Никијин мир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Никијин мир
Тип мировни споразум
Потписан март 421. п. н. е.
Преговарачи Плеистоанакт
Никија
Потписници Атина
Спарта
Језици старогрчки

Никијин мир, познат и као Педесетогодишњи мир, јесте мировни споразум потписан између грчких градова-држава Атине и Спарте у марту 421. године прије н. е, којим је завршена прва фаза Пелопонеског рата, позната под називом Архидамов рат.[1]

Спартанци су 425. године прије н. е. изгубили битке код Пилоса и Сфактерије, што је био озбиљан пораз који довео до тога да су Атињани држали 292 ратна заробљеника, од чега су најмање 120 били Спартанци. Они су се опоравили 424. године прије н. е, када је спартански генерал Брасида заузео Амфиполис. Исте године, Атињали су претрпјели озбиљан пораз у бици код Делија у Беотији, а 422. године прије н. е. поново су поражени у бици код Афиополиса у покашју да поврате власт над градом. И Брасида, водећи спартански генерал, и Клеон, водећи антински политичар, убијени су у Амфиополису. У то вријеме, обје стране су били исцрпљене ратним дејствима и биле су спремне на мир.

Преговоре су отпочели спартански краљ Плеистоанакт и атински генерал Никија. Обојица су одлучила да врате оно што је освојене током рата, осим Нисеје, која је остала у атинском посједу, и Платеје, која је остала под контролом Тебе. Најважније, Амфиопилос би био враћен Атини, а Атињани би ослободили заробљенике из Сфактерије. Храмови широк Грчке би били отворени за свештенике из свих градова, а пророчица из Делфа би поново постала аутономна. Атина би могла наставити скупљати данак од других држава који је примала од времена Аристида, али Атина их не би могла приморати да постану савезници. Атина је такође пристала да пружи помоћ Спартанцима, уколико би дошло до побуне Хелота. Сви савезници Спарте су се сложили да потпишу споразум, осим Беотије, Коринта, Елиде и Мегаре.

Седамнаест представника са сваке стране је положило заклетву да ће подржати споразум, који је требао да траје педесет година. Представници Спарте су били краљеви Плеистоанакт и Агис II, затим Pleistolas, Damagetus, Chionis, Metagenes, Acanthus, Daithus, Ischagoras, Philocharidas, Zeuxidas, Antiphus, Tellis, Alcindas, Empedias, Menas, and Laphilus. Атински представници су били Lampon, Isthmonicus, Nicias, Laches, Euthydemus, Procles, Pythodorus, Hagnon, Myrtilus, Thrasycles, Theagenes, Aristocrates, Iolcius, Timocrates, Leon, Ламах и Демостен. Међутим, главни циљ Атине, повратак контроле над Амфиополисом, је одбијен када је Клеарида добио клаузулу споразума од Спартанаца негирајући трансфер. Тако је споразум био прекинут на самом почетку и након још неколико неуспијеха, формално је напуштен 414. године прије н. е.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Thucydides. „Book 5, 13-24”. The History of the Peloponnesian War (на језику: енглески). Приступљено 15. 11. 2018. 
  2. ^ Kagan, Donald (2008). The Peloponnesian War (на језику: енглески). Paw Prints. стр. 197–209. ISBN 9781435290365. Приступљено 15. 11. 2018. 

Спољашње везе[уреди]