Пређи на садржај

Пнеума

С Википедије, слободне енциклопедије

Пнеума (стгрч. πνεῦμα) јеста старогрчка реч за „дах”, а у религијском контексту за „дух”.[1][2] Има различита техничка значења за медицинске писце и филозофе класичне антике, посебно у вези са физиологијом, а такође се користи у грчким преводима речи руах רוח у Хебрејској Библији, као и у грчком Новом завету.

У класичној филозофији, разликује се од психе (ψυχή), што је првобитно значило „дах живота”, али се редовно преводи као „дух” или најчешће „душа”.[3]

Пресократовци

[уреди | уреди извор]

Pneuma, „ваздух у покрету, дах, ветар”, еквивалентна је у материјалном монизму Анаксимена термину aer (ἀήρ, „ваздух”) као елементу из којег је све остало настало. Ова употреба је најраније сачувано појављивање овог термина у филозофији.[4] Један цитат од Анаксимена примећује да „баш као што нас наша душа (психа), будући да је ваздух (aer), држи заједно, тако дах (pneuma) и ваздух (aer) обухватају цео свет”. У овој раној употреби, aer и pneuma су синоними.[5]

Аристотел

[уреди | уреди извор]
Види још: Спонтано генерисање § Аристотел, О даху и Кретање животиња

„Урођена пнеума” (symphuton pneuma) код Аристотела је топли покретни „ваздух” који игра многе улоге у Аристотеловим биолошким текстовима. Налази се у сперми и одговорна је за преношење способности за кретање и одређених осећаја на потомство. Ови покрети потичу из душе родитеља и отелотворени су пнеумом као материјалном супстанцом у семену.

Пнеума је неопходна за живот, и као у медицинској теорији укључена је у очување „виталне топлоте”, али неки коментатори сматрају да је аристотеловска пнеума мање прецизно и темељно дефинисана од оне код стоика.[3]

Дело Кретање животиња објашњава активност жеље (орексис) као ширење и скупљање пнеуме. Урођени дух (symphuton pneuma) јесте моћ душе (psychiken) да буде покретна (kinetikon) и да испољава снагу.

Све животиње „поседују урођени дух (pneuma sumphuton) и испољавају своју снагу захваљујући њему” (703a10). Овај урођени дух се користи за објашњење жеље (орексис), која је класификована као „средишње порекло (to meson), које покреће тиме што је и само покренуто” (703a5-6). Аристотел даље развија ову идеју о „средњем узроку” пружајући метафору о покрету лакта, у односу на непокретност рамена (703a13). Урођена пнеума је, на сличан начин, везана за душу, или како он овде каже, tēn arche tēn psuchikēn, „порекло душе”, душа као центар каузалности. Овај „дух” није сама душа, већ уд душе који јој помаже да се креће.

Урођени дух изазива кретање у телу ширењем и скупљањем. Свако од ових стања подразумева не само покрет већ и промену степена моћи и снаге животиње. „Када се скупи, без силе је, а један те исти узрок даје му силу и омогућава му да гура” (703a23).

Он је ово такође објаснио у делу О спавању и буђењу: „На другом месту је утврђено да чулна перцепција потиче из истог дела животињског тела као и кретање... Код крвних животиња ово је област око срца; јер све крвне животиње поседују срце, и ту потичу и кретање и доминантна чулна перцепција. Што се тиче кретања, јасно је да дисање и генерално процес хлађења овде настају, и да је природа обезбедила и дисање и моћ хлађења влагом у циљу очувања топлоте у том делу. О томе ћемо касније расправљати. Код бескрвних животиња и инсеката и створења која не дишу, природно урођени дах се види како се шири и скупља у делу који одговара срцу код других животиња.” 456a1–13.

„Пошто је немогуће направити било какав покрет, или извршити било какву радњу без снаге, а задржавање даха производи снагу.” 456a17.

Пнеума је такође играла важну улогу у дисању. Дисање (респирација) процес је којим дисање помаже да се охлади и ублажи унутрашња витална топлота (thermotēta psychikēs) која се налази у срцу.

„Рекли смо раније да живот и поседовање топлоте зависе од одређеног степена топлоте; јер варење, којим животиње асимилују своју храну, не може се одвијати одвојено од душе и топлоте; јер сва храна постаје сварљива помоћу ватре.” 474a25–27.

Аристотел објашњава да ће животиња, ако се у срцу створи вишак топлоте, „изгорети” прекомерним трошењем моћи која одржава њен живот (474b10–24). Њена топлота се мора потпалити (474b13) и да би се сачувао (sōtērias) живот, мора доћи до хлађења (katapsyxis) (474b23).

Стоицизам

[уреди | уреди извор]
Види још: Стоичка физика

У стоичкој филозофији, пнеума је концепт „даха живота”, мешавине елемената ваздуха (у покрету) и ватре (као топлоте).[6] За стоике, пнеума је активан, генеративни принцип који организује и појединца и космос.[7] У свом највишем облику, пнеума чини људску душу (psychê), која је фрагмент пнеуме која представља душу Божанства. Као сила која структурира материју, она постоји чак и у неживим објектима.[8] У предговору свог превода дела Медитације Марка Аурелија из 1964. године, Максвел Станифорт (Maxwell Staniforth) пише:

Клеант, у жељи да пружи експлицитније значење „креативној ватри” Зенона из Китијума, био је први који је дошао на идеју да употреби термин пнеума, или „дух”, да би је описао. Попут ватре, овај интелигентни „дух” био је замишљен као танка супстанца слична струјању ваздуха или даха, али која у суштини поседује квалитет топлоте; била је иманентна у универзуму као Бог, а у човеку као душа и животворни принцип.[9]

У стоичком универзуму, све се састоји од материје и пнеуме. Постоје три степена или врсте пнеуме, у зависности од њихове пропорције ватре и ваздуха.

  • Пнеума стања или напетости (tonos). Ова уједињујућа и обликујућа пнеума пружа стабилност или кохезију (hexis) стварима; то је сила која постоји чак и у предметима као што су камен, балван или шоља. Хришћански филозоф из 4. века, Немесије, приписује моћ пнеуме у стоичкој мисли њеном „затезном кретању” (tonicê kinêsis); то јест, пнеума се креће и ка споља, стварајући квантитет и квалитет, и истовремено ка унутра, пружајући јединство и супстанцу. Појединац је дефинисан равнотежом своје унутрашње пнеуме, која га држи заједно и такође одваја од света око њега.[10]
  • Пнеума као животна сила. Вегетативна пнеума омогућава раст (physis) и разликује ствар као живу.
  • Пнеума као душа. Пнеума у свом најразређенијем и најватренијем облику служи као животињска душа (psychê); она прожима организам, управља његовим покретима и обдарује га моћима перцепције и репродукције.[11] Овај концепт пнеуме је повезан са Аристотеловом теоријом да пнеума у сперми преноси способност за кретање и за одређене чулне перцепције на потомство.[12]

Четврти степен пнеуме се такође може разликовати. То је рационална душа (logica psychê) зрелог људског бића, која даје моћ расуђивања.[13]

У стоичкој космологији, космос је целина и јединствен ентитет, живо биће са сопственом душом.[14] Све што постоји зависи од два прва принципа која не могу бити ни створена ни уништена: материје, која је пасивна и инертна, и логоса, или божанског разума, који је активан и организујући.[15] Стоик из 3. века п. н. е., Хрисип, сматрао је пнеуму преносником логоса у структурирању материје, како код животиња тако и у физичком свету.[16] Ова божанска пнеума која је душа космоса снабдева пнеумом у њеним различитим степенима све на свету,[17] стварајући сферични континуум материје који на окупу држи уређена моћ Зевса кроз каузалност пнеуме која га прожима.

Пнеуму у њеном најчистијем облику стога може бити тешко разликовати од логоса или „конструктивне ватре” (pur technikon)[18] која покреће циклично стварање и уништавање стоичког космоса. Када циклус достигне свој крај у пожару (екпироза), космос постаје чиста пнеума из које се регенерише.[19]

Хришћанска филозофија

[уреди | уреди извор]
Види још: Душа у Библији

У свом Уводу у књигу Медитације из 1964. године, англикански свештеник Максвел Станифорт расправљао је о дубоком утицају стоицизма на хришћанство. Посебно:

Још један стоички концепт који је цркви понудио инспирацију био је концепт „божанског Духа”. Клеант, у жељи да пружи експлицитније значење „креативној ватри” Зенона из Китијума, био је први који је дошао на идеју да употреби термин пнеума, или „дух”, да би је описао. Попут ватре, овај интелигентни „дух” био је замишљен као танка супстанца слична струјању ваздуха или даха, али која у суштини поседује квалитет топлоте; била је иманентна у универзуму као Бог, а у човеку као душа и животворни принцип. Јасно је да ово није далеко од „Светог Духа” из хришћанске теологије, „Господа и Животворца”, видљиво манифестованог као огњени језици на Духове и од тада повезаног — како у хришћанском тако и у стоичком уму — са идејама виталне ватре и благотворне топлоте.[20]

Филон, хеленистички јеврејски филозоф из 1. века, коментарисао је употребу речи Πνοή, уместо πνευμα, у преводу Септуагинте за Genesis 2:7. Филон објашњава да је, по његовом мишљењу, пнеума намењена лаганом дисању људи, док се снажнија pnoē користила за божански Дух.[21] Пнеума је уобичајена реч за „дух” у Септуагинти и грчком Новом завету. У Јеванђељу по Јовану 3:5, на пример, пнеума је грчка реч преведена као „дух”: „Заиста, заиста, кажем ти, ако се ко не роди водом и Духом (pneuma), не може ући у Царство Божије.” У неким преводима, међутим, пнеума се затим у осмом стиху преводи као „ветар”, након чега следи превод „Дух”: „Ветар (pneuma) дише где хоће, и глас његов чујеш, али не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа (pneuma).”

Старогрчка медицинска теорија

[уреди | уреди извор]

У старогрчкој медицини, пнеума је облик циркулишућег ваздуха неопходног за системско функционисање виталних органа. То је материјал који одржава свест у телу. Према Диоклу из Кариста и Праксагори, психичка пнеума посредује између срца — које се у неким физиолошким теоријама античке медицине сматра седиштем ума — и мозга.[22]

Ученици Хипократа су одржавање виталне топлоте објашњавали као функцију даха унутар организма. Око 300. године п. н. е., Праксагора је открио разлику између артерија и вена, иако су се блиске студије васкуларне анатомије спроводиле барем од времена Диогена из Аполоније. У лешу су артерије празне; стога су, у светлу ових предрасуда, проглашене за крвне судове за преношење пнеуме у различите делове тела. Генерацију касније, Еразистрат је ово учинио основом нове теорије болести и њиховог лечења. Пнеума, удахнута из спољашњег ваздуха, јури кроз артерије док не стигне до различитих центара, посебно до мозга и срца, где изазива мисао и органско кретање.[23]

Пнеуматичка школа

[уреди | уреди извор]

Пнеуматичка школа медицине (Pneumatics, или Pneumatici, Πνευματικοί) била је древна медицинска школа у старој Грчкој и Риму. Основао ју је у Риму Атенеј из Киликије, у 1. веку нове ере.

Римско доба било је време када је Методичка школа уживала свој највећи углед, од које се Пнеуматичка школа разликовала углавном по томе што су, уместо мешавине примитивних атома, усвојили активни принцип нематеријалне природе, пнеуму, или дух. Овај принцип је био узрок здравља и болести. Гален је главни извор за учење о доктринама оснивача Пнеуматичке школе.

Платон и Аристотел су већ поставили темеље доктрине о пнеуми, за коју је Аристотел први описао начине на које се пнеума уводи у тело и крвни систем. Стоици су теорију још више развили и применили је на функције тела. Еразистрат и његови наследници су учинили да пнеума игра велику улогу у здрављу и болести. Дакле, теорија о пнеуми није била нова. Чини се, међутим, да је Методичка школа одбацила велики део те теорије. Пнеуматичка школа, бирајући да се супротстави Методичкој школи, усвојила је чврсто установљен принцип и одабрала принцип пнеуме стоика.[24]

Сматрали су да је логика неопходна медицини, а Гален нам говори да би Пнеуматичка школа радије издала своју земљу него се одрекла својих мишљења.[25] Атенеј је такође усвојио велики део доктрина перипатетика,[26] и поред доктрине о пнеуми, развио је теорију елемената много више него што је то учинила Методичка школа. Он је у четири елемента препознао позитивне квалитете (poiotes) животињског тела; али их је често сматрао стварним супстанцама, и свима њима дао име Природа човека.[27] Иако су Пнеуматици већину болести приписивали пнеуми,[28] ипак су обраћали пажњу на мешавину елемената. Спајање топлоте и влаге било је најпогодније за очување здравља. Топлота и сувоћа доводе до акутних болести, хладноћа и влага производе флегматичне тегобе, хладноћа и сувоћа доводе до меланхолије. Све се суши и постаје хладно са приближавањем смрти.[29]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Унос πνεῦμα, у Лидел-Скот-Џоунс, A Greek–English Lexicon, онлајн верзија.
  2. ^ Види стр. 190, 195, 205 у François, Alexandre (2008), „Semantic maps and the typology of colexification: Intertwining polysemous networks across languages”, Ур.: Vanhove, Martine, , From Polysemy to Semantic change: Towards a Typology of Lexical Semantic Associations, Studies in Language Companion Series, Amsterdam, New York: Benjamins, 106, стр. 163—215 .
  3. ^ а б Furley, D.J. (1999). From Aristotle to Augustine. History of Philosophy. Routledge. стр. 29. ISBN 978-0-415-06002-8. LCCN 98008543. 
  4. ^ Silvia Benso, "The Breathing of the Air: Presocratic Echoes in Levinas," у Levinas and the Ancients (Indiana University Press, 2008), стр. 13
  5. ^ Benso, "The Breathing of the Air," стр. 14.
  6. ^ "Stoicism," Routledge Encyclopedia of Philosophy (Taylor & Francis, 1998), стр. 145
  7. ^ David Sedley, "Stoic Physics and Metaphysics," The Cambridge History of Hellenistic Philosophy, стр. 388
  8. ^ John Sellars, Stoicism (University of California Press, 2006), стр. 98–104
  9. ^ Marcus Aurelius (1964). Meditations. London: Penguin Books. стр. 25. ISBN 978-0-140-44140-6. 
  10. ^ Michael J. White, "Stoic Natural Philosophy (Physics and Cosmology)," стр. 134, и Dorothea Frede, "Stoic Determinism," стр. 186, оба у The Cambridge Companion to the Stoics (Cambridge University Press, 2003).
  11. ^ John Sellars, Stoicism, стр. 91
  12. ^ Friedrich Solmsen, "The Vital Heat, the Inborn Pneuma and the Aether," Journal of Hellenic Studies 77 (1957) 119–123.
  13. ^ John Sellars, Stoicism, стр. 105
  14. ^ David Sedley, "Stoic Physics and Metaphysics," The Cambridge History of Hellenistic Philosophy, стр. 447.
  15. ^ Dirk Baltzly, "Stoicism," The Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  16. ^ David Sedley, "Stoic Physics and Metaphysics," The Cambridge History of Hellenistic Philosophy, стр. 389
  17. ^ David J. Furley, From Aristotle to Augustine (Routledge, 1999) стр. 238; John Sellars, Stoicism, стр. 97
  18. ^ Michael J. White, "Stoic Natural Philosophy (Physics and Cosmology)," The Cambridge Companion to the Stoics (Cambridge University Press, 2003), стр. 136. Вајт сугерише да се бројни стоички термини користе наизменично, или са суптилним контекстуалним разликама, за принцип који делује на и унутар физичког света: pur, to hêgemonikon, pneuma, theos, nous, sperma, hexis, tonikê kinêsis.
  19. ^ John Sellars, Stoicism, стр. 98–99
  20. ^ Marcus Aurelius (1964). Meditations. London: Penguin Books. стр. 25. ISBN 0-14044140-9. 
  21. ^ Bromiley, Geoffrey William; Kittel, Gerhard (1967). Theological Dictionary of the New Testament. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-2247-5. 
  22. ^ Philip J. van der Eijk, "The Heart, the Brain, the Blood and the pneuma: Hippocrates, Diocles and Aristotle on the Location of Cognitive Processes," у Medicine and Philosophy in Classical Antiquity: Doctors and Philosophers on Nature, Soul, Health and Disease (Cambridge University Press, 2005), стр. 131–132 et passim. ISBN 0-521-81800-1
  23. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Hicks, Robert Drew (1911). „Stoics”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 942—951. 
  24. ^ Galen, De Differeat Puls., iii
  25. ^ Galen, De Differeat Puls., ii
  26. ^ Galen, De Semiae, ii
  27. ^ Galen, De Element., i
  28. ^ Pseudo-Galen, Introd.
  29. ^ Galen, De Temperam., i.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Речничка дефиниција за pneuma на Викиречнику
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пнеума&oldid=31056784”