Оцило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Оцила

Оцило или огњило, рјеђе српски крст, српски је национални симбол, дио грб Републике Србије, заставе Републике Србије и заставе Српске православне цркве. Вјерује се да је симбол заснован на тетраграмском крсту амблема династије Палеолог, са разликом да је у српској хералдичој традицији уобичајена употреба бијелог крста и оцила на црвеној подлози. Састоји се од симбола крста са четири стилизована слова С на сваком од његових углова.

Српска традиција симбол повезује са Светим Савом, првим српским архиепископим, коме приписује стварање популарне крилатице „Само слога Србина спасава”,[1] чија скраћеница представља четири слова С. Стварно поријекло је симбола је из Византије, од грчког слова бета (β) и слогана династије Палеолог: „Цар Царева царује над царевина” (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).

Двоглави орао и оцила су главни хералдички симболи који представљају национални идентитет Срба вијековима.[2]

Поријекло[уреди]

Такође погледајте: Византијска хералдика
„Тетраграмски крст”, амблем династије Палеолози из средине 13. вијека

Крстови са оцилима су се користили још у римско доба, али као симболи, а не као грбови и амблеми.[3] Неки историчари их повезују са лабарумом, царском застовам Константина Великог.[3] У 6. вијеку крст са четири поља (са словима или хералдичким симболима), тетраграм, јавио се на византијским новчићима.[4] Симбол је усвојен за вријеме Сељачког крсташког рата (1096).[4] Михајло VIII Палеолог је усвојио симбол када је обнови Византијско царство, са првим почетним словима (слова β) царског гесла династије Палеолози: „Цар Царева царује над царевима” (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).[4] Коришћен је на заставама и кованом новцу.[4] Симбол је кориштен и на царској застави дивелион (грч. διβέλλιον), поморској ратној застави, кориштен је испред свих других барјака, забиљежен од стране Георгија Кодиноса погрешно[5] као „крст са огњилом” (грч. σταυρον μετα πυρεκβολων),[6] и приказан у кастиљанском географском и хералдичком рукопис „Књига познања свих краљевстава” (cca 1350).[4][7] Како Александар Соловјев пише, не постоји пракса употребе слова у западној хералдици.[5]

Историја[уреди]

Средњи вијек[уреди]

Најстарији сачувани историјски извор крста са четири оцила је „Дечански полијелеј”, који је поклонио краљ Стефан Урош II Милутин манастиру Прохор Пчињски, у коме се сада чува.[8]

Стојан Новаковић тврди да је употреба оцила, као државног симбола, почела 1397. године, за вријеме владавине Стефана Лазаревића.[9] Вјероватно је изведен из „Дечанског полијелеја”.[9] Српски историчар Станоје Станојевић тврди да су оцила у употребу ушла 1345. године, за вријеме крунисања Душана Силног за цара.[10] У средњем вијеку, у Србије је био у употреби и „грчи стил”, са затвореним оцилима (Β, β), и „српски стил”, са отвореним оцилима (С).[5]

Исјечак Ваљсекове мапе из 1439. године

На мапи Габријела де Ваљсека из 1439. године Србија је означена са крстом са оцилима и двоглавим орлом.

Илирски грбовници[уреди]

У јужнословенским хералдичким изворима, познатим као „Илирски грбовници”, српски крст је пронађен у грбовнику Коренића-Неорића (1595), који приказује грб Србије (лат. Svrbiae) као бијели крст са црвеном подлогом, са четири оцила, такође приказује грб Мрњавчевића са истим дизајном, са инверзним бојама и српским орлом у средишту крста. Према Мавру Орбину, користили су га Вукашин Мрњавчевић и Лазар Хребељановић.[10] Сљедећи су пронађени у Београдском грбовнику II (cca 1600—1620), Фојничком грбовнику (између 1675—1688), грбовнику Станислава Рубчића (cca 1700) и Стематографији (1741).

Званична употреба[уреди]

Карловачка митрополија, успостављена 1708. године, поставила је оцила на свој печат.

Након српске револуције, оцила се јављају на свим српским грбима, осим на грбу СР Србије из 1947. године, на коме је уклоњен крст, остављајући четири стилизована слова С; то је урађено да би се друштвено ограничила и политички маргинализовала вјерска заједница и религија уопште.[11] Током Другог свјетског рата, централни орган квинслишке власти у окупираној Србији, Влада народног спаса, користила је оцила на свом грбу.

Насљеђе[уреди]

Оцила се често користе у српској хералдици.[12]

На споменику у Спомен костурница на Церу у селу Текеришу, гдје се водила прва битка Првог свјетског рата, налази се натписи „18-VIII-1914” и „Ваша дела су бесмртна” и грб са оцилима. На споменику у Шамцу посвјећеном страдалим Србима током рата у Босни и Херцеговини налази се српски орао у средини, а са десне и лијеве стране се налазе српска оцила.[13]

Примјери[уреди]

Заставе и грбови[уреди]

Историјски грбови и заставе[уреди]

Граводи и општине у Србији[уреди]

Градови и општине у Српској[уреди]

Градови и општине у другим државама[уреди]

Друге употребе[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Only the Nails Remain: Scenes from the Balkan Wars
  2. Atlagić (2009). стр. 180.
  3. 3,0 3,1 Atlagić (1997). стр. 1.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Atlagić (1997). стр. 2.
  5. 5,0 5,1 5,2 Atlagić (1997). стр. 3.
  6. Palavestra (1998). стр. 1.
  7. „Other Byzantine flags shown in the "Book of All Kingdoms" (14th century)”. Flags of the World. Приступљено 30. 11. 2016. 
  8. Atlagić (2009). стр. 182.
  9. 9,0 9,1 Atlagić (1997). стр. 4.
  10. 10,0 10,1 Atlagić (1997). стр. 5.
  11. Velikonja (2003). стр. 187—.
  12. Anarheologija Slika 5: Srpski štit, grb Despotovine od početka XV veka.
  13. Jean-Arnault Derens, EU plans trade routes across the continent

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]