Перифитон
Перифитон је група малих биљних и животињских организама, који су епифитно повезани са крупнијим организмима и предметима уроњеним у воду. Веома су поуздани индикатори квалитета вода, нарочито брзотекућих. Како се код перифитона јављају врсте са различитим хемијским захтеве, тако да је и његов састав у различитим водама различит.[1]
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
У води живе и биљке и животиње. Заједницу живих бића која живи на неком делу или подручју зовемо биоценоза. Такве заједнице према начину живота деле се на:
- Неустон (површински организми).
- Перифитон (организми, који су епифитно повезани са крупнијим организмима и предметима уроњеним у воду).
- Планктон (слабо покретни лебдећи организми).
- Нектон (организми који живе у слободној води).
- Бентос (животињске заједнице везане за дно).
Карактеристике перифитона[уреди | уреди извор]
Овој група малих биљних и животињских организама чини заједницу водених организама који живе причвршћени на природним и вештачким подлогама потопљеним у води, или као пратеће слободно живеће форме организама и детритуса.Они припадају зооглеалним и филаментозним бактеријама, причвршћеним (сесилним) протозоама, ротаторијама и алгама, као и слободноживући организми везани за њих.[1]
Подела[уреди | уреди извор]
- Према терминологији
Према терминологији разликујемо еуперифитон и псеудоперифитон.
- Организми који живе причвршћени за подлогу помоћу различитих структура и чине непокретни део перифитона називају се еуперифитон,
- Слободно живеће - мобилне форме организама које се на различите начине крећу у или на перифитонском обрастају чине псеудоперифитон.
- Према типу
У односу на тип супстрата на коме се развија овај организам, разликујемо неколико категорија перифитона,приказани на доњој табели:
| Супстрат | Категорија перифитона |
|---|---|
| Акватичне биљке | Епифитон |
| Седимент, муљ, блато | Епипелон |
| Дрво | Епиксилон |
| Песак | Еписмалон |
| Камен | Епилитон |
Морфолошка структура перифитона[уреди | уреди извор]
У основи, перифитона је модификована форма планктона, 01:00 индивидуа алги може постојати као слободно пливајући организам или у форми која је причвршћена за супстрат, у зависности од животног циклуса, годишњег доба или типа станишта. Као и фитопланктон, перифитона је заступљен у готово свим типовима вода, почев од језера до океана и у готово свим трофичким нивоима од олиго до еутрофних. Морфологија перифитона је врло слична морфологији фитопланктона, али са додатним адаптацијама које перифитонским организмима обезбеђују да се причврсте за супстрат и прилагоде опстанку у зајдници перифитона.
Алге имају читав низ морфолошких адаптација уз помоћ којих се прилагођавају различитим типовима станишта и супстрата. Те морфолошке адаптације разликују се код различитих група алги и различити таксони имају специфичне механизме којима се прилагођавају седентарна начину живота. У том смислу, најчешће заступљене адаптације су: полисахаридни слузаве дршке посредством којих се алге учвршћују за супстрат, слузави омотачи, јастучасте групације филамента као и разне ризоидалне структуре.
Облик алги варира од једноставних, непокретних до покретних и врло сложених, које могу бити једноћелијске, колонијалне / ценобијалне и сложене вишећелијске структуре.
- Непокретни облици
За непокретне облике карактеристично је да се за подлогу учвршћују посебно диференцираним ћелијама или слузавим / лепљивим омотачима.
- Покретни облици
Покретни облици своју прокретљивост заснивају на различитим стратегијама: присуству слузавих омотача уз помоћ којих врше клизеце покрете (Cyanobacteria), присуству бичева (Chlorophyta, Chrysophyta, Cryptophyta, Dinophyta), псеудоподија (Chrysophyta – Chrysamoeba radians), разних пектинских супстанци (Chlorophyta – Spirogyra) и (Closterium).[2]
Одлубљивање и реколонизација[уреди | уреди извор]
- Одлубљивање
Аутогено одлубљивање је специфичан процес који карактерише фазу губитка биомасе, а настаје због пораста перифитонског обраста на супстрату алге. У близини самог супстрата алге одумиру због недостатка светлости, кисеоника или нутријената, услед чега се површински живи слој перифитона просто одлубљује.
Степен одлубљивање зависи и од таксономске структуре заједнице - Петерсон и Грим 1992 су истакли да перифитонски обраштај у коме доминирају циајнобактерије опстаје дуже и достиже већу биомасу, док су у смислу подложности одумирању доњих слојева много подложнији обраштаји у којима доминирају силикатне алге. На процес одлубљивање значајно утичу разни видови поремаћаја хидролошког и хидродинамичког режима као што су таласи, бујичне кише, поплаве...
- Реколонизација
Реколонизација је процесс који се одвија након одлубљивање и зависи од преостале биомасе и имиграционог капацитета организама из околног слоја воде - планктона.
Значај[уреди | уреди извор]
U мочварама, барама и других водама уобичајено је да се пронађу неке вискозне масе перифитона које формирају тепих на дну. Оне се понекад одломе и лебде попут желатинозних грудве која се гомилају у рукавцима и на другим местима, покренутим од старне ветра. Током суше, када је ниво воде мали, а земља се осуши или вода постане мутна, многе алге умиру и распадају се, производећи карактеристичан мирис. Накупљање овог материјала постаје веома изражено у плитким областима мочвара када њихова конзистентност делује непривлачно, па чак и ружно. На основу њиховог изгледа и мириса, овај материјал често се сматра врстом природног отпада, блата и мочваре, или неком врстом отпада насталог из мртвог биљног материје, и да је без великог значаја. Међутим овај материјал је под сталним истраживањем од стране научника (еколога), јер перифитон има важну улогу у воденим екосистемима јер:
- Уз фитопланктон и макрофитску вегетацију перифитон доприноси примарној продукцији, фиксацији азота и кружењу супстанце у екосистему.[3] За ова својства перифитона знао је још древни народ Маја и користио је њихово богатство хранљивим материјама за оплодњу вегетације на својим њивама.
- Перифитона је добар биоиндикатор јер врло брзо реагује на промене у хидрогеолошком режиму и квалитету воде.
- Алге у перифитону имају способност апсорпције вишка нутријената, тешких метала, пестицида и различитих токсичних супстанци из воде и њиховом апсорпцијом побољшавају квалитет воде.
- Значајно је и то да се различити типови вештачких супстрата користе за развијање перифитона у сврхе проучавања екологије заједнице, биомониторинга, биоремедијације, и у аквакултурама.
- Може послужити и као сировина у амбалажној индустрији. Наиме у комбинацији са земљиштем и рециклираним папиром перифитон може да послужи у произведе биоразградиве амбалаже, материјала који би могао да замени тешко разградиви амбалажни полиуретан.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Stefan Nehring, Ute Albrecht: Benthos und das redundante Benthon: Neologismen in der deutschsprachigen Limnologie. In: Lauterbornia Band 31, 1997, S. 17–30 (S. 22).
- ^ Yeh, P.-Z. and Gibor, A. (1970), GROWTH PATTERNS AND MOTILITY OF SPIROGYRA SP. AND CLOSTERIUM ACEROSUM. Journal of Phycology, 6: 44–48.
- ^ GlESKES W. W. & KRAAY G. W., 1986: Analysis of phytoplankton pigments by HPLC before, during and after mass occurence of the microflagellate Corymbellus aureus during the spring bloom in the open Northern Sea in 1983. Mar. Biol. 92, 45-52.
Литература[уреди | уреди извор]
- BIGGS B. J. F., GERBEAUX P., 1993: Periphyton development in relation to macro-scale (geology) and micro-scale (velocity) limiters in two gravel-bed rivers, New Zealand. New Zealand J. Mar. Freshw. Res. 27, 39-53.
- BIGGS B. J. F. & HICKEY C. W., 1994: Periphyton responses to a hydraulic gradient in a regulated river in New Zealand. Freshw. Biol. 32, 49-59.
- BOSTON H. L., HILL W. R., 1991: Photosynthesis-light relations of stream periphyton communities. Limnol. Oceanogr. 36, 644-656.
- BOURRELLY P., 1970: Les algues deau douce. Tome HI: Les algues bleues et rouges, Les Eugleniens, Peridiniens et Cryptomonadines. 512 pp. Ed. Boubee, Paris.
- BOURRELLY P., 1972: Les algues deau douce. Tome I: Les algues vertes. 572 pp. Ed. Boubee, Paris.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Перифитон и његов значај Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2017) (језик: шпански)