Мим

С Википедије, слободне енциклопедије
Статуа панто(мим)ичара на мосту Светог Анђела, у Риму.

Мим (грч. грч. μῑμος, лат. лат. mimus) je умјетност и техника опонашања, имитације или подражавања, сценски израз путем гестова, гестикулације и тјелесних покрета. У античкој књижевности народска претежно импровизована сценска игра мањег обима, наглашено реалистична, пуна грубе, карикатуралне комике и склона вулгарностима и опсценостима. Мим је комад без ријечи, у којем дијалог замијењују глумчеве гесте, покрети и изрази лица. У томе значењу мим је синониман са – пантомимом.

Мим је приказивао ситуације и типове из свакодневног живота, а само ријетко и пародије на митолошке теме. Гротескни плесови, лакрдијашка гестикулација и гримаса били су једно од главних обиљежја мима. Рани ступњеви ове импровизоване народске игре били су, вјероватно, сродни фолклорним плесовима који су представљали кретње и радње животиња и људи. Грчки термин μῑμος прво означава подражаваоца, глумца, и само подражавање (нпр. Еурипид, Рес, 256, гдје је ријеч о подражавању животиња). Тек у Аристотеловој Поетици (2. пол. 4. вијека прије н. е..) јавља се као назив за књижевну врсту, чији су представници Софрон из Сиракузе (око 430. године прије н. е..) и његов син Ксенарх.

Чини се да је мим био омиљен код дорских Грка на Сицилији и да га је Софрон увео у писану књижевност. Од Софронових мимова чији су текстови и писмено били фиксирани, сачувани су нам само малобројни фрагменти и наслови. Софронови мимови били су састављени у (ритмованој?) прози, на грубом сицилском (дорском) дијалекту, а тематски подијељени на „мушке” (нпр. Ловац на туне) и „женске” (нпр. Шваље). Знатно измијењен, Софронов драмски мим добио је високо артистички, литерарни ранг у неким од хексаметарских идила (Сиракужанке на Адонидовој свечаности, Врачара) хеленистичког пјесника Теокрита из Сиракузе (почетак 3. вијек прије н. е.). Ови Теокритови литерарни мимови нису приказивани, него су читани и рецитовани. Испитивачи махом претпостављају да ово вриједи и за реалистичне, готово натуралистичке мимијамбе песника Херода (или Херонде 3. вијек прије н. е.).

Према познатим насловима (Софрон) и текстовима литерарно уобличених мимова (Теокрит, Херода) закључујемо да је и популарни, народски, и импровизовани сценски мим радо приказивао неке ситуације и типове из живота нижих слојева (учеснике на свечаностима, приповједање снова, чарање; сцене на суду, у школи, занатској радионици; тип сводника, невјерне жене, дрског крадљивца). У грчком миму наступале су и жене, а глумци нису носили маске.

Почетком 3. вијека прије н. е. полуимпровизовани, реалистички мим освојио је грчку позорницу. Отада су у мимом оживљаване и сцене из нове атичке комедије (комедија, античка). У Риму мимови су приказани већ око 200. године прије н. е., као интермецо (embolium) или као ексодијум, приликом извођења позоришних комада (драма). Од 173. године прије н. е., мим је приказиван редовно као дио прољећне светковине Флоралија (ludi Florales). Освојио је римско позориште у 1. вијеку прије н. е., у доба Суле и Цезара. Тада је и у римској књижевности добио литерарну обраду, у дјелима Лаберија и Публилија. Ови писци литерарног римског мима ослањали су се на палијату, тогату и ателану. Знамо да су и у грчком и у римском полуимпровизованом сценском миму игра и пјесма, гестикулација и мимика имали знатног удјела.

Већ од 1. вијека полуимпровизовани мим и сродни пантомим потиснули су на римској позорници све остале облике драмских представа. Глумац (mimus), у одјећи са закрпама (centunculus), и глумица, оскудно одјевена кратким огртачем (ricinium), наступали су без маске и позоришне ципеле (отуда, вјероватно, и назив „планипес” за глумце). Римски мим знао је и за неке сталне типове (паразит, stupidus – „будалина”; sannio – „лакрдијаш”, „који се кревељи”).

Мим се одржао до краја анти­ке, иако је у вријеме продирања хришћанства критикован због опсцености, па је чак и забрањиван.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • H. Reich, Der Mimus, 1903;
  • A. Glock, „Ueber den Zusammenhang der römischen Mimus mit dem neueren komischen Drama”, Zeitschrift für vergleichende Literaturgeschichte, 1906, N F 16;
  • L. Friedlaender, Darstellungen aus der Sittengeschichte Roms. 1919–21 (otisak 1963);
  • N. Schanz – C. Hosius, Geschichte der römischen Literatur, 1927;
  • J. R. A, Nscoll, Masks, Mimes and Miracles, 1931;
  • E. Wüst, „Mimus”, RE, 1932, 15, 2;
  • R. W. Reynolds, „Verrius Flaccus and the early Mime at Rome”, Hermathena, 1943. 61;
  • H . Wiemken, Der griech. Mimus, (diss.) 1951;
  • A. Marzullo, „II mimo latino nei motivi di attualita”, Atti Acad… Di Modena, 1958, 5, XVI;
  • M. Bieber, The History of the Greek and Roman Theater, 1961;
  • M. Будимир – М. Флашар, Преглед римске књижевности. 1963;
  • R. W . Reynolds, „The adultery Mime”, Classical Quarterly, 1964;
  • А. П. Смотрич . „Мимм античный роман”. ЖА, 1967, 17.