Пређи на садржај

Меибомске жлезде

С Википедије, слободне енциклопедије
Називи и ознаке
MeSHD008537
TA98A15.2.07.042
TA26833
FMA71872
Анатомска терминологија

Меибомске жлезде (такође назване као тарзалне жлезде, палпебралне жлезде и тарзокоњунктивалне жлезде) су лојне жлезде дуж ивица очног капка унутар тарзалне плоче. Они производе меибум, масну супстанцу која спречава испаравање сузног филма ока. Меибум такоже спречава да се сузе излију по образу, јер их држи заробљене између науљене ивице и очне јабучице и тако чини затворене очне капке непропусним. На горњем капку има око 25 таквих жлезда, а на доњем 20.

Верује се да су дисфункционалне меибомске жлезде најчешћи узрок сувих очију а и узрок задњег блефаритиса.

Историја

[уреди | уреди извор]

Меибомске жлезде први је помињао Гален око 200. нове ере,[1] а детаљније их је описао Хајнрих Мајбом (1638–1700), немачки лекар, у свом делу De Vasis Palpebrarum Novis Epistola из 1666. године. У овом делу он је приказао цртеж са основним карактеристике жлезда.[2][3]

Анатомија

[уреди | уреди извор]

Иако горњи очни капак има већи број и запремину меибомских жлезда од доњег, не постоји консензус да ли он више доприноси стабилности сузног филма.

Жлезде немају директан контакт са фоликулима трепавица, док процес трептања капака ослобађа меибум у ивицу очног капака.[тражи се извор]

Функција

[уреди | уреди извор]
Меибомске жлезде у доњем капку снимљене под ћилибарским светлом како би се приказала подршка васкулатуре и структура жлезде.

Термин "меибум" су првобитно увели Николаидес и сарадници. 1981. године.[4] Липиди су главне компоненте меибума (који су познате и као "секрети меибомске жлезде").

Липиди

Биохемијски састав меибума је изузетно сложен и веома се разликује од себума. Липиди су универзално признати као главне компоненте људског и животињског меибума.[5]

Тренутно, најосетљивији и најинформативнији приступ липидомској анализи меибума је масена спектрометрија, било са директном инфузијом[6][7] или у комбинацији са течном хроматографијом.[8]

Липиди су главна компонента липидног слоја сузног филма, који спречавају брзо испаравање суза и верује се да снижавају површински напон што помаже у стабилизацији сузног филма.

Протеини

Код људи, више од 90 различитих протеина је идентификовано у секретима меибомске жлезде.[9]

Клинички значај

[уреди | уреди извор]

Дисфункционалне меибомске жлезде често узрокују: суве очи (једно од чешћих стања ока) и могу допринети појави блефаритиса. Запаљење меибомских жлезда (такође познато као меибомитис, заправо је дисфункција меибомске жлезде или задњи блефаритис) узрокован опструкцијом жлезда густим, замућеним до жутим, непрозирнијим и вискознијим, масним и воштаним секретима, што је промена у односу на нормални бистри секрет жлезда.[10][11]

Осим што доводе до сувих очију, опструкције могу бити деградиране бактеријским липазама, што доводи до стварања слободних масних киселина, које иритирају очи и понекад узрокују пунктатну кератопатију.

Дисфункција меибомске жлезде се чешће јавља код жена и сматра се главним узроком болести сувог ока.[12][13] Фактори који доприносе дисфункцији меибомске жлезде могу укључивати факторе ризика као што су старост особе и/или дисбаланса хормона[14] или тешка инфестација грињама Демодек бревис.

Дисфункција меибомске жлезде може бити узрокована и неким лековима на рецепт, посебно изотретиноином.

Блокирана меибомска жлезда може изазвати и настанак халациона (или "меибомске цисте") у очном капку.

  1. ^ Knop, Erich; Knop, Nadja; Millar, Thomas; Obata, Hiroto; Sullivan, David A. (2011-03-30). „The International Workshop on Meibomian Gland Dysfunction: Report of the Subcommittee on Anatomy, Physiology, and Pathophysiology of the Meibomian Gland”. Investigative Opthalmology & Visual Science (на језику: енглески). 52 (4): 1938—1978. ISSN 1552-5783. PMC 3072159Слободан приступ. PMID 21450915. doi:10.1167/iovs.10-6997c. 
  2. ^ „Meibomian Gland Dysfunction (MGD) - EyeWiki”. eyewiki.aao.org. 
  3. ^ Meibomii, Henrici (1666). De vasis palpebrarum novis epistola … [From a recent letter on the eyelids' vesicles to the most renowned gentleman Dr. Joel Langelott, court physician of the most reverend and serene Duke of Holstein] (на језику: латински). Helmstadt, (Germany): Henning Muller. 
  4. ^ Nicolaides, N; Kaitaranta, JK; Rawdah, TN; Macy, JI; Boswell, FM; Smith, RE (април 1981). „Meibomian gland studies: comparison of steer and human lipids”. Investigative Ophthalmology & Visual Science. 20 (4): 522—536. PMID 7194326. 
  5. ^ Butovich, I. A. (новембар 2009). „The Meibomian puzzle: combining pieces together”. Prog Retin Eye Res. 28 (6): 483—498. PMC 2783885Слободан приступ. PMID 19660571. doi:10.1016/j.preteyeres.2009.07.002. 
  6. ^ Chen, J; Green-Church, K; Nichols, K (2010). „Shotgun lipidomic analysis of human meibomian gland secretions with electrospray ionization tandem mass spectrometry”. Investigative Ophthalmology & Visual Science. 51 (12): 6220—6231. PMC 3055753Слободан приступ. PMID 20671273. doi:10.1167/iovs.10-5687. 
  7. ^ Chen, J; Nichols, K (2018). „Comprehensive shotgun lipidomics of human meibomian gland secretions using MS/MSall with successive switching between acquisition polarity modes”. J Lipid Res. 59 (11): 2223—2236. PMC 6210907Слободан приступ. PMID 30279222. doi:10.1194/jlr.D088138Слободан приступ. 
  8. ^ Butovich, IA (2018). „Comprehensive shotgun lipidomics of human meibomian gland secretions using MS/MSall with successive switching between acquisition polarity modes”. Journal of Lipid Research. Methods Mol Biol. 579 (11): 221—246. PMC 6210907Слободан приступ. PMID 19763478. doi:10.1194/jlr.D088138Слободан приступ. 
  9. ^ Tsai, PS; Evans, JE; Green, KM; Sullivan, RM; Schaumberg, DA; Richards, SM; Dana, MR; Sullivan, DA (март 2006). „Proteomic analysis of human meibomian gland secretions”. Br J Ophthalmol. 90 (3): 372—7. PMC 1856970Слободан приступ. PMID 16488965. doi:10.1136/bjo.2005.080846. 
  10. ^ Chhadva, Priyanka; Goldhardt, Raquel; Galor, Anat (24. 11. 2017). „Meibomian gland disease: the role of gland dysfunction in dry eye disease”. Ophthalmology. 124 (11 Suppl): S20—S26. PMC 5685175Слободан приступ. PMID 29055358. doi:10.1016/j.ophtha.2017.05.031. 
  11. ^ Peter Bex; Reza Dana; Linda Mcloon; Jerry Niederkorn (2011). Ocular Periphery and Disorders. Academic Press. ISBN 9780123820426. Приступљено 2023-10-30 — преко books.google.com. 
  12. ^ „Managing and Making Sense of MGD”. Review of Ophthalmology. 2012. Архивирано из оригинала 02. 03. 2014. г. Приступљено 26. 2. 2014. 
  13. ^ „Rethinking Meibomian Gland Dysfunction: How to Spot It, Stage It and Treat It”. American Academy of Ophthalmology. 2014. Приступљено 26. 2. 2014. 
  14. ^ „The Role of Meibomian Gland Dysfunction and Lid Wiper Epitheliopathy in Dry Eye Disease”. American Academy of Optometry. 2012. Архивирано из оригинала 9. 10. 2013. г. Приступљено 26. 2. 2014. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).