Музика у Грузији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Грузија има богату и још увек живу традиционалну музику, која је првенствено позната као вероватно најстарија полифонична традиција у хришћанском свету. Будући да се налази на граници Европе и Азије, Грузија такође садржи широк дијапазон певачких стилова са мешавином аутохтоног вишегласја, блискоисточног једногласја и европских хармонијских језика. Грузијски извођачи су међу најбољим оперским и концертним групама у свету.

Традиционална музика[уреди]

Традиционална изворна музика Грузије се састоји из најмање 15 регионалних стилова, познатих у грузијској музикологији и етномузикологији под именом музички дијалекти. Према речима Едишера Гараканидзеа, постоји 16 различитих стилова у Грузији.[1] Ових 16 области се могу сврстати у две групе, источну и западну грузијску групу.

Источногрузијска група музичких дијалеката се састоји из две највеће области Грузије, Картли и Кахети, неколико мањих североисточних планинских регија, Хевсурети, Сшави, Тушети, Хеви, Мтиулети и Гудамакари, као и јужногрузијске области Месхети. Столне песме из Кахетија у источној Грузији обично карактеришу дугачак бурдон бас са два солиста који певају прва два дела. Можда је најпознатији пример музике у Кахетијанском стилу патриотски "Чакруло", који је изабран да прати Voyager летилицу 1977. године. Познати извођачи из североисточног региона Кевсурети су певачи Дато Кенчиашвили и Теона Кумсиашвили.

Западногрузијска група музичких дијалеката се састоји из централне области Имерети у западној Грузији, три планинске регије, Сванети, Рача и Лечкуми, као и три области на обали Црног мора, Самегрело, Гурија и Ачара. Грузијски регионални музички стилови су понекад груписани у планинске и равничарске групе. Различити музиколози (Аракишвили, Чкиквадзе, Маисурадзе) другачије разликују музичке дијалекте. Још две области, Саингило (на територији Азербејџана) и Лазети (на територији Турске) понекад се убрајају у карактеристике грузијске традиционалне музике.

Традиционално вокално вишегласје[уреди]

Грузијска изворна музика је претежно вокална и широко је позната по својој богатој традицији вокалног вишегласја. Већина историчара се слаже да полифонија у Грузији претходи хришћанству на територији Грузије (почетак 4. века).[2] Сви регионални стилови грузијске музике имају традицију вокалне акапела полифоније, иако једини доступни историјски извори јужних области сведоче о постојању вокалне полифоније од 20. века.[3]

Вокално вишегласје које се заснива на остинату и ритмичком бурдону, заступљено је у свим грузијским регионалним стиловима.[4] Осим ових заступљених техника, јављају се и други, комплекснији облици полифоније: полифонија педални бурдон у источној Грузији, нарочито у столним песмама Картлија и Какетија, као и контрапунтална полифонија у Ачари, Имеретију, Самегрелу и Гурији. Западногрузијска контрапунтална полифонија садржи локални варијетет јодлања, познат као Криманчули.[5]

Источногрузијско и западногрузијско вишегласје се заснива на употреби оштре дисонантне хармоније (половине, четвртине, седмине и деветине). Због широке употребе специфичних акорда који се састоје од 3 ноте (C-F-G), оснивач грузијске етномузикологије, Димитри Аракишвили назвао је ове акорде грузијска тријада.[6] Грузијска музика је такође позната по разноврсним модулацијама и необичним нотним променама.

Грузијско вишегласно појење је било прво на листи Ремек дела усмене и нематеријалне баштине човечанства 2001. године. Затим је 2008. године било пребачено на Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства. Од 2011. године се налази и у регистру Нематеријалне културне баштине Грузије.[7][8]

Референце[уреди]

  1. ^ Edisher Garakanidze. 1991. Musical dialects of Georgian traditional music. PhD, Tbilisi Theatrical Institute
  2. ^ Ivane Javakhishvili. 2010. The views and theories of Georgian authors. у: Rusudan Tsurtsumua and Joseph Jordania (editors), Echoes from Georgia: Seventeen Arguments on Georgian Polyphony (збирка есеја). New York: Nova Science. стр. 19-34
  3. ^ Valerian Magradze. 2010. On the problem of Polyphony in Meskhetian Songs у: Rusudan Tsurtsumua and Joseph Jordania (уредници), Echoes from Georgia: Seventeen Arguments on Georgian Polyphony (збирка есеја). New York: Nova Science. стр. 125-134
  4. ^ Tamaz Gabisonia. 2010. Criteria for Determining the Types of Polyphony of Georgian Folk Songs. у: Rusudan Tsurtsumua and Joseph Jordania (уредници), Echoes from Georgia: Seventeen Arguments on Georgian Polyphony (збирка есеја). New York: Nova Science. стр. 177-194
  5. ^ Dimitri Arakishvili. 1908. West Georgian folk songs. Moscow Commission of Music and Ethnography. 2. Moscow: G. Lissner and D. Sobko. (In Russian)
  6. ^ Dimitri Arakishvili. 1905. Short review of development of Georgian (Kartlian and Kakhetian) folk songs. Moscow Commission of Music and Ethnography. Vol. 1, Moscow: K. Menshov. (In Russian)
  7. ^ „არამატერიალური კულტურული მემკვიდრეობა” [Intangible Cultural Heritage] (PDF) (на језику: грузијски). National Agency for Cultural Heritage Preservation of Georgia. Приступљено 25. 10. 2017. 
  8. ^ „UNESCO Culture for development indicators for Georgia (Analytical and Technical Report)” (PDF). EU-Eastern Partnership Culture & Creativity Programme. октобар 2017. стр. 82—88. Приступљено 29. 3. 2018. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]