Македонска фаланга

С Википедије, слободне енциклопедије
Hypaspist.jpg

Македонска фаланга је представљала збијени и закошени борбени поредак састављен од тешко наоружаних копљаника, који је чинио главну ударну снагу у македонској војсци. За њен настанак заслужан је Филип II Македонски, који је, према Диодору са Сицилије (Diod., XVI, 3. 1-3), извршио војну реформу македонских снага у намери да ојача Македонију ради ефикаснијег деловања против спољашњих непријатеља, међу којима су по македонску целовитост били најопаснији Илири, Пеонци и Трачани.[1]

Поврх свега тога, непрекидно војевање предузето за Филипова и Александрова живота у свако доба године и на свакаквом терену против разноразних противника спремних за борбу у свако доба дана, учинило је да македонска фаланга, која је изашла из свега тога као победник, постане једна од најпрофесионалнијих војски старога века, с којом се нико није могао мерити све до битке код Киноскефале из 197. п. н. е.

Настанак[уреди | уреди извор]

Залагање Филипа II[уреди | уреди извор]

До средине 4. века п. н. е. Македонија није вршила неки битнији утицај споља, било у економском, културном или политичком смислу. Чак шта више, поражавајуће исуство које је доживела непосредно пре ступања Филипа II на њен трон довела су у питање њену целовитост. Наиме, како наводи Диодор са Сицилије, 360. п. н. е. у сукобу са Илирима пао је Филипов брат Пердика заједно са више од 4.000 Македонаца.[а] То је изазвало толики шок међу преживелима, да их је тако духом поколебане надвладао страх од којег се нису могли ослободити све до доласка Филова на сцену.[2] У крајњој нужди, окружен са свих странама непријатељима,[б] Филипу је преостало ништа друго но да створи потпуно нову врсту војске.[3]

У тренутку кад је ступио на престо, Македонија је и даље била слабо урбанизована земља, без знатних урбаних центара. Стога ни не чуди што у њеној друштвеној структури није постојао неки виши средњи сталеж из којег би се могли врбовати хоплити, што је дакако био случај са градовима јужно од планине Олимп и реке Пенај. Међутим, за разлику од грчких полиса, у Македонији мањак у људству никада није представљао проблем. Македонски војници долазили су већим делом из редова пастира и земљорадника и били су бирани без обзира на старосну доб. Филип је намеравао да управо од тих павора, навикнутих на тежак живот, створи високо-професионалну војску кадру да обавља све што јој се заповеди.[4]

Ради тога, он је сазивао низ скупова на којима је поколебане бодрио речитим говорима, саветујући им да се носе мушки, и тако успео да им подигне уздрмани морал. Уз то, дао је да се изврши и реорганизација копнених снага, људима обезбедио прикладније наоружање,[в] непрестано их водио на маневре под оружјем и на вежбе на којима су се међу собом надметали. И заиста, може се рећи да је Филип био тај који је осмислио компактни ред и опрему фалангита, угледајући се притом на густо збијене редове ратника са штитовима постављеним један уз другог, какве је управо описао Хомер у својој Илијади.[3]

Састав, организација и формација[уреди | уреди извор]

Као што смо могли видети из претходног одељка, стварање силе као што је македонска захтевала је много улагања. Приликом доласка на власт, Филип је имао само 24 године и притом није имао никакво ратно искуство од раније. Међутим, он је био свестан тога да се мора извести нека промена по питању устројства и наоружања копнених снага, не би ли се спасла целовитост Македоније која је у том тренутку била у великој опасности. Између осталог, зато су уведени сариси (sarissai), дренова копља 4,5 — 5,5 m у дужини, 3 — 5 cm у пречнику и 6 — 7 kg у тежини.[г] Могуће је да их је Филип увео у употребу поучен једним искуством које је доживео у борби са Трибалима, када га је једно такво дугачко копље оборило с коња учинивши га хромим за цео живот. Већи део њихове тежине отпадао је на предњи крај, па су се због тога морала држати с обе руке. То се одразило и на остали део опреме, пре свега на штит који је сада имао пречник 0,5/6 m,[д] као и на оклоп који је почев од тада био углавном справљен од више слојева коже и лана.[4] Што се тиче шлема, коришћен је тзв. фригијски шлем, који је пружао далеко бољу чујност и видљивост за разлику од коринтског, каквог су имали ранији грчки хоплити.[5]

И у погледу организације и формације учињен је помак, те је од сада македонска фаланга сачињена од припадника „краљевске гарде“, како их је Филип назвао, (pezetairoi) у дубини имала 8 — 16 а каткад и до 32 реда, при чему се испред сваког фалангита у првом реду налазило пет копаља краћих за два лакта (1 лакат = 45.72 cm) од оног које им претходи, како Полибије наводи (Polib. Hist., XVIII, 29). Фаланга је била подељена у шест батаљона (taxeis) у чији састав је улазило до 1.500 људи.[6]

У дефанзивном погледу, македонска фаланга је била слабија у односу на грчку хоплитску фалангу, али је зато имала већу офанзивну моћ.[7] Наиме, како поједини аутори тврде, придавајући већи значај нападу убојитост је повећана за чак 40%.[8]

Филип је, што се тиче логистике, за оно време био ненадмашив. По њему, све је било подређено бржем напредовању војске. Како наводи Секст Јулије Фронтин, римски државник и теоретичар из друге половине 1. века н. е., на 10 пешадинаца долазио је један слуга, који је носио „млевено зрневље и ужад“. Када би се запутио на летње маршеве, наређивао је да сваки човек носи на својим раменима брашно за тридесет дана.[9] Полиен, македонски писац из 2. века н. е., забележио да је Филипова војска често прелазила и до 300 стадија (~ 55/6 km) дневно и то под пуном опремом и наоружањем.[10]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Више о овоме видети у: Stipčević, Aleksandar (1989). Iliri : povijest, život, kultura (2. dopunjeno изд.). Zagreb: Školska knjiga. стр. 36. ISBN 978-86-03-99106-2. 
  2. ^ Отприлике у исто време, Пеонци, који су живели близу Македоније, продрли су на њену територију уништавајући све пред собом; Илири су окупљали велику војску у намери да изврше инвазију на Македонију, док је Паусанија, један од припадника македонске владарске куће, планирао да уз подршку трачког краља Котиса I узме учешће у борби за престо. Слично њима, Атињани, који су били непријатељски настројени према Филипу, послали су 3.000 хоплита под заповедништвом стратега Мантија и знатан број поморских снага, у намери да изврше смену на македонском престолу и доведу Аргеја II.[2]
  3. ^ О томе детаљније у наредном одељку.
  4. ^ Сариси су у ствари представљали два штапа спојена бронзаном спојницом. Основна функција те спојнице је била да дâ оружју чврстину и учини га подеснијим за употребу. Она се могла скинути по потреби за време маршева, што је сем ношења самог оружја знатно олакшало и његову оправку или пак замену појединих делова.[4]
  5. ^ Ради бољег руковања сарисом, фалангити су га обично качили себи о врат.[4]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Упор. Papazoglu, Fanula (1995). Istorija helenizma: vladavina Aleksandra Velikog: doba dijadoha (1. изд.). Beograd: Skripta Internacional. стр. 37. ISBN 978-86-7118-001-6. 
  2. ^ а б Diod., XVI, 2, 1-6
  3. ^ а б Diod., XVI, 3, 1-3
  4. ^ а б в г Sheppard, Ruth (2008). Alexander the Great at War: His Army - His Battles - His Enemies. Oxford: Osprey Publishing. стр. 54. ISBN 978-1-84603-328-5. 
  5. ^ Sheppard, н. д., 81
  6. ^ Lewis, D. M.; Boardman, John; Hornblower, Simon; Ostwald, M. (1994). The Cambridge Ancient History Volume 6: The Fourth Century BC (2. изд.). Cambridge [etc.]: Cambridge University Press. стр. 687. ISBN 978-0-521-23348-4. 
  7. ^ Parker, Geoffrey (2008). The Cambridge illustrated history of warfare: the triumph of the West. Cambridge [etc.]: Cambridge University Press. стр. 36. ISBN 978-0-521-73806-4. 
  8. ^ Fields, Nic; Delf, Brian (2006). Ancient Greek fortifications 500-300 BC. Oxford: Osprey Publishing. стр. 51. ISBN 978-1-84176-884-7. 
  9. ^ Front., Strat., IV, 1, 6
  10. ^ Polyain., Strat., IV, 2, 10

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]