Макробије
| Макробије | |
|---|---|
 Макробије уручује свитак своме сину Евстахију | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 370. |
| Место рођења | Северна Африка, |
| Датум смрти | не раније од 430. |
| Место смрти | Древни Рим, |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | Неоплатонизам |
| Интересовања | Филозоф |
Амбросије Теодосије Макробије (5. век) је староримски писац, филолог, неоплатонистички филозоф[1].
Биографија[уреди | уреди извор]
О животу Макробија сачувано је врло мало поузданих података. Био јепореклом из Северне Африке (племе мацробии, „дуговечни“) или из Грчке. Постоје подаци да је човек по имену Макробије служио као префект у Шпанији и проконзул у Африци. На основу чињенице да су у то време тако високи положаји били доступни само хришћанима, може се извести закључак о Макробијевој религији, иако у његовим списима нема специфично хришћанских обележја.
Стваралаштво[уреди | уреди извор]
Значај Макробија у историји књижевности заснива се на два дела: „Сатурналије” (лат. Сатурналиорум) и „Коментари Сципионовог сна” (лат. Ин Сомниум Сципионис). У првом есеју, упућеном Макробијевом сину Евстахију, аутор прво говори о настанку Сатурналије, затим прелази на процену заслуга Вергилија и других античких писаца, као и на расправе о разним темама и смешним анегдотама из животе великих људи из прошлости. У овој „Сатурналији“ суседне су књиге касноантичких аутора као што су Авл Гелије или Атенеј[2]. Макробијево дело је посебно вредно јер садржи огроман број цитата и фрагмената из изгубљених дела античке књижевности.
„Сан о Сципиону” (лат. Сомниум Сципионис) је шеста и последња књига Цицеронове расправе „О држави” (лат. Де ре публица). Описује путовање у сну римског заповедника Сципиона Афричког преко пространства свемира, у коме он посећује друге светове и види будућност. Макробије тумачи Сципионов сан у духу неоплатонске филозофије и, у вези са њим, говори о хармонији космоса, Светској души, магијском значењу бројева, пророчанствима, тумачењу снова итд. Изјаве о Макробијевој музици ( Књига 2, гл.1-4) компилативни; њен циљ је прилагођавање грчке науке на латинском тлу. Макробије приповеда причу о Питагорином открићу нумеричких закона музике, излаже питагорејску доктрину о 5 консонанција (кварта, квинта, октава, октава са квинтом, двострука октава), о недељивости целог тона на 2 једнака дела (он мали полутон назива лима, приписујући га откриће Платону), упоређује структуру Душе света са музичким интервалима, асимилира друге информације тривијалне за античку науку[3].
„Коментари о Сципионовом сну“ уживали су огромну популарност у средњем веку и још увек су занимљиви као презентација погледа неоплатонизма на теме које су биле изван разматрања других филозофа овог покрета.
Макробијев трактат о граматици под насловом „О разликама и сличностима грчких и латинских глагола“ опстао је само у скраћеној парафрази, која се традиционално, али не сасвим поуздано, приписује Јовану Скоту.
Сећање[уреди | уреди извор]
Године 1935. Међународна астрономска унија доделила је име Макробијус кратеру на видљивој страни Месеца[4]. Залив Макробија на Антарктичком полуострву такође је назван у његову част.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Cameron, Alan (1966). „The Date and Identity of Macrobius”. Journal of Roman Studies (на језику: енглески). 56 (1-2): 25—38. ISSN 0075-4358. doi:10.2307/300131.
- ^ „Seven Books of the Saturnalia.”. Library of Congress, Washington, D.C. 20540 USA. Приступљено 2024-01-19.
- ^ Mathiesen, Thomas J. (2001), Macrobius Ambrosius Theodosius, Oxford University Press, Приступљено 2024-01-19
- ^ Masursky, Harold; Aksnes, Kaare; Hunt, G.E.; Marov, M.Y.; Millman, P.M.; Morrison, David; Owen, T.C.; Shevchenko, V.V.; Smith, B.A. (1986). „Annual gazetteer of planetary nomenclature, Intenationl astronomical union, working group for planetary system nomenclature”. Open-File Report. ISSN 2331-1258. doi:10.3133/ofr84692.