Подводна медицина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Специјалност
Подводна медицина
Једна од ознака за поморску медицину

Подводна медицина или медицина роњења је грана поморске, превентивне медицине рада и спортске медицине која са бави медицинским истраживањима везаним за роњење (везаних за нагативни утицаја гасова, барометарског притиска и водене средине), превенцијом и лечењем ронилаца, указивањем хитне медицинске помоћи у случају ронилачких незгода и ронилачким фитнесом. Као посебна област у оквиру подводне медицине је и хипербарична медицина.[1]

У делокругу истраживања подводне медицине су ефекат гасова под високим притиском на људско тело, у оквиру превенције откривање и спречавање штетних утицаја водене средине на здравља ронилаца, а у оквиру лечење збрињавање декомпресионих и других повреда или тровања гасовима која могу настати у води или на уласку и изласку из ње, као и других утицаја који могу негативно деловати на здравственог стања рониоца и његову безбедност. Како је ронилац изложен и бројним стресогеним утицајима ова грана медицине бави се и подводном психологијом. А како су ронилачким несреће могуће и како је у њима ронилац често изложен бројним траумама које истовремено и утичу једна на другу, важну улогу у оквиру ове медицинске специјалности има и ургентна медицина.[2]

Општа разматрања[уреди]

Боравак под водом или роњење некада је била само професија рибара и подводних радника а данас је и све популаранији спорт, којим се понекад баве и недовољно едуковане особе — рекреативни рониоци са значајним фактором медицинског ризика. Њихово здравље може бити угрожено високим екстракорпоралним (амбијенталним) притиском и многим системским ефектима, гасова, воде, температуре, светлости ронилачке опреме. Баротрауму, декомпресиона болести и роњењу са факторима медицинског ризика, због смањене функционалне резерва појединца и већ постојеће медицинске болести повећавају ризик од роњења. А ту су пре свега кључни физиолошки стрес због кога могу брзо настати несагледиве еколошке промене (струја, таласа, подводни животиње), повећање респираторног резистенције регулатора ронилачке опреме, повећање дубине, и/или емоционалних фактора.[3][4][5][6]

Морамо увек запамтити да је роњење опасно чак и на безнадежним дубинама што потврђују и међународно истраживања која су открила да се „мали инциденти” јављају у 1,3% свих зарона као и да се најтежи облик оштећења здравља декомпресиона болест јавља у 2 случаја на сваких 10.000 зарона.

У таквим условима треба сагледати значај подводне медицине која има за циљ да павилно спроведеним лекарским прегледом пре роњења и давањем одређенимх препорука, спречи потенцијални и/или смртоносни догађај и друго угрожавање живота рониоца. А ако се несрећни догађај већ деси да правовременим и ургентим лечењем спаси живот унесрећеног.

Основни физички и физиолошки аспекти[уреди]

Апнеја и дисање[уреди]

Статичка апнеја

Подводна медицина се данас бави проблемима два типа роњења: роњење са уређајем или скуба роњење (са аутономним подводним апаратом за дисање) и слободно роњење (роњење на дах или апнеја роњење). Здраве особе могу задржати дах од 30 до 90 секунди. Обучени рониоци на дах могу остати под водом и више од 6 минута (светски рекорд износи 11 минута и 35 секунди).

Главни фактори који утичу на најдуже толерисано трајање апнеје су волумен плућа, степен потрошње кисеоника и толеранција на угљен диоксид.[7]

Хипервентилација непосредно пре роњења смањује артеријски парцијални притисак СО2 и на тај начин одлаже поновну појаву стимулуса за дисањем, што се обично јавља када се рСО2 повећава на 45—60 ммХг.[8] Хипервентилација такође благо повећава концентрацију алвеоларне концентрације кисеоника и са њим артеријски рО2,[9] али се то не може компензовати недостатком кисеоника који се појављује на крају роњења. Када ронилац искористи резерва кисеоника, недостатак респираторног покрета може довести до губитка свести (плитка вода). У ронилачком простору без оде, рО2 се додатно смањује због фазе успона која је изазвана смањењем притиска гаса у околини.

Чак и ако се ронилац није у хипервентилацији пре роњења, у њему се мож развити хипоксија, што доводи до губитка свести, обично у последњих неколико метара испод површине воде.

Промене притиска и волумена у роњењу[уреди]

У слободном роњењу и скуба роњењу, чак и мале промене дубине доводе до великих промена у притиску, захваљујући високој густини воде. За сваких додатних 10 м дубине под водом, притисак околине се повећава за 1 бара (приближно 750 ммХг, у близини типичног атмосферског притиска на Земљи на нивоу мора). Дакле, на дубини од 20 м, притисак је 3 бара (1 бар атмосферски притисак плус 1 бар за сваких 10 м дубине).

Ако се ронилац спусти на 10 м у слободном роњењу, према Бојлеовом закон (притисак × запремина = константа) запремина ваздуха у његовим плућима се преполовила.

Теоретска граница дубине за слободно роњење постиже се када се промене притиска више не могу надокнадити смањењем волумена плућа; другим речима, теоретски максимални притисак у бару је једнак укупном капацитету који се дели са преосталом запремином. Штавише, када је тело потопљено у воду, гравитација више не индукује струјање крви у доњим екстремитетима, те стога постоји померање дела крви у централне регије. Додатна крв у пулмоналној циркулацији заузима неку количину која је нормално заузета алвеоларним ваздухом; ово смањује резидуалну запремину и тиме проширује границу дубине.[10][11] Ефекат се повећава ако се притисак у алвеоли смањи, према Бојловом закону.

Растворљивост гасова у течностима[уреди]

Медицинска евалуација и савети за спортсо роњење[уреди]

Уобичајени разлози за медицинска охграничења за роњење[уреди]

Хитна стања у подводној медицини[уреди]

Извори[уреди]

  1. Lars Eichhorn, Dr. med., and Dieter Leyk, OTA Prof. Dr. med. Dr. Sportwiss. Diving Medicine in Clinical Practice Dtsch Arztebl Int. 2015 Feb; 112(9): 147–158. (NCBI - National Center for Biotechnology Information PDF)
  2. P. Nussberger, P. Knessl, C. Wölfel, S. Tort: Tauchmedizin – ein Überblick, Teil 2. (PDF; 676 kB), Schweiz Med Forum 2007(7), S. 990–993
  3. Anegg U, Dietmaier G, Maier A, et al. Stress-induced hormonal and mood responses in scuba divers: a field study. Life Sci. 2002;70:2721–2734. [PubMed]
  4. McLellan TM, Wright HE, Rhind SG, Cameron BA, Eaton DJ. Hyperbaric stress in divers and non-divers: neuroendocrine and psychomotor responses. Undersea Hyperb Med. 2010;37:219–231. [PubMed]
  5. Carturan D, Boussuges A, Vanuxem P, Bar-Hen A, Burnet H, Gardette B. Ascent rate, age, maximal oxygen uptake, adiposity, and circulating venous bubbles after diving. J Appl Physiol. 2002;93:1349–1356. [PubMed]
  6. Bove AA. The cardiovascular system and diving risk. Undersea Hyperb Med. 2011;38:261–269. [PubMed]
  7. Schagatay E Predicting performance in competitive apnoea diving. Part I: static apnoea. Diving Hyperb Med. 2009 Jun; 39(2):88-99.
  8. Physiological and conventional breath-hold breaking points. Lin YC, Lally DA, Moore TO, Hong SK J Appl Physiol. 1974 Sep; 37(3):291-6.
  9. Alveolar gas composition before and after maximal breath-holds in competitive divers. Lindholm P, Lundgren CE Undersea Hyperb Med. 2006 Nov-Dec; 33(6):463-7.
  10. Hemodynamic changes in man during immersion with the head above water. Arborelius M Jr, Ballidin UI, Lilja B, Lundgren CE Aerosp Med. 1972 Jun; 43(6):592-8.
  11. Pulmonary and circulatory adjustments determining the limits of depths in breathhold diving. Schaefer KE, Allison RD, Dougherty JH Jr, Carey CR, Walker R, Yost F, Parker D Science. 1968 Nov 29; 162(3857):1020-3.

Спољашње везе[уреди]