Књига песама

С Википедије, слободне енциклопедије
Прва поема Књиге песама, рукопис Цара Ћенлонга, уз слику

Књига песама, такође Шиђинг или Ши-чинг (кинески: 诗经/ 詩經; пинјин: Shījīng) је једна од конфуцијанских класичних кинеских текстова. Она је најстарија сачувана збирка кинеске поезије која је настајала скоро пола миленијума. Сакупљана је од 11. века пре нове ере до средине 6. века пре нове ере и у њој се садржи 305 песама. Књига песама је прво дело реалистичке поезије и књижевности, и у наредних неколико векова је установила метричка и ритмичка правила стиха и употребу стилских фигура. Прво је била позната само као Песме а касније као Триста песама.[1] Она је једна од „пет класика“ за које се традиционално каже да их је саставио Конфуције, а проучавали су је и памтили научници у Кини и суседним земљама током два миленијума. Такође је богат извор ченгју идиома (класичних идиома од четири карактера) који су још увек део ученог дискурса, па чак и свакодневног језика у савременом кинеском. Од династије Ћинг, њени обрасци риме су такође анализирани у проучавању старокинеске фонологије.

Настанак[уреди | уреди извор]

Данас постоје две теорије настанка Књиге песама. Прва теорија претпоставља да је сам Конфуције од три хиљаде песама одабрао триста пет дидактички и етички одговарајућих песама, које је затим по сопственом нахођењу преправио тако да оне сабране чине стилски адекватну књижевну композицију. Друга теорија тврди да је збирка постојала пре Конфуција, и да је већ била позната у његовој држави Лу, док ју је он само популаризовао[2].

Записи из династије Хан сведоче о почецима прикупљања ових поема, тако што су владари династије Џоу слали прикупљаче међу народ, у жељи да чују политичко расположење и мишљење подређених преко њихове поезије.

Садржај[уреди | уреди извор]

Књига песама садржи најстарије хронолошки потврђене кинеске песме[3]. Већина поема датира из периода Западни Џоу (1046–771. пре нове ере), а извучене су из разних провинција и градова у области Џонгјуен. То су углавном биле народне песме (љубавне, војничке, политичке, церемонијалне итд.) и првобитно су се изводиле уз музичку пратњу.

Део (кинески) Број и значење Век (п.н.е)[4][5]
國風 Guó fēng 160 „Арије држава" од 8. до 9. века
小雅 Xiǎo yǎ 74 „Мале оде" од 9. до 8. века
大雅 Dà yǎ 31 „Велике оде" од 10. до 9. века
周頌 Zhōu sòng 31 „Химне државе Џоу" од 11. до 10. века
魯頌 Lǔ sòng 4 „Химне државе Лу" 7. век
商頌 Shāng sòng 5 „Химне државе Шанг" 7. век

Све песме се могу поделити у три групе. Прва група су арије, односно народне песме којих има 160. Углавном су сатиричне или васпитне, али политички обојене песме. Друга група су оде, 31 велика и 74 мале- укупно 105. Велике оде су старије и извођене су на грандиознијим дворским окупљањима, док су мале млађе и писане за мање прославе и дворске забаве. Углавном су биле писане у сатиричном или похвалном тону. Трећа група песама су химне које су извођене приликом приношења жртава у храму и дворовима. Има их 40, а углавном су се певале уз музичку пратњу.[6]

Стил[уреди | уреди извор]

Арије и оде писане су у четворокарактерној форми и имају риму, за разлику од химни које имају различити број карактера и понекад и немају риму. Такође је присутна прва употреба песничких стилских средстава која ће у будућим вековима постати карактеристична за кинеску поезију и књижевност. Прва песничка средства у Књизи песама су фу, би и ксинг. Фу представља директну нарацију, а би нарацију са поређењем и метафором. Ксинг је специфично средство помоћу којег се у уводном делу песме осликава пејзаж уз радостан тон, а у наставку се откривају права осећања лирског субјекта.[7][8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hawkes, David (1985). The Songs of the South: An Ancient Chinese Anthology of Poems. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044375-2. 
  2. ^ Група аутора (1982). Повијест свјетске књижевности. Загреб: Младост. стр. 445. 
  3. ^ Davis, Albert Richard (1970). The Penguin Book of Chinese Verse. Baltimore: Penguin Books. 
  4. ^ Dobson, W.A.C.H. (1964). „Linguistic Evidence and the Dating of the Book of Songs 1)”. T'oung Pao. 51 (4): 322—334. ISSN 0082-5433. doi:10.1163/156853264X00028. 
  5. ^ Baxter, William Hubbard (1992). A handbook of old Chinese phonology. Berlin: Mouton de Gruyter. стр. 355—356. ISBN 3-11-012324-X. OCLC 25628474. 
  6. ^ The History of Literature in The warring States Period. Shi, Zhongwen; Hu, Xiaowen. China: China Books Publishing House. 2011. ISBN 978-7-5068-2368-5. OCLC 1105074661. 
  7. ^ Лисевић, Игор (1983). Књижевна мисао Кине -Између древности и средњег века. Beograd: Просвета. 
  8. ^ Ђурђевић, Мирјана; Зечевић, Ада (1995). Антологија старе кинеске поезије. Београд: Српска књижевна задруга. ISBN 86-379-0635-4.