Питагора

Из Википедије, слободне енциклопедије
Питагора
Kapitolinischer Pythagoras adjusted.jpg
Питагорина биста која се данас налази у Риму
Датум рођења око 570. п. н. е.
Место рођења Самос
Јонија
Датум смрти око 495. п. н. е.
Место смрти Метапонт
Поље математика, музика, етика, политика, метафизика
Познат по Питагориној теореми

Питагора са Самоса (грч. Ὁ Πυθαγόρας ὁ Σάμιος, или само грч. Ὁ Πυθαγόρας; око 570. п. н. е. — око 500 п. н. е.[a]) је био антички филозоф и математичар, оснивач питагорејске школе.

Најпознатији је по својој теореми о односу хипотенузе (c) и катета (a, b) у правоуглом троуглу (c²=a²+b²).

Биографија[уреди]

Питагора се родио око 569. п. н. е. као син Мнесарха, резача драгога камена, на острву Самос. Вероватно је да је по наређењу самскога тиранина Поликрата путовао у Египат, да боље упозна установе египатских свештеника (Isocr. Bus. 28). Због несугласица с Поликратом, а можда и само због одвратности према његовој тиранији, преселио се у Кротон у јужној Италији или Великој Хелади, где су се, откако је Јонија под персијском влашћу почела да опада, створила нова средишта хеленске просвете и моћи.

У Кротону основао је Питагора морално-религиозно братство, коме је био задатак морално васпитање чланова. Као какав калуђерски или витешки ред, оно је имало своја правила и неговало строг начин живота (Plat. Resp. 600 Β). Наиме, придржавали су се строгих правила у исхрани.

Политичко мишљење питагорејаца било је конзервативно-аристократско, и зато су их у току V века демократи више пута гонили, домове им спаљивали и растурањем синедрија уништавали им савез. Те партијске борбе приморале су старог Питагору да се пресели у Метапонтију 509. п. н. е., где је, веома слављен и дубоко поштован, и умро 500 п. н. е.

Учење[уреди]

Питагора се сам бавио музиком и математиком, али се чини да није ништа написао. Учење које се везује за Питагору и његову школу развили су тек његови ученици. Међу његовим ученицима било је много жена. Чак је и његова супруга Теона Кротонска била његова ученица.

У математици је успео да докаже Питагорину теорему, иако је она била позната вековима пре самог доказа. Сматрао је да се универзум као целина може објаснити математичким поступцима. Ово мишљење битно одваја питагорејце од милећана, који су тражили смисао универзума у ватри, води или бесконачном. Ова филозофија је битно утицала на Платона и Галилеја.

Питагорејци су често нудили прилично натегнута виђења математичких односа, на основу мистичних претпоставки а не логике. Каснији Питагорејци су од бројева стварали "грађевинске блокове" од којих је саграђен Свемир. Заслуга која се може приписати овој школи је развитак космологије у којој су Земља, Сунце и Месец сверног облика.

Помицањем кобилице на монохорду — тај оглед приписује се Питагори — нашло се да висина тона зависи од дужине жице, тј. да музички интервали зависе од одређених математичких пропорција (Philol. frg. 4, 5, 6; Arist Met. Ι 5, 986 a 29 ss). Додуше, прави узрок тону јесу треперење жице и ваздушни таласи, квалитет тона зависи од бројних односа у трептајима, али у време кад материја и особине нису тачно разликоване, кад су, штавише, особине више важиле но материја, лако се стекло уверење да су математички односи и закони основа свему кад су већ у тону.

Млађи Питагорин ученик био је анатом Алкмеон из Кротона.

По њему су називе добили и неки фрактали (дрво и лаута).

Питагорејство[уреди]

Главни чланак: Питагорејци

Питагора је основао тајно друштво познато као Питагорејско братство које је било посвећено неговању врлине и изучавању математике. Братству и његовом оснивачу приписују се поједини изуми научне вредности попут чаше умерености која ради по хидрауличким принципма. Користила се као дисциплинска мера и показатељ да је умереност битна.

Питагорејско братство је имало велики утицај на будуће езотеријске традиције, попут масонерије и розенкројцеризма (ружокрсташи), окултних група које су, с почетка, такође изучавале математику и тврдиле да су се развиле из Питагорејског братства.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  • a. ^  „Тачни датуми његовог рођења и смрти не могу бити прецизно одређени, али, под претпоставком да је истинита изјава Аристоксенуса да је напустио Самос као би избегао Поликратову тиранију, у доба када је имао четрдесет година, његово рођење би се могло датирати у 750. годину пре нове ере, или неколико година раније. Дужина његовог живота је различито процењнивана у античко време, али се сви извори слажу да је доживео дубоку старост, и да је, највероватније, умро са седамдесет пет или осамдесет година.“ William Keith Chambers Guthrie, (1978), A history of Greek philosophy, Volume 1: The earlier Presocratics and the Pythagoreans. pp. 173, Cambridge University Press

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • Петер Ј. Кинг: Сто филозофа (живот и дјело највећих светских мислилаца), Загреб, 2005.