S500 AMG 6.0 for sale"”. trade unique cars. Приступљено 21. 5. 2023. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Triftri/песак&oldid=26497750”