Ковач

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друго значење, погледајте чланак Ковач (вишезначна одредница).

Ковач

‎‎Ковач је занатлија специјализован за обраду гвоздених металних предмета као ‎што су капије од кованог гвожђа, разне решетке, намештај, ‎скулптуре, оружје, украсни и сакрални предмети, кухињски прибор и алат. ‎Уопштено говорећи, ковачи се не баве обрадом метала који нису гвожђе, као што ‎су калај, бронза, бакар и слично. Њиховом обрадом се баве само уско ‎специјализоване занатлије. У почетку, ковачи готово да нису правили декоративне ‎предмете (због релативно брзог рђања гвожђа). Проналаском нерђајућег челика то ‎се веома изменило. ‎

Технологија[уреди]

Ковач при раду

Ковачи раде тако што загревају комад метала (ковано гвожђе или челик) док он не ‎постане довољно мекан да би се обликовао по жељи на наковњу помоћу чекића ‎или другог алата. Загревање се врши помоћу пропана, природног гаса, угља, ‎ћумура, или кокса. Савремени ковачи употребљавају за загревање метала и ‎оксиацеталенске бакље, као и специјалне електричне пећи. Осим тога што се ‎користи за омекшавање метала, загревање се може користити и у друге металуршке ‎сврхе. ‎‎

Ковач уз помоћ меха добро разгори ватру у коју ставља комаде метала које жели да обрађује. Потом, када метал постане довољно мек да може да се обрађује узима га клијештима и ставља на наковањ. Једном руком држи клијешта са комадом метала а другом руком уз помоћ чекића га удара - обрађује - обликује. При томе мора бити брз, јер се комад брзо хлади и поново постаје чврст. Зато га поново ставља у ватру. Понекад, када је обрада завршена, комад се онако врућ потапа у уље и тиме кали. Каљењем гвоздени комад постаје тврђи али и кртији.

Ковач при раду

Када је у питању обрада већег комада где се тражи већа снага, тада ковач ради са помоћником. Ковач држи и окреће комад по потреби и удара га мањим чекићем и тиме обележава место своме помоћнику који са две руке великим чекићем удара по месту које му је показано. При томе се наизменично чују два различита звука малог и великог чекића.

Рад са челиком[уреди]

Особеност ковачког заната је и то да када се ради са челиком он може загревати, а ‎затим уроњавати у воду. Сврха овога је да се добије специфична структура метала. ‎Уроњавањем у воду крт челик ојачава али и постаје погоднији за обраду. Ово ‎захтева загревање метала до одређене температуре. Код многих типова челика при ‎овом процесу на површини метала се може видети оксидациона боја. Различите ‎употребе захтевају различите комбинације чврстине и отпорности, а самим тим и ‎различите начине обраде метала. Вешти ковачи су у стању да исти комад метала ‎обраде на неколико места на различите начине. На пример, предњи део чекића је ‎увек тврђи од задњег дела што чини алатку издржљивом и чврстом. У Јапану ‎ковачи праве мачеве катане са изузетно чврстим предњим сечивом, док други део ‎сечива остаје мекши. ‎

Ковачка ватра

Рад са обојеним металима[уреди]

Ковачи раде са 'обојеним' металима, поготово са гвожђем (види: ковано гвожђе), ‎док остали металци раде са 'необојеним' металима, као што су калај и олово). ‎Термин 'обојени' метали потиче од слоја оксида који се формира на површини ‎метала током загревања, тзв. ватрене скале. Обојени метали имају тамнију ватрену ‎скалу, док необојени метали имају светлију, а неки је уопште и немају. Уметност ‎обраде драгоцених метала (углавном злата и сребра) се назива златарство. ‎Последњих година ковање нерђајућег челика је у све већем порасту, нарочито због ‎потреба у градитељству. ‎

Ужарени метал који обрађује ковач

Ковачки производи[уреди]

Некада (почетком 20. века) спектар производа ковача је био веома широк. Ковачи су правили:

Ковачи, данас, понегде још праве потковице за коње и волове, секире, кланфе, мачеве и ножеве. Код ковања материјал се понекад савија и тањи, па поново, као кад домаћица меси тесто. Материјал постаје слојевит и веома жилав. Прича (легенда)постоји да приликом израде Катане (чувени Самурајски мач) материјал се 500 пута савија, кује и кали. Такође се прича да самурајски мач готов када се њиме може одсећи ексер а да на мачу нема огреботине.

Неки ковачи су се раније бавили и поткивањем коња и волова. Потковица се помоћу ексера причврсти коњу за копита или волу за папке. Наравно, потковице за коње и волове нису исте. При томе се мора пазити да се не повреди копито/папак. Ово је и опасан посао јер коњ може и да се ритне и да повреди поткивача. Постојали су и мајстори поткивачи који су се само бавили поткивањем коња и волова (крава)

Нова фабрички израђена секира се понекад носи ковачу да је „поклепа“. То значи да на основу потреба домаћина који ју је донео он је поново, нарочито сечиво, стави у ватру и окали да сечиво буде тврђе или мекше.

Ковачки алат[уреди]

Ковачи уметници[уреди]

Доласком масовне производње дошло је до смањења тржишта за коваче, изузев у ‎Африци, Индији, Југоисточној Азији и Јужној Америци где су многе занатлије ‎наставиле да се баве традиционалним пословима. Велика потражња за уметничким ‎предметима од кованог гвожђа довела је до појаве нове врсте занатлија, тзв. ковача ‎уметника. Пионир ове врсте уметности је Филип Симонс (Philip Simmons) из ‎‎Чарлстона у Јужној Каролини. ‎

Најпознатији ковач у античкој митологији (види: грчка митолигија и римска ‎митологија) је био грчки бог Хефест, односно његов римски еквивалент ‎‎Вулкан. Као ковач богова правио је сва њихова оружја, посебно ‎‎муње за Зевса (тј. римског Јупитера), које је он бацао на ‎земљу.‎

Веровања[уреди]

Наћи негде ислужену потковицу која је спала неком коњу се сматра срећом. Таква се потковица прикива изнад улазних врата куће и сматра се да доноси срећу.

Наковањ је имао посебан карактер култног предмета. Постојало је веровање да наковањ треба да искују девет ковача.

Спољашње везе[уреди]