Портал:Медицина/Изабрани чланак јул 2011.
Етиологија хомосексуалности је учење о пореклу и узроцима сексуалне и естетске привлачности, као потребе укључења у сексуалну или емотивну везу са особом истог пола. Она се бави изучавањем фактора и механизама обликовања неких физичких или менталних карактеристика сексуалне наклоности према истом полу и сложене интеракције; биолошких, психолошких и социјалних фактора који у томе учествују. Када су се сазнања о хомосексуалности преселила из области психијатријске патологије у домен нормалног физиолошког људског сексуалног понашања, истраживања су започета у новим областима. Психијатрија је успела да дефинише хомосексуалност, али не и њену етиологију, тј. узроке. Зато је етиологија, у овом као и у другим психијатријским питањима везаним за сексуалност ушла у област неуробиологије.
Како би створили целовиту слику о хомосексуалности, о којој постоје бројне предрасуде, дилеме и опречни ставовови потребно је свеобухватно сагледати мултифакторијалност овог сексуалног опредељења људи, јер и до данашњих дана није доказан њена права природа настанка. Тренутно, су истополне особе укључене у бројна научна истраживање, чији је циљ да проуче како биолошке тако и психолошке узроке хомосексуалности и њене социолошке аспекте. Зато стално расте број објављених резулатата биолошких истраживања хомосексуалности, посебно у специјализованим часописима.
Међутим мудро је признати да наука може само да формира „климаву“ платформу као полазну основу на којој се мора изградити чврста грађевина права. Етиологија може да расветли и оповргне многе митове о полним разликама који понекад живе вековима. Она може да да објективне разлике, на пример, између сексуалне патологије на једној страни, и сексуалне оријентације у другој. Али, се не можемо ослонити на науку и од ње тражити да она обезбеди пун одговор на фундаментална питања хомосексуалности у вези људских права, људских слобода и толеранције међу људима.
Човек је леп само кад воли на хуман начин, јер онда постиже смисао и лепоту свог постојања. Нико у мозгу није пронашао „центар“ за љубав. Љубав је последица превазилажења биолошке зависности човека од сопствене анатомије и физиологије. Без тог искорака из телесности и сурове реалности која је оптерећена многим предрасудама нема ни манифестација слободне љубави. Оно што је угодно, што се воли, што испуњава осећањем задовољства, несумњиво се налази у мозгу и његовом неуронском сплету који регулише и емотивну везу са особом истог или супротног пола, само ту везу бројним истраживањима треба открити.