Пређи на садржај

Парменион

С Википедије, слободне енциклопедије

Парменион (400. п. н. е. — 330. п. н. е.) је био македонски генерал, а служио је Филипа II Македонског и Александра Македонског.[1][2] Водио је лево крило током највећих битки Александра Македонског, у бици код Иса, бици код Гаугамеле и бици код Граника.[3][4]

Био је син племића. Током владавине Филипа II Македонског победио је Илире 356. п. н. е.[5] Био је један од неколико генерала, који је закључивао мир са Атином 346. п. н. е.

У војсци Александра Македонског он је био главни после Александра. Он се често није слагао са Александром у стратегији.

После освајања предела данашњег Авганистана, Парменионов син Филота је био укључен у заверу против Александра. Александар му убија сина. Иако сам није био укључен у заверу Александар наређује да га убију, јер га је сматрао опасношћу.[6][7] Његов брат Асандер и Филотин син Агатон такође су постали истакнути чланови Александрове Македоније.[8][9]

Војна служба за Филипа II

[уреди | уреди извор]

Током владавине Филипа II, Парменион је постигао велику победу над Илирима 356. године п. н. е.[10] Десет година касније, Парменион је уништио јужни тесалски град Халос. Био је један од македонских делегата именованих да закључе мир са Атином 346. године п. н. е, а послат је са војском да надгледа македонски утицај на Еубеји 342. године п. н. е.

Филип II је 336. п. н. е. послао Пармениона, са Аминтом, Андроменом и Аталом, и војску од 10.000 људи у Анадолију да би извршили припреме за ослобађање Грка који су живели на западној обали и острвима од персијске власти. У почетку је све ишло добро. Грчки градови на западној обали Анадолије су се побунили док није стигла вест да је Филип убијен и да га је наследио његов млади син Александар. Македонци су били деморалисани Филиповом смрћу и потом су их Персијанци под командом плаћеника Мемнона са Родоса поразили близу Магнезије. [тражи се извор]

Војна служба за Александра Великог

[уреди | уреди извор]

Иако је Александар признат за краља у Македонији у октобру 336. године п. н. е, његовом ступању на престо се успротивио Атал, генерал у Парменионовој војсци. Као одговор, Парменион је погубио генерала иако је Парменион био Аталов таст.[11] Међутим, Парменион је схватио да је то био неопходан чин да је Александрово наслеђивање престола прошло глатко. Због тога је Александар био Парменионов дужник, посебно имајући у виду да је Парменион био његов најискуснији генерал и да је заповедао великом војском.[3]

Као резултат тога, Александар је поставио неколико Парменионових рођака на кључне положаје у македонској војсци.[6] Његов најмлађи син Никанор постао је командант пешадијског пука познатог као Штитоносци, његов зет Кен је командовао батаљоном фаланге, док је други рођак по имену Никанор постао адмирал морнарице састављене од грчких савезника Македоније.[11] Парменионов пријатељ Аминта и његов брат Асандар постављени су на кључне положаје. Парменионов најстарији син Филота постављен је за команданта коњице пратилаца, јединице од 1.800 коњаника која је била најефикасније оружје Македоније у биткама. Парменион је постао Александров заменик, исти положај који је обављао и под Филипом. [тражи се извор]

Кампања против Персије

[уреди | уреди извор]

Александар се 334. п. н. е. придружио Пармениону у Анадолији са појачањима, чиме је започео Александров поход против Персије. Током великих битака које су уследиле, Парменион је командовао левим крилом, док је сам Александар командовао десним крилом.[2][3][12]

У међувремену, персијски сатрапи Киликије, Лидије, Хелеспонтинске Фригије и других територија окупили су се у Зелеји, близу Даскилијума. Две војске су се среле близу реке Граник. Већина античких извора се слаже да је Парменион саветовао Александру да не напада, а да је Александрова идеја била да се нападне одмах.[тражи се извор]

Каже се да је Парменион деловао као супротност иновативним стратегијама свог команданта, вешто формулишући ортодоксну стратегију. На пример, према Аријановој Анабази Александра, у бици код Граника, Парменион је предложио одмор пре напада, јер је војска већ марширала цео дан, увек предлажући опрезност и често доводећи до тога да га краљ игнорише. Александар је напао преко реке упркос овом савету и ипак је извојевао победу;[13] међутим, Диодор Сицилијски противречи Аријану јасно наводећи да је Александар прихватио савет. Сугерише се да су Грци у почетку били одбијени, а затим су предухитрили Персијанце и прешли реку ноћу. Ово је следећег јутра довело персијску коњицу прву на бојно поље против Грка, на ком је претрпела одлучан пораз, како је наведено у извештајима из тог времена. У сваком случају, упркос томе што су Македонци победили у целокупној бици, Александров могући пораз у бици можда је ублажио сваку младалачку дрскост са његове стране, јер је он поступао веома опрезно наредних шест месеци док је ослобађао грчке градове у Малој Азији, а то смиривање његове агресивности више је у складу са тесном победом.[тражи се извор]

После битке, Парменион је освојио персијско упориште Даскилијум, главни град хелеспонтинске Фригије. Касније је освојио Магнезију и Тралеиду. Његов брат Асандер је добио одговорност за управљање Лидијом.[тражи се извор] У међувремену, Александар је ослободио грчке градове у Анадолији, укључујући Сард, Ефес, Милет и Халикарнас. Током зиме 334-333. п. н. е., краљ се кретао кроз Ликију. У исто време, Парменион је напао централну Анадолију са запада, протеравши преостале персијске трупе и окупиравши регион.[12] Две војске су се среле у априлу 333. п. н. е. код Гордија, престонице Фригије. Уједињена војска је затим кренула на исток ка Киликији где је Парменион заузео град Тарс .

Александар је планирао да нападне Дарија у равницама Сочија. Међутим, персијски краљ је са својом великом војском прешао Аманске планине, заузео Ис, а затим пресекао једину македонску линију снабдевања. Битка између две војске одиграла се јужно од Иса у новембру 333. године пре нове ере. Македонци су победили упркос томе што је персијска војска била много већа, углавном зато што је Парменион успео да одбије персијски напад. То је Александру дало прилику да покрене контранапад.[тражи се извор]

Александар пије док његов лекар Филип чита Парменионово писмо

Наведено је да је Парменион саветовао ноћни напад 331. године пре нове ере на окупљене надмоћније Даријеве снаге у бици код Гаугамеле, што је Александар схватио као доказ да ће Дарије држати своје трупе у приправности током ноћи и понудити Македонцима извесну предност ако се одморе за битку по дану. Током битке, Парменион је предводио песхетероје на левом крилу које је било поремећеном отвором који је направио Александров брзи напредак са коњицом .[3] У Плутарховим „ Паралелним животописима” даље се сугерише да је Даријево бекство било последица Парменионовог „тромог и неефикасног” вођства, или чак да је био љубоморан на Александрове успехе.[тражи се извор]

Парменион ће наставити да има значајан утицај и да буде командант све до освајања Вавилона. Чврста рука која је командовала левом крилом македонске војске била је кључна у целокупном македонском плану и филозофији битке, омогућавајући Александру да зада одлучујући ударац.[3]

Убиство

[уреди | уреди извор]

Након освајања Дрангијане, Александар је обавештен да је Парменионов син Филота био умешан у заверу против њега. Филоту је војска осудила на смрт и погубљен је.[13] Александар, плашећи се последица ако би дозволио оцу да живи, послао је наређења у Медију да се Парменион убије.[2][6][14] Није било доказа да је Парменион на било који начин био умешан у заверу, али му није пружена прилика да се брани. У Александрову одбрану, огорчени Парменион би био озбиљна претња, посебно зато што је командовао сопственом војском, другом по угледу одмах после Александра, и био је стациониран близу Александрове ризнице и на његовим линијама снабдевања.[15] Такође, као глава Филотине породице, Парменион би био одговоран за своје поступке, упркос недостатку доказа који их повезују са њим. Александар је зато брзо реаговао и послао Клеандра и Ситалкеса II преко пустиње најдиректнијим могућим путем да убију Пармениона. Пре него што је вест о Александровом наређењу стигла до Пармениона, два официра су стигла и избола Пармениона на смрт.[тражи се извор]

Његов брат Асандар ће након тога кратко бити суђен, али ће касније поново стећи значај у Александровом царству.[9]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Parmenio”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 20 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 853. 
  2. ^ а б в Smith 1902
  3. ^ а б в г д Hanson, Victor Davis (18. 12. 2007). Carnage and Culture: Landmark Battles in the Rise to Western Power (на језику: енглески). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-42518-8. 
  4. ^ Smith, William (1880). Oarses-Zygia (на језику: енглески). Ohio State University: J. Murray. стр. 126. 
  5. ^ Hammond, N.G.L. (1966). „The Kingdoms in Illyria circa 400-167 B.C.”. The Annual of the British School at Athens. 61: 239—253. JSTOR 30103175. S2CID 164155370. doi:10.1017/S0068245400019043. Приступљено 2. 3. 2021. 
  6. ^ а б в Sanchez, Juan Pablo (27. 9. 2018). „How suspicion and intrigue eroded Alexander's empire”. History Magazine. National Geographic. Архивирано из оригинала 27. 1. 2019. г. Приступљено 27. 1. 2019. 
  7. ^ Upbin, Bruce (10. 1. 2011). „How Great a General was Alexander?”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 25. 8. 2020. 
  8. ^ Smith, William (26. 10. 2005) [1867]. „Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, page 65 (v. 1)”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2005. г. Приступљено 24. 8. 2020. 
  9. ^ а б Gabriel, Richard A. (31. 3. 2015). The Madness of Alexander the Great: And the Myth of Military Genius (на језику: енглески). Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5236-5. 
  10. ^ Hammond, N.G.L. (1966). „The Kingdoms in Illyria circa 400-167 B.C.”Неопходна новчана претплата. The Annual of the British School at Athens. 61: 239—253. JSTOR 30103175. S2CID 164155370. doi:10.1017/S0068245400019043. Приступљено 2. 3. 2021. 
  11. ^ а б Carney, Elizabeth Donnelly (2000). Women and Monarchy in Macedonia (на језику: енглески). University of Oklahoma Press. стр. 71. ISBN 978-0-8061-3212-9. 
  12. ^ а б Smith, William (1880). Oarses-Zygia (на језику: енглески). Ohio State University: J. Murray. стр. 126. 
  13. ^ а б Bowden, Hugh (24. 7. 2014). Alexander the Great: A Very Short Introduction (на језику: енглески). OUP Oxford. стр. 46. ISBN 978-0-19-101636-3. 
  14. ^ Roisman, Joseph; Yardley, J.C. (19. 12. 2011). Ancient Greece from Homer to Alexander: The Evidence (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 567. ISBN 978-1-118-30095-4. 
  15. ^ Baynham, Elizabeth (1998). Alexander the Great: The Unique History of Quintus Curtius (на језику: енглески). University of Michigan Press. стр. 183. ISBN 978-0-472-10858-9. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Парменион&oldid=31748561”