Лондонски уговор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лондонски уговор
Потписан 26. април 1915 (1915-04-26)
Локација Лондон
Стране  Уједињено Краљевство
 Руска Империја
Француска Трећа француска република
 Краљевина Италија

Лондонски уговор је тајни уговор између Антанте и Краљевине Италије. Уговор су 26. априла 1915. године у Лондону потписале Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Трећа француска република, Руска Империја и Краљевина Италија.[1] Намјера је била да се стекне савез са Италијом против њених бивших савезника, Њемачког царства и Аустроугарске монархије. Главни мамац су били велики територијални добици које је Италија треба добити од Аустроугарске. Британија је такође обећала финансије. Италија је обећала да ући у рат сљедећег мјесеца. Савезници су могли лако надмашити Аустроугарска и на тај начин трећи војни савез са 36 милиона Италијана. Тајне одредбе споразума су објавили бољшевици када су дошли на власт у Русији крајем 1917. године.

Позадина[уреди]

Први свјетски рат био је неочакивани развој догађаја који је приморао Италију да ће поштовати савез са Њемачком и Аустроугарском. Током први шест мјесеца рата Италија је остала неутрална, тврдивши да је Тројни савез само одбрамбени савез. Италија је покренула иницијативу о уласку у рат на прољеће 1915, упркос снажној подршци народа и елита војној неутралности. Италија је била велика, сиромашна земља са хаотичним политичким системом, њене финансије су биле веома нестабилне и њена војска је била веома слабо опремљена.[2] Тројни савез није био од нарочите важности Италијанима или Аустоугарима — Беч је прогласио рат Србији без консултације са Римом. Два човјека, предсједник Владе Антонио Саландра и министар спољних послова Сиднеј Сонино доносили су све одлуке, што је било типично у спољној политици Италије. Они су пословали тајно, обавјештавајући краља касније, али држајући војне и политичке вође потпуно необавјештенима. Преговарали су са обје стране тражећи најбољи договор, који су добили од Антанте, која је била спремна обећати велике добитке од Аустроугарске, укључујући Тирол и Трст. Русија је ставила вето на давање Далмације и Албаније Италији. Британија је била спремна платити како би јој 36 милиона Италијана постали савезници и пријетља јужном крилу Аустоугарске.[3]

Када је Лондонски уговор постао јаван у мају 1915, настало је узбуђење антиратних елемената. Саландра је поднио оставку, али нико други није мого да формира већину, тако да је се поново вратио у канцеларију. Већина политичара и велика већина Италијана се противила рату. Извјештаји из цијеле Италије показали су да се људи плаше рата и мало се брину о територијалним добицима. Људи из руралних средина су видјели рат као катастрофу, попут суше или глади. Привредници су се генерално успротивили, страхујући од повећаног владиног надзора и пореза, као и губљења страног тржишта. Преокретање одлуке чинило се немогућим, јер Тројни савез није желио да се Италија врати, а краљевски пријестол је био у опасности. Присталице рата окупљале су се на улицама заједно са десет хиљада националиста, футуриста, антиклерикалиста и узнемиране омладине. Бенито Мусолини, важан уредник Социјалистичке партије преузео је важну улогу, али је избачен из партије и сљедила је само мањина. Осиим Русије, ово је била једина крајња љевица у Европи која се противила рату.[4][5]

Услови[уреди]

Према споразуму, Италија је требала напустити Тројни савез и придружити се Тројној антанти; Италија је требала прогласити рат Њемачкој и Аустроугарској у року од мјесец дана (то се и догодило са Аустроугарском, али са Њемачком не до 1916). Под претпоставком побједе над Њемачком и Аустроугарском, Тројна антанта је Италији обећала сљедеће територијалне добитке (види Италијански иредентизам) на крају рата:

Тирол, подијељен 1918, дијеливи који су остали у Аустрији (Источни и Сјеверни Тирол) постали су дио Савезне државе Тирол
Територије које је Тројна антанта обећала Италији у источном Јадрану, у Аустријском приморју и Далмацији
Територије које је Тројна антанта обећала Србији и Црној Гори
  1. Тирол, до алпске воде на Бренерском пријевору, што је укључивало данашње италијанске покрајине Трентино-Јужни Тирол;
  2. Цјелокупно Аустријско приморје, укључујући луку Трст и архипелаг Црес-Лошињ, али без острва Крк и угарске луке Ријека;
  3. Сјеверна Далмација, укључујући Задар, Шибеник и већину далматинских острва, изузев Раба и Брача;
  4. Округе Випава, Идрија и Илирска Бистрица у аустријској Војводини Крањској;
  5. Градска подручја Понтеба и Малборгето-Валбруна у аустројској Војводини Корушкој;
  6. Острвље Додеканез (које је Италија држала од 1912);
  7. Лука Валона у Албанији;
  8. Протекторат над Албанијом („Италији би требало да буде задужена за заступање Државе Албаније у односима са страним силама”);
  9. Дио њемачких колонија у Азији и Африци;[6]
  10. У случају подијеле Турске, Италија је требало да добије дио Средоземља наслођен на покрајину Анталију.[6]

Краљевини Србији, која није била присутна нити је имала потписника, требало је припасти:

  1. Далматинска обала између Крка и Стона, укључујући полуострво Пељешац, луку Сплит и острво Брач.

Краљевини Црној Гори, која није била присутна нити је имала потписника, требало је припасти:

  1. Далматинска обала између Будве и Стона, укључујући Дубровник и Боку которску, али без полуострва Пељешац;
  2. Јадранска обала до албанске луке Свети Јован.

Краљевини Србији су још требале бити додјељене, али са мањом прецизношњу, сљедеће територије:[тражи се извор]

  1. Босна и Херцеговина;
  2. Срем;
  3. Бачка;
  4. Славонија (упркос противљењу Италије);
  5. Неке неодређене области у Албанији (које су се требале подијелити између Србије, Црне Горе и Грчке).

Италија је инсистирала, а савезници су се сложили, да се питање јадранске обале између Задра и Истре ријеши послије рата. Италија је такође инсистирала на томе да Србија не би требала бити обвјештена о уговору. Међутим, савезници су то поништили слањем званичне ноте Србији 4. августа 1915, потврђујући послијератна територијална потраживања Србије и Црне Горе.

Уговор се требао чувати у тајности, али га је послије Октобарске револуције у Русији, руски часопис „Известија” објавио у новембру 1917. године.

Захтеви сила Антанте[уреди]

Убрзо после Лондонског уговора, Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије територијалне жртве којима би придобиле Бугарску и Румунију. Бугарској су обећале Македонију јужно од Скопља. Румунији је стављен у изглед Банат. Пред сталним захтевима сила Антанте, Никола Пашић, за кога је Македонија била „географски центар магичног значаја“, у лето 1915. изразио спремност да њену територију с леве стране Вардара уступи Бугарској, а заузврат да се одобри уједињење Хрватске са Србијом. У септембру 1915. Централне силе су, пак, обећале Бугарској оно што је желела: Македонију, долину Јужне Мораве с Топлицом и целу источну Србију до Велике Мораве.

Референце[уреди]

  1. Baker (1922). стр. 52–55.
  2. Renzi (1987)
  3. Lowe (1969). стр. 533–548.
  4. Clark (1996). стр. 180—185.
  5. Smith (1969). стр. 292—305.
  6. 6,0 6,1 „First World War.com - Primary Documents - Treaty of London, 26 April 1915”. www.firstworldwar.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 10. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]