Патријарх српски Гаврило

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Патријарх српски Гаврило
(Дожић)
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Архијерејски чинпатријарх
Титулаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
СједиштеБеоград
Године службеод 21. фебруара 1938. до 7. маја 1950.
ПретходникПатријарх Варнава
НасљедникПатријарх Викентије
Претходна епархијаМитрополија црногорско-приморска
Године службе19201938.
ПретходникМитрофан Бан
НасљедникЈоаникије Липовац
Лични подаци
Световно имеЂорђе Дожић-Меденица
Датум рођења(1881-05-17)17. мај 1881.
Мјесто рођењаДоња Морача
Књажевина Црна Гора
Датум смрти7. мај 1950.(1950-05-07) (68 год.)
Мјесто смртиБеоград
 ФНР Југославија

Патријарх српски Гаврило V (световно име: Ђорђе Дожић-Меденица; Доња Морача, 17. мај 1881Београд, 7. мај 1950) је био српски патријарх и врховни поглавар Српске православне цркве од 1938. до 1950. године, а пре тога је био црногорско-приморски митрополит (1920-1938) и рашко-призренски митрополит (1911). Његова пуна патријаршијска титула је гласила: Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Гаврило.[1][2][3][4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Владика Гаврило (Дожић) је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи у близини манастира Мораче. Његово световно име било је Ђорђе Дожић. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом школовање наставио у Београду. Био је једно време искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево. Замонашио се 26. фебруара 1900. године у манастиру Сићево код Ниша, сутрадан га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Србије. Дипломирао је 1909, а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога постављен је за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, одатле одлази на место српског представника у Цариградској патријаршији. Ту га затиче избор за митрополита рашко-призренског 1. децембра 1911. године. Свечана хиротонија у епископски чин извршена је 4. децембра 1911. године.[5]

После завршетка Балканских ратова, преименован је у митрополита пећког.[6]

За време Првог светског рата био је интерниран у Цеглед, у Мађарској где је од страдања и малтретирања оболео, па је 1918. године као болесник враћен у Улцињ, где остаје до ослобођења под јаком аустријском стражом. Био је присталица уједињења Црне Горе са Србијом и предводио је делегацију од 18 посланика Подгоричке скупштине, који су у новембру 1918. године однели у Београд одлуку о уједињењу.[7]

Црногорско-приморски митрополит[уреди | уреди извор]

Након смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана (Бана), који је преминуо 30. септембра 1920. године, за новог црногорско-приморског митрополита је 17. новембра исте године изабран Гаврило Дожић. Након устоличења на Цетињу, покренуо је рад на обнови Његошеве капеле на Ловћену. Његовом заслугом је то и урађено 21. септембра 1925. године.[8] На овом положају остао је до избора за патријарха српског 21. фебруара 1938. (по старом је то 8. фебруар). Предводио је делегацију Српске православне цркве на Конференцији у Цариграду 1923, која је била посвећена реформи календара. На овој конференцији са српске стране је учествовао и Милутин Миланковић као астроном да им помогне око превазилажења проблема везаног за календар и дужину трајања године. О овом њиховом путу Миланковић врло детаљно пише у свом делу Кроз васиону и векове.

Српски патријарх[уреди | уреди извор]

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву 1938. године. Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује. После бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се склонио у манастир Раковицу, потом у манастир Жичу, а онда у манастир Острог где су га немачке власти ухапсиле 25. априла 1941.[9]

Из Острога су га довели у Београд, где је једно време био затворен у затвору Окружног суда. Интервенцијом Милана Аћимовића, шефа квинслишке Комесарске управе, делимично је утицала на ублажавање затворског режима.[9] Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу[9], а затим у манастир Војловицу, где је заједно са епископом жичким Николајем био заточен под јаком стражом.

Немачке окупациони власти су покушавали да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од партизана, од чега нису одустали до краја рата. Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Рибентропа, али не и од Хитлера, због њихове улоге у државном удару.

Како је расла опасност од партизана и Црвене армије, Немци су 14. септембра 1944. пребацили патријарха Гаврила и владику Николаја у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling). У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају на интервенцију Нојбахера, као део погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем. Путовали су заједно са Недићем и Нојбахером у Словенију, где се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.

Трећи слева Милан Цвјетићанин, командант Босанског четничког корпуса „Гаврило Принцип‟, ђенерал Миодраг Дамјановић, Патријарх Гаврило, владика Николај, војвода Ђујић и Димитрије Љотић, Словенија, 1945. г.

По завршетку рата, због нове власти није могао одмах да се врати у земљу, него тек 14. новембра 1946. године. Одмах по доласку сазвао је ванредно заседање Светог архијерејског сабора, да би се размотрила нова ситуација у земљи која је била веома тешка за православну цркву.

По жељи патријарха Гаврила Тадеј Штрбуловић постаје намесник Пећке Патријаршије 1949. године.

Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.

После њега патријарх српски је постао Викентије (Проданов).

Одликовања[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 107-109.
  2. ^ Радић 2006.
  3. ^ Џомић 1997.
  4. ^ Радић 2011.
  5. ^ Радић 2006, стр. 83.
  6. ^ Радић 2006, стр. 103-105.
  7. ^ Радић 2006, стр. 111-112.
  8. ^ Радић 2006, стр. 138-140.
  9. 9,0 9,1 9,2 Ristović 2000, стр. 559.
  10. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 89. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Нићифор Перић
епископ рашко-призенски
19111920.

Наследник:
Михаило Шиљак
Претходник:
Митрофан (Бан)
митрополит црногорско-приморски
19201938.
Наследник:
Јоаникије (Липовац)
Претходник:
Варнава
патријарх српски
19381950.
Наследник:
Викентије