Корниловљева побуна

Корниловљева побуна
Део револуције у Русији
Време:септембар 1917.
Место:Петроград, Русија.
Исход: побуна угушена без борбе.
Сукобљене стране
Руска Врховна команда
Руски монархисти
Привремена влада
Петроградски совјет
Команданти и вође
Лавр Корнилов  Предао се
Александар Керенски
Лав Троцки
Јачина
неколико козачких и једна кавкаска коњичка дивизија неколико хиљада наоружаних радника
Жртве и губици
војска се расула, штаб заробљен незнатни

Корниловљева побуна (енгл. Kornilov affair) био је неуспели покушај монархистичког војног преврата у Русији у септембру 1917. Иако није успела, побуна највиших официра руске војске против Привремене владе Александра Керенског открила је стварну слабост демократских партија на власти и била је један од катализатора Октобарске револуције.[1]

Позадина[уреди | уреди извор]

Неуспех руске летње офанзиве као последица недовољних припрема, рђавог руковођења, незадовољства и антиратног расположења у војсци и народу, пољуљао је из темеља позиције Привремене владе и руске Врховне команде. У време дубоке кризе, која је 16-17. јула достигла врхунац у спонтаним демонстрацијама радника и војника кои су тражиле да сва власт пређе у руке совијета, на чело привремене владе дошао је, уместо Георгија Љвова, дотадашњи министар војске Александар Керенски. Припремајући се за обрачун са совијетима и преузимање све власти у своје руке, Привремена влада одредила је уместо генерала Алексеја Брусилова за врховног команданта генерала Лавра Корнилова. У њега су руске демократске партије (есери и мењшевици) уз подршку буржоазије и спахија, као и англо-француски политички и војни кругови, полагали велике наде и видели личност способну да силом угуши претећу совјетску револуцију.[1]

Побуна[уреди | уреди извор]

У другој половини августа 1917. Корнилов је прикупио око Петрограда неколико козачких дивизија под изговором да заштити Петроград од Немаца, који су припремали офанзиву према Риги, док их је, у ствари, припремао и у септембру упутио у поход против жаришта револуције, Петрограда. По Корниловљевом наређењу, кренули су с фронта према Петрограду 3. коњички корпус, неке козачке јединице и тзв. дивља дивизија (састављена од кавкаских муслимана - добровољаца), али нису успеле да стигну до престонице.[2] Радници и сељаци, сврстани у одреде Црвене гарде, испречили су се пред контрареволуционарима, а радници на железници зауставили су војне транспорте. Под утицајем револуционарне пропаганде бољшевика, јединице Корниловљеве војске отказале су послушност официрима и убрзо се распале. Напуштен од војника, Корниловљев штаб ухапшен је без отпора.[1]

Последице[уреди | уреди извор]

После издаје Корнилова, Керенски се прогласио за врховног команданта, а за начелника узео је генерала Михаила Алексејева. Одлучујућа улога револуционарних организација у онемогућавању Корниловљевог похода на Петроград повећала је углед Бољшевичке партије у широким народним масама, али је и отворено показала потпуну немоћ демократске Привремене владе, која није имала наоружаних присталица ни међу радницима и обичним војницима (који су подржавали совијете), ни међу официрима и козацима (који су већином били монархисти, и подржали Корнилова). Тако се Привремена влада у септембру 1917. одржала уз помоћ совијета, али је од истих тих совјета оборена већ 25 октобра (6. новембра) у Октобарској револуцији.[1]

У популарној култури[уреди | уреди извор]

Корниловљев пуч детаљно је описан у роману Тихи Дон, совијетског писца Михаила Шолохова.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 336. 
  2. ^ Гажевић, Никола (1973). Војна енциклопедија (књига 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 352. 
  3. ^ Шолохов, Михаил (1959). Тихи Дон (књига 1). Београд: Просвета. стр. 502—548.