Династија Џоу

С Википедије, слободне енциклопедије
Династија Џоу
Главни град
Службени језикстарокинески
Владавина
Облик државемонархија
Историја
Историјско добаcca  1046 пне - 256 пне
Географија
Површина
 — укупно
Становништво
 — 
 — густина
Економија
Остале информације
Временска зонаUTC 

Династија Џоу (1122. п. н. е.256. п. н. е.) је била кинеска династија која је наследила династију Шанг и претходила династију Ћин. Династија Џоу је владала дуже него иједна друга династија у кинеској историји — иако је стварна политичка и војна контрола династије над Кином трајала једино у периоду Западног Џоуа. За време Џоуа, коришћење гвожђа је почело у Кини,[2] иако се овај период кинеске историје често наводи као врхунац кинеских артефаката направљених од бронзе. Династија такође покрива период у коме је кинеско писмо еволуирало од древне етапе који се види у бронзаним натписима раног Западног Чоуа до почетака модерне етапе, у форми архаичних чиновничких записа касног Периода зараћених држава.

За вријеме династије Џоу, коријену домаће кинеске филозофије су се створили, почевши у 6. вијеку п. н. е. Тадашњи велики кинески филозофи, који су снажно утицали на будуће генерације Кинеза, били су Конфучије (Кунг Фу Це), оснивач конфучијанства и Лаоци, оснивач даоизма. Остали филозофи, теоретичари и филозофске школе овог времена су били Моцу, оснивач Моисма, Менције, славни конфучијанац који је проширио Кунг Фуцијеву баштину, Шанг Јанг и Хан Феизи, заслужни за развој древног кинеског легализма (кључне филозофије династије Ћин) и Сјунзи, који је био средина инетелектуалног живота у Кини током свог времена, можда чак и више него Менције.[3]

Мандат неба[уреди | уреди извор]

Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост
Бронзана гуи посуда из периода Западног Џоуа, око 1000. п. н. е.

У кинеској историјској традицији, Џоу су поразили Шанге и оријентисали шанговски систем обожавања предака према универзалнијем обожавању, удаљавањем од обожавања Дије према обожавању Тиана или „неба“. Своју владавину су оправдавали обраћањем мандатом неба, идејом да владар („Син Неба“) влада по божанском праву, али да његово свргавање значи да је изгубио тај мандат. Догађаји које доказују да је владајућа породица изгубила мандат неба су природне катастрофе и побуне. Та идеја је објашњавала и оправдавала пропаст династије Сја и Шанг те је истовремено подржавала легитимитет тренутних и будућих владара.

Династију Џоу је основала породица Ђи чији је главни град био Шјао (, Хàо, близу данашњег града Си'ана у долини реке Веи). Делећи језик и културу Шанга, рани владари Џоуа су кроз освајања и колонизацију створили империју са великим територијем, а чију су власт признавале и вазалне државе у Шандунгу, истовремено прихватајући културу Џоуа. Ширење бронзаних предмета карактеристичних за Џоуе је, међутим, било истовремено са употребом грнчарије у стилу Шанга у удаљеним предјелима тадашње Кине, па се претпоставља да су тадашње државе освојене тек пред крај периода Западног Џоуа.

Историја[уреди | уреди извор]

Култура[уреди | уреди извор]

Према Николасу Бодману, постоје индикације да се Џоу говорило језиком који се у основи не разликује у речнику и синтакси од језика Шанг.[в] Једно недавно истраживање Дејвида Макра је користећи лексичку статистику дошло је до истог закључка.[4] Џоу су увелико опонашали шангске културне праксе, можда да би учинили своју власт легитимном,[5] и постали наследници шангске културе.[6] У исто време, могуће је да су Џоу такође били повезани са Сиронзима, широко дефинисаном културном групом западно од Шанга, коју су Шанг сматрали вазалима.[7] Према историчару Ли Фенгу, термин „Ронг“ током периода Западног Џоуа вероватно се користио за означавање политичких и војних противника, а не културних и етничких 'осталих'.[6]

Западни Џоу[уреди | уреди извор]

Државе западне династије Џоу

Краљ Ву је одржавао стару престоницу за церемонијалне сврхе, али је изградио нову за своју палату и администрацију у близини Хао. Иако је Вуова рана смрт оставила младог и неискусног наследника, војвода од Џоу помагао је свом нећаку краљу Ченгу у учвршћивању краљевске власти. Опрезни због све веће моћи војводе од Џоу, „Троје гардиста”, Џоу принчева стационираних на источној равници, подигли су се на побуну против његовог регентства. Иако су прикупили подршку племића с независним наклоностима, партизана Шанга и неколико племена Донгји, војвода од Џоу је угушио побуну и даље проширио краљевство Џоу на исток.[8][9][10] Да би одржао Џоу власт над његовом знатно проширеном територијом и спречио друге побуне, он је успоставио фенгђен систем (почасти и награде).[9] Даље, супротставио се Џоу кризи легитимитета излажући доктрину Небеског мандата, док је прилагођавао важне Шанг ритуале у Вангченгу и Ченгџоу.[11]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Fenghao is the modern name for the twin city formed by the Western Zhou capitals of Haojing and Fengjing.
  2. ^ The exact location of Wangcheng and its relation to Chengzhou is disputed. According to Xu Zhaofeng, "Chengzhou" and "Wangcheng" were originally synonymous and used to name the same capital city from 771 to 510 BC. "The creation of a distinction between Wangcheng and Chengzhou probably occurred during the reign of King Jing", under whom a new capital "Chengzhou" was built to the east of the old city "Wangcheng". Nevertheless, the new Chengzhou was still sometimes called Wangcheng and vice versa, adding to the confusion.[1]
  3. ^ Bodman (1980), p. 41: "Moreover, Shang dynasty Chinese at least in its syntax and lexicon seems not to differ basically from that of the Zhou dynasty whose language is amply attested in inscriptions on bronze vessels and which was transmitted in the early classical literature."

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Considering Chengzhou ('Completion of Zhou') and Wangcheng ('City of the King')” (PDF). Xu Zhaofeng. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 7. 2015. Приступљено 22. 7. 2015. 
  2. ^ (језик: енглески) „EARFE”. Архивирано из оригинала на датум 18. 07. 2006. Приступљено 12. 10. 2008. 
  3. ^ Schirokauer & Brown 2006, стр. 25–47
  4. ^ David McCraw (2010). „An ABC Exercise in Old Sinitic Lexical Statistics” (PDF). Sino-Platonic Papers (202). 
  5. ^ Jessica Rawson, 'Western Zhou Archaeology,' in Michael Loewe, Edward L. Shaughnessy (eds.), The Cambridge History of Ancient China: From the Origins of Civilization to 221 B.C., Cambridge University Press 1999 pp.352-448 p.387.
  6. ^ а б Li, Feng (2006), Landscape And Power In Early China, Cambridge University Press, p. 286.
  7. ^ Chiang, Po-Yi (1. 1. 2008). „Han Cultural and Political Influences in the Transformation of the Shizhaishan Cultural Complex”. Australian National University: 1—2. 
  8. ^ Shaughnessy (1999), стр. 310, 311.
  9. ^ а б Chinn (2007), стр. 43.
  10. ^ Hucker (1978), стр. 32.
  11. ^ Hucker (1978), стр. 33.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • Chinese Text Project, Rulers of the Zhou period – with links to their occurrences in pre-Qin and Han texts.