Лондонски споразум (1915)

С Википедије, слободне енциклопедије
Лондонски споразум
Споразум између Француске, Русије, Велике Британије и Италије. Потписано у Лондону 26. априла 1915. године.
Типмултилатерални споразум
Контекстступање Италија у Први свјетски рат
Потписан26. априла 1915.
ЛокацијаЛондон
Енглеска
Уједињено Краљевство
Преговарачи
Потписници
Стране

Лондонски споразум, или Лондонски уговор, био је тајни споразум који су закључиле Уједињено Краљевство, Француска, Русија с једне стране и Италија с друге стране 26. априла 1915. године, а како би се Италија навела да ступи у Први свјетски рат на страни Тројне антанте. Споразум је укључивао обећања италијанске територијалне експанзије на рачуна Аустроугарске, Османског царства и у на простору Африке, гдје је обећано проширење њених колонија. Земље Антанте су се надале да ће приморати Централне силе — нарочито Аустроугарску и Њемачку — да одвуку дио својих трупа са постојећих бојишта. Антанта се такође надала да ће Румунија и Бугарска бити охрабрене да им се придруже, након што Италија учини исто.

Италија је у мају 1915. објавила рат Аустроугарској, али је чекала годину дана да исти објави и Њемачкој, због чега су Француска и Уједињено Краљевство негодовале. На Париској мировној конференцији након рата, Сједињене Америчке Државе су извршиле притисак да се споразум поништи као супротан принципу самоопредјељења. Нови споразум сачињен на конференцији смањио је територијалне добити обећена споразумом: Италија је добила Трентино и Јулијску крајину, поред окупације града Валоне и острва Додеканез. Италија је била приморана да питање границе са новооснованом Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца ријеши билатералним Рапалским споразумом. Италија је тако добила Истру и град Задар као енклаву у Далмацији, заједно са неколико стрва дуж источне обале Јадранског мора. Антанта је повукла обећање да ће Италији обезбједити проширење колонијалних посједа и дио Анадолије.

Резултати Париске мировне конференције преобразили су ратни национални жар у Италији и националистичку огорченост коју је заговарао Габријеле Д’Анунцио, по којем је исход италијанског рада била осакаћена побједа. Предводио је успјешан марш ветерана и незадовољних војника на луку Ријека — на коју је полагала право Италија, што је Антанта порицала. Тај потез је постао познат као Кварнерски напор (итал. Impresa di Fiume), а Д’Анунцио је прогласио краткотрајно италијанско намјесништво за Кварнер у граду — прије него што га је италијанска војска протјерала, да би се могла успоставити Слободна Држава Ријека. Намјесништво за Кварнер било је значајно у развију италијанског фашизма.

Позадина[уреди | уреди извор]

Први свјетски рат био је неочекивани развој догађаја који је приморао Италију да поштује савез са Њемачком и Аустроугарском. Током првих шест мјесеци рата Италија је остала неутрална, тврдећи да је Тројни савез само одбрамбени савез. Италија је покренула иницијативу о уласку у рат на прољеће 1915, упркос снажној подршци народа и елита војној неутралности. Италија је била велика, сиромашна земља са хаотичним политичким системом, њене финансије су биле веома нестабилне и њена војска је била веома слабо опремљена.[1] Тројни савез није био од нарочите важности Италијанима или Аустоугарима — Беч је прогласио рат Србији без консултације са Римом. Два човјека, предсједник Владе Антонио Саландра и министар спољних послова Сиднеј Сонино доносили су све одлуке, што је било типично у спољној политици Италије. Они су пословали тајно, обавјештавајући краља касније, али држећи војне и политичке вође потпуно необавјештенима. Преговарали су са обема странама тражећи најбољи договор, који су добили од Антанте, која је била спремна обећати велике добитке од Аустроугарске, укључујући Тирол и Трст. Русија је ставила вето на давање Далмације и Албаније Италији. Британија је била спремна платити како би јој 36 милиона Италијана постали савезници и пријетња јужном крилу Аустроугарске.[2]

Када је Лондонски споразум постао јаван у мају 1915, настало је узбуђење антиратних елемената. Саландра је поднио оставку, али нико други није могао да формира већину, тако да се поново вратио у канцеларију. Већина политичара и велика већина Италијана се противила рату. Извјештаји из цијеле Италије показали су да се људи плаше рата и мало се брину о територијалним добицима. Људи из руралних средина су видјели рат као катастрофу, попут суше или глади. Привредници су се генерално успротивили, страхујући од повећаног владиног надзора и пореза, као и губљења страног тржишта. Преокретање одлуке чинило се немогућим, јер Тројни савез није желио да се Италија врати, а краљевски пријестол је био у опасности. Присталице рата окупљале су се на улицама заједно са десет хиљада националиста, футуриста, антиклерикалиста и узнемирене омладине. Бенито Мусолини, важан уредник Социјалистичке партије преузео је важну улогу, али је избачен из партије и сљедила га је само мањина. Осим Русије, ово је била једина крајња љевица у Европи која се противила рату.[3][4]

Преговори[уреди | уреди извор]

Прве понуде[уреди | уреди извор]

Супарничке војне коалиције 1914: Тројна антанта (зелена) и Тројни савез (смеђа).

Преговори између Антанте и Италије од августа до септембра 1914. вођени су на руску иницијативу. Само дан након што је Италија прогласила неутралност, италијански амбасадор у Русији је 4. августа рекао да би се Италија могла придружити Антанти у замјену за Трентино, Валону и доминантан положај у Јадрану. Вјерујући да би такав потез Италија подстакао Румунију да се придружи Антанти и стане против Аустроугарске, руски министар спољних послова Сергеј Сазонов је наставио преговоре. Британски министар спољних послова Едвард Греј је подржао ту идеју; рекао да је да тврдњи треба додати Трст као потенцијално важан за придобијање италијанског јавног мњења о укључивању у рат[5]

Италијански амбасадор у Уједињеном Краљевству Гуљелмо Империјали, представио је Греју италијанске услове, али Греј није сматрао да би разговори могли да доведу до практичних резултата. Рекао је Империјалију да Британије неће даље разматрати ова питања док се Италија не обавеже да ће се придружити Антанти. По Грејевим упутствима, Ренел Род, британски амбасадор у Италији, питао је италијанског премијер Антонија Саландру да ли Италија може да ступи у рат. Саландра је обавијестио Рода да је то у том тренутку немогуће и да би сваки прерани покушај напуштања неутралности угрозио сваку перспективу будућег савеза. Сазонов је такође обавјештен, а Русија је одустала од тога.[6]

Мотиви за увертиру Антанте у Италију и италијанско размишљање о уласку у рат били су потпуно опортунистички. Антанта је видјела Њемачку као главног непријатеља и хтјела је да је натјера да одврати неке од својих снага са постојећих бојишта. Италија је имала у основи различите интересе од сила Антанте. Видјела је прилику да испуни италијанске иредентистичке циљеве у Аустроугарској, да стекне доминантан положај у јадранском басену и да прошири своје колонијалне посједе.[7] У почетку је већина италијанске јавности била за неутралност, али су се формирале скупине у сваком политичком спектру које су заговарале експанзионистички рат против Аустроугарске. Најватреније присталице рата постале су иредентистичке скупине као што су Тренто и Трст (итал. Trento e Trieste) на челу са Ђованијем Ђуријатијем или Алфредом Роком, који су рат видјели као прилику за етничку борбу против сусједног јужнословенског становништва.[8]

Окупација Валоне[уреди | уреди извор]

Италијанска морнарица у Валони 1915. године.

Саландра и његов министар спољних послова Антонино Патерно Кастело нису у потпуности прекинули преговоре. Искористили су наредне мјесеце да сачекају прилику, да у погодном тренутку повећају захтјеве Италије у највећем обиму. Било је покушаја да се поново покрену преговори у Лондону 16. септембра када је Кастело рекао Роду да Британци и Италијани имају заједничке интересе у спрјечавању ширења словенских домена под руским утицајем на запад — посебно спрјечавањем словенског утицаја на Јадрану, гдје су иредентисти полагали право на Далмацију. Док је Кастело наложио Империјалију да Британцима пренесе да Италија неће доносити одлуке о промијени своје неутралности прије него што Антанта прихвати њихове услове, Греј је инсистирао да се Италија прво обавеже на придруживање Антанти и преговори су поново пропали.[9]

Нарочито противљење италијанској претензији на Далмацију дошло је од Сталног подсекретар за спољне послове Артура Николсона који је примјетио да је Сазонов у праву када тврди да се Далмацију жели ујединити са Хрватском и Славонијом. Додао је да би, ако би Далмација била припојена Италији, она наслиједила проблем који је имала Аустроугарска — да има бројно јужнословенско становништво које тражи већу независност.[10]

Ипак, Кастело је успио да добије британску подршку за италијанску окупацију Валоне. Овај потез је направљен као припрема за италијанску интервенцију и осмишљен да италијанској влади пружи одређени престиж. Очекујући противљење Сазонова, Кастело је замолио Греја да примора Русе да одобре чин без икаквих уступака заузврат као неопходно зло да би се Италија привукла на страну Антанте.[11]

Сонино мијења Кастала[уреди | уреди извор]

Сидни Сонино је постао министар спољних послова Италије у новембра 1914. године.

Крајем октобра било је покушаја да се Италија примора да интервенише против очекиваног османског напада на Суецки канал. Сазонов је упозорио Греја да не нуди Далмацију у замјену, док је он одговорио да таква понуда није дата јер је канал отворен за саобраћај и у интересу Италије.[12]

Питањем италијанског савезништва су се у новембра позабавили Кастелов насљедника Сидни Сонино и Род. Сонино је предложио необавезујући споразум који би се у погодном тренутку могао претворити у обавезујући. Иако су слични приједлози његовог претходника одбијени, Род је преко својих контаката у италијанској влади обавијештен да су италијанске оружане снаге спремне да интервенишу до фебруара 1915, што је навело Рода да подстакне Греја да размотри приједлог.[13]

Након тога, Саландра и Сонино су водили преговоре са Централним силама у очигледном покушају их задрже подаље, док не буду могући даљи преговори са Антантом. Ови разговори су пропали 15. фебруара 1915. године. Сљедећег дана, Сонино је послао Империјалију конкретан списак услова наведених у шеснаест тачака неопходних да Италија уђе у рат.[14][15]

Савезништво са Бугарском[уреди | уреди извор]

Док су земље Антанте преговарале са Италијом, истовремено су водиле дипломатске напоре у циљу придобијања Бугарске у савез (или барем пријатељску неутралност). Ово стање је довело до сукоба територијалних претензија које су потраживале Италија и Србија. Наиме, додјељивање Далмације Италији у великој мјери би блокирало излаз на Јадран који је понуђен Србији (поред Босне и Херцеговине) као компензација за српску цесију већег дијела Вардарске Македоније Бугарској, коју је Антанта тражила као примамљење Бугарској. Сазонов је желио да појача своју понуду Србији и непосредно Бугарској гарантовањем таквих излаза Србији, али је Греј блокирао иницијативу — тврдећи да је савез са Италијом важнији.[16]

Средином фебруара, након почетка Галипољског похода, Британци су били увјерени да ће Бугарска ући у рат на страни Антанте за неколико недјеља, сигурана у своју побједу. Иако је радила на томе да Бугарску укључи, Русија је била забринута да би бугарске и грчке снаге могле заузети Константинопољ, како би потиснуле Русију из регије упркос томе што јој је Антанта обећала контролу над градом.[17] Сонино је видио комбиновани улазак Бугарске и Грчке у рат, као догађај који би вјероватно обезбиједио побједу Антанте на Балкану. Империјали је 4. марта обавијестио Греја да ће Италија ступити у рат и изложио му шеснаест услова, инсистирајући на сузбијању словенског напредовања ка западу.[18]

Руске претензије на Константинопољ[уреди | уреди извор]

Руске интересе је заступао министар спољних послова Сергеј Сазонов.

Греј је примјетио да су италијанске претензије биле претјеране, али и да нису у супротности са британским интересима. Такође је сматрао да би недавне руске тврдоглаве примједбе против грчког напада ради заузимања Константинопоља могле бити превазиђене додавањем италијанских трупа, и да би италијанско учешће у рату убрзало одулуку Бугарске и Румуније — за које се још чекало да се придруже рату.[18]

Сазонов се противио било каквој италијанској улози везаној за Константинопољ — видећи то као пријетњу руској контроли над градом који су обећали савезници у замијени за руске губитке у рату.[18] То је навело Греја да добије формално признање руског права на град од стране Одбора империјалне одбране и Француске — што је довело до тога да Сазонов пристане на споразум са Италијом, осим што није пристао да Италија заузме јадранску обалу јужно од града Сплита и све док италијанске трупе нису учествовали у заузимању Црноморских мореуза.[19]

Греј је сматрао да је захтјев везан за Црноморске мореузе прихватљив, јер Британци никада нису очекивали да ће Италија учествовати у походу на Константинопољ. Највећи дио италијанских претензија, везан са аквизицијом Трентина, Трста и Истре, вјероватно би изазвао протесте против предаје претежено словенских територија Италији, које би предводио Франо Супило — доминантна личност у Југословенском одбору, који се залагао за интересе Јужних Словена у Аустроугарској. С друге стране, српски премијер Никола Пашић и Сазонов су то сматрали прихватљивим.[19] Иако је Нишка декларација о српским ратним циљевима позивала на борбу за ослобођење и уједињење „неслободне браће”,[20] у служби „Српско-Хрватског и Словеначког Племена”, односно Срба, Хрвата и Словенаца, као средство за привлачење подршке Јужних Словена који су живјели у Аустроугарској,[21] Пашић је првенствено био посвјећен остварењу Велике Србије. Сазонов је пристао,[19] додајући да нема шта да каже у име Хрвата и Словенаца и да не би одобрио да се руске снаге боре „пола дана” за слободу Словенаца.[22]

Посљедњих шест седмица преговора[уреди | уреди извор]

Министар спољних послова Едвард Греј био је главни британски преговарач.

Без обзира на то, преговори су се продужили на шест седмица због несугласица, јер је Сазонов и даље имао приговор на размјере италијанских територијалних добитака у Далмацији. Италијанске претензије на Далмацију до ријеке Неретве, укључујући полуострво Пељешац и сва јадранска острва нису биле засноване на самоопредјељењу, већ на безбједносним забринутостима у будућем рату — пошто су италијански преговарачи тврдили да би Русија могла да окупира обалу под аустоугарском контролом, док Италија није имала одбрамбену луку на западној обали Јадрана. Одбор империјалне одбране био је забринут због пораста руске поморске моћи у Средоземљу и могуће је, иако нема непосредних доказа, да је то утицало на британску подршку италијанским претензијама у Јадрану — као средство да се то ускрати Русији.[23]

У нади да ће постићи дипломатски продор у обезбјеђивању савеза са Бугарском, Румунијом и Грчком, Греј је Сонинових шеснаест тачака претворио у нацрт споразума и прослиједио га Русији, упркос протестима Југословенског одбора. Сазонов се успротивио нацрту споразума и одбацио италијанску понуду Дубровника као луке за Јужне Словене, јер му недостају путеви унутрашњег транспорта. Сазонов је уз то тражио и Сплит као бољу луку и противио се траженој демилитаризацији обале која припада Црној Гори. Греј је сачинио документ, узимајући у обзир примједбе Русије и прослиједио га Империјалију, али је Сонино запријетио да ће прекинути преговоре због разлика.[24]

Застој је прекинуо француски министар спољних послова Теофил Делкасе, који је био спреман да плати сваку цијену да би склопио савез са Италијом, вјерујући да ће то довести до савеза и са Бугарском, Грчком и Румунијом. Делкасе је предложио смањење италијанске претензије на Далмацију у корист Србије, у замијену за неограничено посједовање острва Додеканез. Иницијатива је успјела, јер је Руска императорска армија изгубила иницијативу у Карпатима, а њен врховни заповједник велики кнез Николај је обавијестио Сазонова да ће бити потребна хитна италијанска и румунска подршка да би се иницијатива повратила. Као одговор, Сазонов је прихватио приједлог који је представио Делкасе, инсистирајући да Италија ступи у рат до краја априла, а препуштајући британском премијеру Х. Х. Асквиту да одлучи о свим питањима везаним за демилитаризацију. Асквит је сачинио нацрт споразума 9. априла и Сонино га је прихватио са мањим амандманима пет дана касније. Споразум су 26. априла потписали Греј у име Уједињеног Краљевства, Пол Камбон у име Француске, Империјали у име Италије и Александар Бенкендорф у име Русије.[25][26]

Услови[уреди | уреди извор]

Територије које је Антанта обећала Италији у Јужном Тиролу, Аустријском приморју и Далмацији (жуто-смеђа) и област Снежничке висоравни (зелена).

Чланом 1. споразума предвиђа се закључење војног споразума којим ће се гарантовати број трупа које ће Русија супротставити Аустроугарској, како би се спријечило да концентрише све своје трупе против Италије. Чланом 2. се захтјева да Италија уђе у рат против свих непријатеља Уједињеног Краљевства, Русије и Француске, а чланом 3. француска и британска ратна морнарица су обавезане да подрже италијанске ратне напоре уништавањем аустроугарске флоте.[27]

Чланом 4. споразума утврђено је да Италија добија Трентино и Јужни Тирол одређивањем нове италијанско-аустријске граничне линије између Пиз Умбраила и Добијака и нове источне границе која иде од Тарвизија на сјеверу до обале у Кварнерском заливу, остављајући Ријеку изван италијанске територије.[28][29]

Чланом 5. је Далмација додијељена Италији — конкретно дио сјеверно од линије која иде сјевероисточно од рта Плоче — укључујући градове Задар и Шибеник, као и слив ријеке Крке и њених притока на италијанској територији. По члану су Италији додијељена и сва аустроугарска јадранска острва осим Брача, Шолте, Чиова, Дрвеника Малог, Древеника Великог, Крка, Раба, Првића, Светог Гргура, Голог отока, Јакљана и Колочепа. У члану је прецизирано да је преостала обала између Ријеке и ријеке Дрим додијељена Хрватској, Србији и Црној Гори.[30]

Даље, чланом 5. је захтијевана демилитаризација обале између рта Плоче и ријеке Војуше, уз изузетак појаса између Пељешца и тачке 10 километара југоисточно од Дубровника и црногорске територије, гдје су војне базе биле дозвољене према предратним аранжманима.[30] Циљ демилитаризације је био да Италији обезбиједи војну доминацију у регији.[31] Обала између тачке 10 километара југоисточно од Дубровника и ријеке Дрим требало је да буде подијељена између Србије и Црне Горе.[32] Члановима 4. и 5. Италији је предато 200.000 говорника њемачког језика и 600.000 Јужних Словена.[33]

Члановима 6. и 7. Италији је додијељен пун суверенитет над Влором, острвом Сазан и околном територијом неопходном за одбрану — захтијевајући од ње да напусти појас земље западно од Охридског језера како би се омогућило разграничење између Грчке и Србије. Италија је требала да представља Албанију у спољним односима, али је такође била обавезна да пристане на њену подјелу између Србије, Црне Горе и Грчке, ако Уједињено Краљевство, Француска и Русија тако одлуче. Чланом 8. Италији је дат пун суверенитет над Додеканеским острвима.[34]

Одредбе које су детаљно описивале територијалне добитке изван Европе биле су упоредиво нејасније.[33] Чланом 9. Италији је обећана територија у подручје Анталије у потенцијалном подјели Османског царства, док јој је чланом 10. дата право која су припадала султану у Либији према Ушијевом миру. Чланом 13. Италији је обећана надокнада ако француска или британска колонијална империја остваре територијалне добитке против њемачке колонијалне империје у Африци. У члану 12, Италија је подржала силе Антанте у подршци будућој контроли Меке и Медине од стране независне муслиманске државе.[35]

Чланови 11. и 14. обећавали су удио у свакој ратној одштети и зајам Италији у износи од 50 милиона стерлинг фунти. Чланом 15. је обећана подршка Антанте италијанском отпору укључивања Свете столице у било какво рјешавање питања која су покренула рат, а члан 16. је предвиђао да се споразум чува и тајности.[36]

Посљедице[уреди | уреди извор]

Одговор[уреди | уреди извор]

Југословенски одбор је заступао интересе Јужних Словена који су живјели у Аустроугарској.

Иако је споразум требао да буде тајан, нацрт његових одредби постао је познат Југословенско одбору и његовим присталицама у Лондону крајем априла 1915. године.[37] Србија и Југословенски одбор су због тога оштро протестовали у пријестоницама Антанте.[38] Пашић је осудио непоштовање принципа самоопредјељења на коме је почивала Нишка декларација и изостанак консултација са Србијом. Захтијевао је од Антанте да се уздржи од склапања споразума са Мађарском или Румунијом о границама од интереса за Хрватску, а да се претходно не посавјетује са Србијом, као и да тражи гаранције будуће политичке заједнице Срба, Хрвата и Словенаца. Пашић је свој приједлог телеграфисао Греју из привремене ратне пријестонице Нишаа, преко британског амбасадора Чарлса Луија дес Граза. Међутим, Греј је одбио оба захтјева. Предсједавајући Југословенског одбора Анте Трумбић се састао са Грејевим замјеником Робертом Кру-Милнсом тражећи подршку за уједињење Хрватске и Славоније, Истре и Далмације, а потом и за политичко уједињење са Србијом.[39] Вијест о споразуму је такође приморала Југословенски одбор да мање критички гледа на српске захтјеве у погледу начина политичког уједињења Јужних Словена, јер је постало јасно да ће јединство Хрвата и јединство Словенаца зависи од успјеха Србије. Цјелокупан текст споразума објавили су бољшевици послије Октобарске револуције.[37] Пашић и Трумбић су 1917. водили преговоре и договорили Крфску декларацију, у којој је представљен план за послијератно уједињење Јужних Словенаца у циљу супротстављања италијанским територијалним претензијама зацртаним у Лондонском споразуму.[40]

Грејева политика и споразум били су изложени критици у британској штампи. Рани примјер такве критике била је „Национална заједница Јужних Словена и Јадранско питање” (енгл. The National Union of South Slavs and the Adriatic Question) коју је написао Артур Еванс, а објављена је у априлу 1915. године. Еванс је описао споразум као манифестацију италијанских шовинистичких амбиција против Далмације, што је изазвало кризу. Еванс је проширио своје критике у чланку „Италија и Далмација” (енгл. Italy and Dalmatia) који је објавио The Times 27. априла. Евансу су се придружили историчари Роберт Сетон-Вотсон и Викам Стид, који су италијанске претензије описали као апсурдне, а Грејеву политику као неправедну. Греј је узвратио понављањем да ће Србија у случају побједе у рату добити територије од Аустроугарске, што ће омогућити њено проширење.[39]

Даљи ток рата[уреди | уреди извор]

Приближан обим територијалних обећања (црвено) Србији на рачун Аустроугарске датих око закључења Лондонског споразума.

Посљедњих недјеља прије ступања у рат, у Италији су се водиле унутрашње борбе. Национални жар је појачан говорима Габријела Д’Анунција — позивања на рат као мјерила националне вриједности и подстицања насиља над неутралистима и бившим премијером Ђованијем Ђолитијијем, који је био за неутралност. Овај период је постао познат као блистави дани.[41]

Италијанска влада је 22. маја 1915. одлучила да покрене Италијански фронт, објавом рата Аустроугарској. Тиме је игнорисан захтјев из члана 2. да се води рат против свих чланица Централних сила. Француска је оптужила Италију за кршење Лондонског споразума, а Русија је спекулисала о потенцијалном постојању споразума о ненападању између Италије и Њемачке.[42] Као одлука за непоштовање споразума наводи се неспремност војске. Неуспјех у објављивању рата другим чланицама Централних сила, нарочито Њемачкој, довело до изолације Италије међу силама Антанте.[43] Након притисака Антанте и унутрашње политичке борбе, 20. августа је објављен рат Османском царству.[44] Италија је објавила рат Њемачкој тек 27. августа 1916. године.[45] Италија је скоро војно поражена од Централних сила 1917, у бици код Кобарида. Послије великог повлачења, италијанске снаге су успјеле да се опораве и поврате годину дана касније у бици код Виторија Венета у којој је страдало 600.000 људи на обје стране, проузроковала је друштвене немире у земљи и тешко оштећене привреде.[33] Према одредбама примирја у Вили Ђусти, Италији је дозвољено да окупира аустроугарску теротирију која јој је обећана Лондонским споразумом — на чије дијелове је полагала право и дипломатски непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба.[46] Италијанске трупе су почеле да се крећу ка тим подручјима 3. новембра,[47] а у Ријеку су ушле 17. новембре, док их је испред Љубљане зауставила одбрана коју је организовао град и батаљон српских ратних заробљеника.[48]

Улазак Италије у рат није приморао Бугарску да се придружи Антанти, јер је постала опрезнија у погледу даљег развоја догађаја након раних британских и француских неуспјеха код Галипоља.[17] Након њемачког заузимања Каунаса у Литванији крајем јуна током руског повлачења, Бугарска је постала увјерена да ће Антанта изгубити рат. У августу су силе Антанте послале ноту Пашићу, обећавајући територијалне добитке у замјену за територијалне уступке Бугарској у Вардарској Македонији.[49] У ноти су обећана Босна и Херцеговина, Срем, Бачка, јадранска обала од рта Плоче до тачке 10 км југоисточно од Дубровника, далматинска острва која нису припадала Италији и Славонија ако их Антанта војно заузме. На Сонинов захтјев, Пашићу није понуђена ужа Хрватска. Пашић је пристао, нудећи да Бугарској уступи дио Вардарске Македоније, углавном на линији договореној 1912. на крају Првог балканског рата, али је тражио даље територијалне добитке — додавање уже Хрватске и Баната.[50] Словеначке земље које нису обећане Италији су изгледа требале да остану у Аустроугарској.[31] Бугарска се 6. октобра придружила Централним силама и пет дана касније напада Србију.[49]

Споразум у Сен Жан де Морјену[уреди | уреди извор]

Италијанска зона у Анадолији према споразуму у Сен Жан де Морјену.

О подјели Османског царства расправљале су силе Антанте на двије конференције у Лондону у јануару и фебруару 1917. и у Сен Жан де Морјену у априлу 1917. године. Иако је било очигледно да се италијански интереси сукобљавају са британским и француским,[51] италијански представници су инсистирали на испуњењу обећања датог Лондонским споразума из 1915. у регији Анталије. Да би појачали пропорционалност добитака Италије у односу на њихове савезнике, Италијани су захтјеву додали Конијски и Адански вилајет. Већина италијанских захтјева прихваћена је споразумом у Сен Жан де Морјену. Французи су ипак тражили да Русија потврди споразум — што се показало немогућим након Руске револуције.[52]

Париска мировна конференција[уреди | уреди извор]

Амерички предсједник Вудро Вилсон успротивио се Лондонском споразуму на Париској мировној конференцији.

Одредбе Лондонског споразума била су главна тачка спора између Италије и преосталих сила Антанте на Париској мировној конференцији. Главни представник Италије, премијер Виторио Орландо и Сонино тражили су спровођење Лондонског споразума, ослањајући се на примјену безбједносног принципа и припајања Ријеке на основу самоопредјељења. Британци и Французи не би јавно подржали било какве претензије које су веће од оних које су предвиђене споразумом, док је Италија у приватном држању мало заслужила због свог резервисаног става према Њемачкој у раним етапама рата.[53]

Французи и Британци су дозволили предсједнику Сједињених Америчких Држава Вудроу Вилсону да држи под контролом италијанске амбиције на Јадрану, заговарајући самоопредјељење тог подручја у складу са деветом тачком његових Четрнаест тачака.[54] Вилсон је сматрао да је Лондонски споразум симбол перфидности европске дипломатије.[55] Споразум је прогласио неважећим примјером правне доктрине clausula rebus sic stantibus због суштинских промјена околности након распада Аустроугарске.[56] Док су британски и француски представници остали пасивни по том питању,[57] Вилсон је 24. априла 1919. објавио манифест у коме је објашњавао своје принципе и апеловао на осјећај за праву међу Италијанима. Орландо и Сонино су напустили конференцију у знак протеста, а у Италији су слављени као прваци националне части. Чак и након повратка 7. маја, одбили су да предузму било какву иницијативу, очекујући помирљиву понуду од Савезника. У одсуству италијанске делегације, Французи и Британци су одлучили да пониште споразум у Сен Жан де Морјену због недостатка руске сагласности и да не би испоштовали било које италијанске претензије у Анадолији или Африци.[54]

Орландо и Сонино су имали различите ставове у вези претензија на источну обалу Јадрана. Орландо је био спреман да одустане од Далмације, с изузетком Задра и Шибеника, док је инсистирао на припајању Ријеке. Сонино је имао супротно мишљење. То је довело до усвајања нашироко објављиваног слогана „Лондонски споразум плус Ријека” — и захтијевања обећања према Лондонском споразуму, а Ријеке да постане предмет италијанске националне части.[58] Коначно, италијанска освајања на источној обали Јадрана било је ограничено на Јулијанску крајину, Истру и неколико острва. Ријека је добила статус независног града — након преговора Орланда и Трумбића. Италијански добици су укључивали корекције граница према Лондонском споразуму око Тарвизија, како би се Италија омогућила непосредна жељезничка веза са Аустријом.[59] Британски премијер Дејвид Лојд Џорџ је подржао на простору Далмације само давање статуса слободног града Задру и Шибенику, док је француски премијер Жорж Клемансо подржао само такав статус Задра.[59] Према тајном споразуму Венизелос—Титони, Италија се одрекла својих претензија на Додеканеска острва осим Родоса у корист Грчке, док су се обје земље сложила да подржавају међусобне претензије у подјели Албаније.[60]

Осакаћена побједа[уреди | уреди извор]

Дочек Габријела Д’Анунција по доласку у Ријеку 1919. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Renzi 1987.
  2. ^ Lowe 1969, стр. 533–548.
  3. ^ Clark 1996, стр. 180—185.
  4. ^ Smith 1969, стр. 292—305.
  5. ^ Lowe 1969, стр. 534.
  6. ^ Lowe 1969, стр. 535.
  7. ^ Burgwyn 1997, стр. 3.
  8. ^ Knox 2007, стр. 174–175.
  9. ^ Lowe 1969, стр. 535–536.
  10. ^ Lowe 1969, стр. 537.
  11. ^ Lowe 1969, стр. 537–538.
  12. ^ Lowe 1969, стр. 538.
  13. ^ Lowe 1969, стр. 539.
  14. ^ Lowe 1969, стр. 539–540.
  15. ^ Lowe 1969, стр. 545.
  16. ^ Robbins 1971, стр. 570.
  17. ^ а б Robbins 1971, стр. 572–573.
  18. ^ а б в Lowe 1969, стр. 541.
  19. ^ а б в Lowe 1969, стр. 542.
  20. ^ Ramet 2006, стр. 40.
  21. ^ Lampe 2000, стр. 102–103.
  22. ^ Pavlowitch 2003, стр. 30.
  23. ^ Lowe 1969, стр. 542–544.
  24. ^ Lowe 1969, стр. 544–546.
  25. ^ Lowe 1969, стр. 546–548.
  26. ^ Treaty 1920, Preamble.
  27. ^ Treaty 1920, §§ 1–3.
  28. ^ Treaty 1920, § 4.
  29. ^ Moos 2017, стр. 27–39.
  30. ^ а б Treaty 1920, § 5.
  31. ^ а б Mitrović 2003, стр. 49.
  32. ^ Trubetskoi 2016, стр. 101–102.
  33. ^ а б в Burgwyn 1997, стр. 2.
  34. ^ Treaty 1920, §§ 6–8.
  35. ^ Treaty 1920, §§ 9–10, 12–13.
  36. ^ Treaty 1920, §§ 11, 14–16.
  37. ^ а б Seton-Watson 1926, стр. 292–293.
  38. ^ Robbins 1971, стр. 574.
  39. ^ а б Živojinović 2019, стр. 131–135.
  40. ^ Merlicco 2021, стр. 119–120.
  41. ^ Knox 2007, стр. 177.
  42. ^ Riccardi 2019, стр. 48–49.
  43. ^ Riccardi 2019, стр. 50–52.
  44. ^ Riccardi 2019, стр. 53.
  45. ^ Riccardi 2019, стр. 64.
  46. ^ Pavlowitch 2003, стр. 36.
  47. ^ Banac 1984, стр. 129.
  48. ^ Ramet 2006, стр. 43.
  49. ^ а б Robbins 1971, стр. 580.
  50. ^ Pavlović 2019, стр. 262–264.
  51. ^ Riccardi 2019, стр. 69.
  52. ^ Riccardi 2019, стр. 66–67.
  53. ^ Burgwyn 1997, стр. 4–7.
  54. ^ а б Burgwyn 1997, стр. 7–8.
  55. ^ Glenny 2012, стр. 371.
  56. ^ Hill 1934, стр. 60–61.
  57. ^ Mitrović 2003, стр. 54.
  58. ^ Burgwyn 1997, стр. 8.
  59. ^ а б Burgwyn 1997, стр. 12.
  60. ^ Burgwyn 1997, стр. 15.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]