Портал:Црна Гора/Изабрани чланак 11
Смртна казна у Црној Гори је први пут прописана законом 1798. године за вријеме владавине владике Петра I Петровић Његоша. Он је прописао смртну казну за убиство и издају и предвидио три начина извршења: вјешање, стријељање и каменовање. У стријељању су учествовали представници свих племена (понекад и по више стотина људи), да би се спријечила крвна освета племена из кога је био злочинац. У пракси, смртна казна је примјењивана и за крађу; постоји податак да је 1831. године један лопов објешен, а један убица стријељан, као и да је у периоду 1839–1840. погублјено око 20 злочинаца.
Када је Црна Гора постала секуларна Књажевина, 1855. је донесен нови кривични закон, познат као Законик књаза Данила, којим се прописивала смртна казна за 18 кривичних дјела, укључујући убиство, издају, увреду књаза, разне облике крађе и одбијање плаћања пореза. Основни начин извршења било је стријељање, али само за мушкарце, док се над женама смртна казна извршавала каменовањем, утапањем или вјешањем. Први модерни кривични законик донесен је 1906. године и предвиђао је смртну казну за више од 20 кривичних дјела; извршавана је стријељањем, а стрељачки вод је био састављен од десет војника.
Након што је формирана Југославија, 1929. године је донесен закон за све територије, којим је прописано вјешање као једини начин погубљења, осим за смртне пресуде војних судова, које су извршаване стријељањем.
Последња смртна казна извршена је 29. јануара 1981. у Котору над Драгишом Ристићем, осуђеним за силовање и убиство малољетне дјевојчице, а последње двије смртне пресуде су изречене 11. октобра 2001. године. Црна Гора се обавезала међународним конвенцијама које забрањују смртну казну, а забрана је укључена и у Устав из 2007. године.