Мониторинг радиоактивности

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мониторинг радиоактивности у нуклеарној централи „Фукушима

Мониторинг радиоактивности је контрола испуштања радиоактивног материјала и праћење његовог кретања у животној средини. Он обухвата мерење радијационих и других параметара ради процене и контроле излагања становништва. Контролисано испуштање радиоактивности у атмосферу и водене екосистеме је правно уређена пракса управљања отпадом у нуклеарној индустрији и сличним постројењима.[1]

Значај[уреди]

Мониторинг животне средине омогућава утврђивање да ли је испуштање радиоактивности у околину у складу са прописаним границама за време нормалног рада нуклеарних постројења и осталих постројења која користе радиоактивни материјал.[2] Такође мониторинг омогућава процену утицаја испуштене радиоактивности на животну средину и на здравље становништва. Ако се појаве непланирана испуштања или акциденати који доводе до тога да радиоактивност у животној средини прелази дозвољене границе, упозоравају се надлежне институције ради покретања поступка заштите животне средине и становништва од штетног дејства јонизујућег зрачења.[3]

Циљеви мониторинг[уреди]

Примарни циљеви мониторинг програма за заштиту становништва и животне средине од радиоактивности су:

  • процена стварног или могућег излагања критичне групе или становништва радиоактивним материјама у животној средини због рада нуклеарних постројења или због коришћења извора зрачења, од акцидената или од претходног рада;
  • процена ефикасности мера контроле испуштања радиоактивних материја у животну средину и сагласност са дозвољеним нивоима испуштања;[4]
  • благовремено откривање и идентификација узрока било ког неконтролисаног извора зрачења или радиоактивног загађења;
  • провера да ли су испуњени важећи законски прописи и друга ограничња у раду са радиокативним материјалима;
  • континуирано вођење евиденције нивоа радиоактивости у животној средини;
  • информисање становништва о резултатима мониторинга.

Врсте мониторинга[уреди]

Постоје три врсте мониторинга: мониторинг на извору испуштања, мониторинг животне средине и индивидулани мониторинг.[5]

Мониторинг на извору испуштања

Овај мониторинг је оријентисан на мерење дозе код извора и количину испуштених радионуклида.

Мониторинг животне средине

Обухвата мерење специфичне активности радионуклида у узорцима из животне средине који су релевантни за експозицију становништва, првенствено у ваздуху, води за пиће, пољопривредним производима и природној храни, као и у биоиндикаторима који концентришу радионуклиде.

Индивидуални мониторинг

Ова врста мониторинга односи се на мерења вршена на појединцима из становништва. Није предвиђен у мониторингу код рутинских мерења, али може се вршити код акцидената за процену појединачне дозе.

Извори[уреди]

  1. ^ The Principle of Radioactive Waste Management, Safety Series No. 111-F, IAEA, Vienna, 1995
  2. ^ Одлука о систематском испитивању садржаја радионуклида у животној средини, Сл. лист СРЈ, бр. 45, 1997
  3. ^ Handbook of Parameter Values for the Prediction of Radionuclide Transfer in Temperate Environments, Technical Report Series No. 364, IAEA, Vienna, 1994
  4. ^ Правилник о границама излагања јонизујућим зрачењима, Сл. лист СРЈ, бр. 32, 1998
  5. ^ Measurement of radionuclides in food and the environment, A Guidebook, Technical Report Series No. 295, IAEA, Vienna, 1989