Гљиве

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гљиве (Fungi)
Временски распон: рани Силур — данас
Amanita muscaria 01.jpg
мухара (Amanita muscaria)
Научна класификација
Домен: Еукариоте (Eukarya)
Натцарство: Opisthokonta
Царство: Fungi
(Linnaeus 1753) R.T. Moore, 1980
раздели

Ascomycota
Basidiomycota
Blastocladiomycota
Chytridiomycota
Glomeromycota
Neocallimastigomycota
Zygomycota

Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на Земљи, и представљају посебно царство еукариота. Заједничко за гљиве и биљке су биљни хормони, а заједничко за гљиве и животиње су хитински ћелијски зид, пигмент меланин и ензими присутни у митохондријама. Данас је познато око 100.000 врста гљива, а претпоставља се да их има 15 пута више. Наука о гљивама — микологија (од грчког μύκης - гљива, λόγος - наука) — прошла је дуг развојни пут. Њеним родоначелником сматра се грчки филозоф Аристотел, који је дао прве описе гљива. Гљиве су веома заступљене у исхрани. Постоји преко 1000 врста јестивих гљива.У њима готово да нема масноћа,али садрже неке просте и сложене шећере.Калоријска вредност гљива једнака је калоријској вредности купуса (20-25kcal на 100 грама).Садрже протеине,минерале и неке витамине.Не садрже холестерол.[1]

Грађа[уреди]

Гљиве су једноћелијски или вишећелијски еукариотски организми чије соматско тело може да буде:

  1. целуларно (код примитивних слузавих гљива)
  2. плазмодијално (код сложенијих слузавих гљива)
  3. немицелијско (код квасаца)
  4. мицелијско (код тзв. правих гљива).

У прву врсту гљива са целуларним соматским телом спадају примитивне слузаве гљиве. То је најпримитивнија организација гљива која има широко распрострањење. То су једноћелијски организми са једром и без ћелијског зида. Типична врста ових гљива су миксамебе. Гљиве са целуларним соматским телом у свим фазама свог развоја задржавају индивидуалност ћелија. За разлику од њих код сложенијих слузавих гљива са плазмодијалним соматским телом долази до удруживања ћелија у крупну, вишеједарну протоплазматичну масу у којој појединачне ћелије губе своју индивидуалност, услед недостатка ћелијског зида. Та маса назива се плазмодијум. Типичан пример је род Physamum. Немицелијско тело код квасаца одликују ћелије која на површини свог тела имају диференциран, нежан омотач. Понекад, процесом соматског размножавања које се означава као пупљење настају релативно кратки низови ћелија које се још нису одвојиле једне од других и таква творевина означава се као привидна мицелија („псеудомицелија“). Управо због гљива са немицелијским соматским телом долази до дизања теста, тако да ова врста гљива има широку употребу.

Гљиве обухватају једноћелијске и вишећелијске организме, који се размножавају полно и бесполно, или искључиво бесполно. Тело вишећелијских гљива организовано је у виду мицелија или псеудомицелија. Мицелија (мицелијум) је мрежа хифа која попут паукове мреже, прораста супстрат и може се простирати на више хектара површине (као код врсте Armillaria ostoyae). Хифа је низ ћелија гљиве. На врху хифе код паразитских облика налазе се заобљени изданци звани хаусторије који продиру у ћелије, упијају храну и њоме хране гљиву. Плодишта развијају гљиве (макромицете) да би се бесполно размножавале. Свако плодиште ослобађа споре. Једно плодиште ливадске печурке произведе око 16 милијарди спора. Клијањем спора на одговарајућој подлози настаје нова мицелија.

Разноврсност[уреди]

У јестиве гљиве спадају више гљиве из раздела Аscomycota и Basidiomycotа

Аscomycota[уреди]

Имају значај у људској исхрани и производњи антибиотика.Одређене врсте с плодоносним телима су јестиве.Једна од најквалитетнијих јестивих гљива из овог раздела јесте Округли смрчак (Morchella esculenta).Квасци имају веома широку примену у прехрамбеној индустрији,а пре свега у производњи хлеба.

Basidiomycotа[уреди]

Оне су храна многим животињама,као и људима.Велики број врста се може користити у исхрани.У нашим крајевима најпознатије јестиве гљиве из овог раздела су вргањ(Boletus edulis),лисичарка(Cantharellus cibarius),буковача(Pleurotus ostreatus) и рудњача(Agaricus campestris).[2]

  • Смрчци

(Morchella)Висина 5 до 15 цм. Округласт, ваљкасто купаст, уздужно наборан, смеђи шешир. Беличаста шупља дршка. Налазе се у пролеће у ниској трави у проређеним шумама, од око 300 до 3.000 метара надморске висине.Има их више врста и сви су јестиви(обичан смрчак, дебелоноги смрчак, купасти смрчак, ребрасти смрчак).

  • Хрчци

(Gyromytra) Висина 3 до 8 цм. Шешир им је виjугаво наборан, веома крт и ломљив, кестењасте боје. Дршка је уздуж ребраста и шупљикава.

  • Рудњача

(Agaricus campester)Висипа 5 до 9 цм. Шешир пречника 5 до 12 цм. Чисто бела гљива, свилснкасте или "плишане" покожице, понекад мало црвенкасто-смеђа са тамнијим крљуштима. Листићи су према старости прво бели, па меснато ружичасти и на крају чоколадно смеђи.Дршка кратка и најчешће према дну сужена, бела, са једноставним, често пролазним прстеном. Мирис угодно освежавајући, а бело једро месо помало посмеђи, односно поцрвени на пресеку.Налази се понекад у великим количинама, на ђубреним ливадама, у нижим и брдским светлијим шумама, у пролеће и у јесен.

  • Ђурђевача

(Tricholoma georgii) (редуша, ђурђевка, јурјевка, ранка, брусница)Висина 6 до 9 цм. Шешир 4 до 10 цм. Листићи под шеширом су веома густи. Цела мирише на брашно.Налази се од краја марта до маја, на ивицама шума, у трави и у шумарцима, до висине од око 1.000 метара надморске висине. Честа је у северној Србији

  • Бисерка

(Amanita rubescens) (бисерница, црвенкаста мухара)Висока 10 до 20 цм. Шешир (6 до 15 цм) и дршка су смеђе боје, која може да пређе у бледу. По површини шешира су распоређене тачкасте и љуспасте крпице од остатка опне, које киша лако спере. Сукњица је бела, а задебљање дршке (при основи) је покривено љуспастим и брадавичастим остацима врећице. Кожица са шешира се лако гули. Месо је снежно бело, сочно, једро, без мириса.

  • Лисичарка

(Cantharellus cibarius) (лисичица, лисица)Висина 3 до 10 цм.Шешир од 3 до 12 цм. Променљиве је боје, од жуте до наранџасте, с белкастим тоном. Листићи су светлији од шешира, дуго силазе низ дршку. Месо је жућкасто беле боје, пријатног мириса брескве, укус слаткаст. [3]

Екологија гљива[уреди]

Гљиве представљају засебан облик живота на земљи који је развио три основне стратегије преживљавања у природи:

  • Гљиве симбионти које живе у заједници са многим биљним врстама и међусобно се испомажу. Гљиве задржавају воду у мицелију, а ту воду користе биљке које помоћу коријења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива.
  • Гљиве сапробионти (разлагачи) без чијег дјеловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног поријекла. Каже се да, да нема гљива, шуме би се угушиле у властитом отпаду.
  • Гљиве паразити које нападају живе биљке, животиње, људе и друге гљиве. Кроз мрежу танких хранидбених нити, гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје.

Начин припреме[уреди]

Најчешће се конзумирају термички обрађене гљиве,али сирове се лакше варе.Термичка обрада укључује кување,динстање,печење,фламбирање...Укупна недељна количина гљива у исхрани не треба да пређе 1-1,5 килограма.Гљиве могу да се конзервирају на разне начине (усољавање,сушење,маринирање,пастеризација...).[4]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Јестиве гљиве” (PDF). gljivari.org.rs. 
  2. Гљиве. Klett. 
  3. „Јестиве гљиве”. fruskagora.rs. 
  4. „Јестиве гљиве” (PDF). gljivari.org.rs. 

Спољашње везе[уреди]