Свети дух

Из Википедије, слободне енциклопедије

Свети дух или Дух свети, у хришћанству, треће је лице Свете Тројице, једна од три ипостаси у хришћанском поимању Бога. Појам Светог духа је проистекао из грчке речи пнеума (грч. πνεβμα), која се преводи као дух. Према слову Новог завета, Свети дух се назива и Дух истине или Параклит (Утешитељ). Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа као треће ипостаси Свете Тројице назива се пнеуматологија.[1]

Према учењу Светог Писма и изворном црквеном предању, Свети дух није безлична, односно апстрактна сила већ стварни Бог, треће лице Свете Тројице, једносуштан Оцу и Сину. Свето Јеванђеље по Јовану (Јн. 15:26) сведочи да је Исус Христос поручио својим следбеницима: "А када дође Утешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене". Христове речи о исхођењу Светог духа од Оца уграђене су у осми члан Никејско-цариградског симбола вере.[2] Такво пнеуметолошко учење следе све цркве које припадају васељенском Православљу, све цркве које припадају оријенталном православљу, као и све цркве које су настале из древне Цркве Истока. Насупрот њима, следбеници католицизма сматрају да Свети дух исходи не само од Оца, већ и од Сина (филиокве). У томе се огледа главна теолошка разлика између католицизма и свих традиционалних источних цркава.

Тумачења[уреди]

Представа Светог духа у виду голуба (српски православни манастир Жича)

Дух свети има све божанске особине и дејства. Он је свезнајући (Јн. 14,26), свеприсутан (Рим. 8,9), вечан (Јн. 14,16), свемоћан (1. Кор. 12,7), творац (Јов. 33,4), стара се и промишља о свету (Пс. 103,30), твори чуда (Мт. 12,28). Учење о Светом духу је 325. године Првом васељенском сабору у Никеји унето у првобитни Никејски симбол вере, где је кратко речено: (верујем) ”и у Духа светога“. Пошто су разне аријанске и друге јеретичке струје током 4. века оспоравале божанство Светог духа, на Другом васељенском сабору у Цариграду (381) донета је одлука да се у проширени Никејско-цариградског симбола вере вере унесе потпуније учење о Светом духу: ”И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз Пророке“.

Апостол и јеванђелист Јован опширно говори о природи и деловању Светога духа, при чему подвлачи његову улогу утешитеља и заштитника. Потоња тумачења Светог духа налази се у делима црквених отаца — Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Августина Хипонског и других. По светом Василију Великом структура Цркве и богослужење су дело Духа светога.

Исхођење Светог духа[уреди]

Андреј Рубљов, Света Тројица

Иако Нови завет у Јеванђељу по Јовану (Јн. 15:26) изричито и дословно сведочи да Свети дух исходи (гр. Εκπορευσις, лат. processio) од Оца, што је потом уврштено и у осми члан Никејско-цариградског симбола вере (381), током потоњих времена појавила су се и нека другачија учења. Поједини теолози су поводом одређивања личних особина Светога духа почели да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина”, што је потом довело до уметања израза филиокве у симбол вере на хришћанском Западу. Отуда је учење о двоструком исхођењу названо филиоквистичко.

Питање о исхођењу Светога духа је са посебном страшћу разматрано на Западу од краја 8. века. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се симболу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у симбол вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да наметну проширени симбол вере и на Истоку, цариградски патријарх Фотије I је подигао глас против додавања уметка филиокве у симбол вере. На сабору који је 867. године одржан у Цариграду, западно учење о двоструком исхођењу је осуђено, као и уметање израза филиокве у симбол вере.[3]

Половином 11. века, цариградски патријарх Михајло Керуларије је поновио осуду западног учења о двоструком исхођењу Светог духа, такође осудивши и уметање израза филиокве у симбол вере. У то време, западне цркве су се и по неким другим питањима удаљиле од источних црквава, што је у крајњем исходу довело до Великог раскола (1054).[4] После раздвајања цркава, теолошки спорови су се још више заоштрили, тако да је Католичка црква на Другом лионском сабору (1274) донела званичну одлуку којом се осуђује свако оспоравање учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, чиме је био учињен даљи корак ка продубљивању раздора.[5]

Западни теолози су покушали да пронађу оправдање за своје учење о двоструком исхођењу, позвајући се на поједине источне богослове који су учили о исхођењу светога Духа од Оца и послању Светог духа преко Сина. Православна црква је тим поводом указивала да се питање о исхођењу не може мешати са питањем о послању. Суочени са чињеницама, поједини западни теолози су већ током позног средњег века почели да преиспитују званично учење Римске цркве о двоструком исхођењу. Један од најистакнутијих италијанских хуманиста Лоренцо Вала је средином 15. века отворено довео у питање даљу одрживост западног учења о двоструком исхођењу, указавши тим поводом на неутемељеност таквог учења у светом предању.[6] Западно учење о двоструком исхођењу Светог духа је и данас предмет теолошких спорења источних и западних цркава, а уједно и основна теолошка препрека уједињењу цркава (екуменизам).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]