Линијски борбени поредак

Линијски борбени поредак, битка код Антиетама, Амерички грађански рат.

Линијски борбени поредак је посебан облик борбеног поретка у којем су јединице постројаване у виду линије (једне или више). Линијска тактика у пешадији коришћена је од почетка 18. века, а напушта се крајем 19. века јер су пушке већег домета и брзине ватре учиниле такву тактику потпуно непрактичном. У ратној морнарици линијски борбени поредак користио се од старог века за борбу кљуном, а од почетка 17. века користио се да омогући бродовима борбу топовима с бокова трупа. Овај начин употребе бродске артиљерије се одржао до Првог светског рата.

Историја

У пешадији

У пешадији линијски борбени поредак најчешће је имао две или три линије на размаку 150-200 корака, свака линија је имала 3-6 врста у себи. Центар је заузимала пешадија, крила коњица, тешка артиљерија је била иза прве линије или на крилима, а лака артиљерија на 20-30 метара испред међупростора пешадијских батаљона.

Као специфична појава у развоју војне тактике, линијски поредак се јавља почетком 18. века кад је ватрено оружје потпуно заменило копља, а требало је обезбедити услове за истовремено дејство свих стрелаца. У напад се кретало кораком, кроз ватру артиљерије до домета пушке, где би се стало да би се отворила ватра. Пуцало се плотунима, по водовима или дивизионима, на команду, при чему би прва врста клекла. Након дејства свих линија оружјем, полазило би се опет напред, све до судара и борбе бајонетима.

Линијски борбени поредак био је нееластичан, а свака јединица је имала своје одређено место и дејствовала је као целина. У противном, нарушаван је читав поредак. Маневар се могао извести једино целокупном војском, а наступање је било могућно само на равном земљишту без препрека. Престројавања линијског борбеног поретка у борби захтевала су много времена, што је непријатељ најчешће уочавао и и наносио удар у току престројавања. Због тога се почетни поредак углавном задржавао до краја битке, а њен исход решаван је ступањем пешадије у борбу. Увиђајући недостатке линијског поретка, многе војсковође су настојале да да борбу решавају на једном од непријатељских крила. То је најбоље успевало Прусима под Фридрихом Великим (владао 1740—1786), захваљујући бољој извежбаности, чвршћој дисциплини и смелијем командовању (кос борбени поредак). Линијска тактика се напушта крајем 19. вијека јер су пушке већег домета и брзине ватре учиниле такву тактику потпуно непрактичном.

У ратној морнарици

У ратној морнарици борбени поредак врсте и колоне називају се и линијска тактика. Бродови на весла изводили су абордаж и кљунов удар у борбеном поретку једне до три врсте (линије) што им је омогућавало да сви учествују у нападу најјачим делом бродова - прамцем, и да међусобно штите бокове. Увођењем бродске артиљерије и њеним бочним разнештајем, све више се примењује борбени поредак колоне који је омогућавао да у борби учествују сви бродови, и да се окористе сви топови на боку према противнику. Тај облик линијског поретка увео је 1639. холандски адмирал М. Тромп, а борбеним упутством енглеске ратне морнарице из 1653. прописана је јединствена колона и начин формирања и вођења борбе у линијском поретку - по чему добија назив линијска тактика. Линијски бродови, а од друге половине 19. века до Јиландске битке (1916) и бојни бродови водили су артиљеријску борбу претежно у линијском поретку, у паралелним курсевима.

Види још

• Борбени поредак

Литература

• Томац, Петар (1973). „Линијски борбени поредак”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 5 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 88. 
• Вртачник, Јосип (1973). „Линијски борбени поредак”. Ур.: Гажевић, Никола. Војна енциклопедија. 5 (2. изд.). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 88.