Корисник:Security1306/песак

Војно-дипломатско представништво

Војнодипломатско представништво (скр. ВДП) је институција који заступа интересе оружаних снага (ОС) једне државе у другој држави, а која је успостављена у склопу дипломатске мисије у тој земљи. Израз „војнодипломатско представништво – ВДП” нашло је утемељење у обичајној пракси дипломатије. Сачињавају га војни изасланик са војним изасланицима видова ОС и/или њиховим помоћницима и административно-техничким особљем. У саставу је дипломатског представништва своје земље. Војнодипломатско представништво, као институција ресора одбране и специфичних задатака које обавља, а који проистичу из основних функција Бечке конвенције о дипломатским односима, у ствари је део дипломатског представништва.

Почетак успостављања дипломатских односа

Како би се говорило о дипломатским односима и историјату истих, пре свега је потребно одредити шта су то дипломатски односи. Дипломатски односи или дипломатија јесте вештина вођења преговора између представника држава. Углавном се односи на међународну дипломатију, односно на међународне односе кроз разговор професионалних професионалних дипломата са освртом на комплетан дијапазон различитих горућих питања. Међународни споразуми су између осталог углавном договорени од стране дипломата пре него што их државници прихвате. Дејвид Стивенсон примећује да је термин "дипломата" до 1900. године означавао дипломатску делатност, конзуларну делатност као и министре спољних послова. Дипломатски представници данас, суштински обављају једну значајну функцију, а то јесте обавештајна функција.

Неки од најранијих познатих дипломатских записа представљају писма из Амарне, слана између фараона осамнаесте династије Египта и Амру владара Канана током четрнаестог века п.н.е. Након битке код Кадеша 1274. године п.н.е. током владавине деветнаесте династије, фараон Египта и владар Хетитског царства саставили су први познати међународни мировни споразум који је преживео у фрагментима на каменим плочицама. Данас је то познато као Египатско-хетитски мировни споразум.

Један од чиниоца у развоју модерних дипломатских односа, свакако је папска дипломатија. Папска дипломатија је облик дипломатије који се развијао упоредо са византијском дипломатијом, а њен значај се огледа у томе што су папски представници деловали на подручју свих тадашњих држава на основу чињенице да су били изасланици државе која је центар католичке вере. Као изворе обавештавања користили су комплетно католичко становништво на том подручју, све ово им је било омогућено чињеницом да су заправо били овлашћени од стране институције која је у том тренутку држала монопол над веровањем људи. Такође оно што је интересантно јесте и чињеница да се папска дипломатија користила најпрљавијим методама и средствима, као што су обмане, насиље, разна лукавства, издаје, фалсификати и слични поступци.

Период од 1810. до 1852. године јесте период појаве легалних сталних војних дипломатских представника. Европске државе почеле су са отварањем војнодипломатских представништава при својим амбасадама у иностранству.

Током кулминације тензија пред почетак Први светски рат, сврха војне дипломатије свела се на три циља:

1. привући што више савезника из неутралног блока себи;
2. уверити свет и сопствени народ да свака од њих води одбрамбени рат;
3. што боље се обавестити о ратним могућностима, намерама и поступцима непријатељске стране.

Овај период је такође јако битан и због чињенице да се први пут успоставља институција војнопомориског аташеа, као и војновздухопловних аташеа.

Период између два рата је карактеристичан по чињеници да се број ВДП значајно увећао иако је Версајским уговором било дефинисано да поражене државе немају право да упућују "војне мисије", што је практично значило да им је забрањено да упућују ВДП у иностранство.

Почетак Другог светског рата, враћа деловање ВДП у период 1914-1918. године и њихови циљеви постају практично идентчни. Након овог вишеструко деструктивнијег (у односу на Велики рат) догађаја, ВДП улази у фазу идеолошке обојености и циљеви у складу са блоковском политиком Хладног рата мењају се у правцу привлачења идеолошких симпатизера на сопствену страну. Након Пада берлинског зида и распада СССР-а, ВДП улази у оквире дефиниције која се данас користи.

Војнодипломатски представници Србије

Први војни изасланик Кнежевине Србије био је мајор Константин (Кока) Миловановић који је 1878. године послат на дужност у Беч, на којој остаје све до 1880. године.

Република Србија тренутно има у функцији 21 изасланствo одбране. У четири државе у саставу изасланстава налазе се изасланик и помоћник изасланика одбране (Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Немачка и Русија). Остала изасланства у свом саставу имају изасланика (суседи – Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Македонија, Босна и Херцеговина; европске земље – Француска, Италија, Аустрија, Грчка, Белгија, Турска и Шпанија; Азија – Кина и Израел; Африка – Египат и Алжир). На принципу нерезиденцијалне акредитације покривено је још четири државе (Канада, Норвешка, Словачка и Словенија). 40 У Србији је тренутно акредитовано 38 војнодипломатских представника, од којих је 8 са акредитацијом на нерезиденцијалној основи, односно са седиштем у неким од наших суседних држава.

Војно представништво у Мисији Републике Србије при НАТО-у успостављено је 27. септембра 2010. године са основним задатком да представља Министарство одбране и Војску Србије у седишту НАТО-а и ЕУ у Бриселу. Битан аспект рада 42 Милан Зечевић, Војна дипломатија, страна 93. 43 Милан Зечевић, Војна дипломатија, страна 95. Систем одбране 139 Војног представништва је заступање безбедносних и одбрамбених интереса Републике Србије у НАТО и сталним мисијама држава чланица, учествовање у раду организационих целина НАТО-а, као и пружање подршке учешћу представника Министарства одбране и Војске Србије у раду политичко-војних, војних и административних органа НАТО-а. Такође, сарађује са НАТО и државама чланицама и извештава о активностима и развоју догађаја у НАТО-у. Војно представништво у Мисији Републике Србије при НАТО-у има двојаку функцију, пошто поред наведених задатака извршава и задатке у вези с војном сарадњом са ЕУ, чиме пружа допринос у остварењу најважнијег спољнополитичког циља наше државе – чланства у ЕУ.

Организација ВДП

Идеја о формирању институције војнодипломатског представништва проистекла је из потребе да се увећа број војнодипломатских представника, односно војних аташеа у саставу дипломатске мисије. Милан Зечевић у својој књизи Војна дипломатија дефинисао је три модела војнодипломатских представништава: западни, источни и модел независних земаља, али се истовремено и оградио условним прихватањем ове тезе јер организацијско-формацијска структура ВДП зависи од бројних фактора који доминирају у држави, односно војсци која твори своју структуру уважавајући пре свега специфичности и услове који доминирају у међународним односима. Ту се пре свега мисли на спољну политику државе, тј. националне интересе и безбедносне приоритете, материјалне могућности државе и војске и људске ресурсе којима располажу. Како наводи румунски пуковник Кристијан Еремиа (бивши изасланик одбране Румуније у Немачкој) у свом чланку „Изасланици одбране, вектори дипломатије одбране“, број чланова војнодипломатског представништва формира се на основу више фактора, као што су:

• важности државе пријема
• да ли је будућа ДП чланица НАТО или није
• ниво успостављених билатералних односа
• политички, војни и обавештајни захтеви у ДП
• интензитет активности неопходних за праћење регионалних догађаја
• могућност акредитације у треће државе на нерезиденцијалној основи

Организацијско-формацијска структура сва три поменута модела, које је неспорно диктирала тадашња подела света на војно-политичке блокове и савезе, у основи је била идентична. Заједничко за сва ВДП, а на основу Бечке конвенције о дипломатским односима, јесте да су имали дипломатско, административно-техничко и послужно особље или само део набројаног особља, а скоро увек дипломатско особље. Међутим, постоје примери да је канцеларија војног изасланика бројала и по неколико десетина чланова. „Амерички амбасадор Briggs суочио се са проблемом када је 1949. године постављен у Праг. Амбасада је бројала 80 лица на дипломатској листи, од којих је 33 припадало уреду војног изасланика.“

Од дипломатског особља, ВДП су чинили војни, поморски и ваздухопловни аташеи, помоћници за видове од којих је један обично обављао дужност заменика шефа ВДП и помоћници видовских аташеа, аташе за питања војног наоружања, односно војно-економски аташе или помоћник војног аташеа за војноекономску сарадњу. Од административно-техничког особља, најчешћи ангажман имали су секретари војног аташеа, шифранти, електроничари, финансисти и преводиоци. Од послужног особља, за рад у ВДП могу бити ангажовани возач, механичар, келнер, кувар, баштован, спремачица и остала лица која се најчешће ангажују као локална радна снага. Одређеном комбинаториком а првенствено вођена војно-политичким и економским факторима, свака војска одређује организацијско-формацијску структуру свог војнодипломатског представништва. Наравно, не морају сва места бити попуњена, што зависи од бројних фактора које диктира сам живот и услови у држави пријема. „Састав војних изасланстава Југословенске армије у периоду од 1945. до 1949. године најчешће је био: војни изасланик, 1–3 његова помоћника, секретар, шифрант/телеграфист, возач, када се ради о великим земљама. У суседним земљама и свим другим земљама Европе, војно изасланство су сачињавали: војни изасланик, један помоћник, секретар, шифрант и возач; или војни изасланик, један помоћник, секретар и возач; или војни изасланик, секретар и шифрант или возач“.

Војска Југославије је 1996. године прихватила и увела у употребу назив изасланик одбране, подразумевајући да он у држави пријема представља целокупне ОС, а не само тадашњу Војску Југославије.

Функције ВДП

У почетку свог модерног постојања, током 19. века, ВДП се у овкиру војне дипломатије углавном скоро потпуно фокусирао, искључиво на прикупљање података о оружаним снагама и безбедносним ситуацијама у страним државама, са акцентом на евалуацију тренутног стања оружаних снага као и могућности напада. Овај традиционални фокус војне дипломатије је врло добро документован, нпр. у инструкцијама за Аустријске официре који су радили на позицијама ВДП у дипломатским мисијама ван граница Аустро-угарске које је саставио Ерл Радецки. Из тога тих инструкција сазнаје се да је улога ВДП да:

• добије прецизне и детаљне информације о оружаним снагама државе домаћина, превасходно, број одређеног вида и рода војске, борбени морал, ниво утренираности, тактике и интерну организацију главног командног штаба, али и личне и професионалне квалитете битних команданта,
• доћи до информација о догађајима који су битни из војне тачке гледишта, као што су изградња војних утврђења или других војних постројења, снабдевање новим оружијем или несвакидашњем концентрисању трупа у држави домаћину
• доћи до информације о кретању трупа и правцу војних операција које изводи држава домаћин у односу на трећу државу
• прикупити сазнања о битним војним циљевима и природи локалног окружења у држави домаћину са обазирањем на потенцијалне опције за управљање војним операцијама против њих и
• прикупљање информација о званичним документима, специјалистичким публикацијама, мапама и другим документима које могу имати релевантне информације о војсци.

У односу на 19. век, данашњи обим функција је далеко разноврснији. На основу тренутних извора може се закључити да постоји барем пет основних функција војне дипломатије који се могу разазнати у тренутној пракси војне дипломатије:

1. прикупљање и анализа информација о оружаним снагама и безбедносној ситуацији у држави домаћину
2. промоција сарадње, комуникације и заједничких веза између оружаних снага матичне државе и државе домађина
3. организација радних посета представницима ресора одбране, као и мирни боравак војних јединица матичне државе у држави домаћину
4. подршка пословним уговорима о оружју и војној опреми између матичне државе и државе домаћина
5. представљање матичне државе и њених оружаних снага на званичним церемонијама и другим званичним догађајима у држави домаћину.

Методе рада ВДП

ВДП је кроз своју историју развоја користио мање или више исте методе рада, међутим у складу са развојем технологије и због других фактора који се тичу развоја и напретка људског друштва дошло је до промене начина на који се методе рада спроводе.

Легални метод рада

Легални рад ВДП, као и дипломатског тела огледа се пре свега у прикупљању информација из јавно доступних извора, као што су: медији, изјаве, састанци, извештаји и сл. Преко ових канала, ВДП може да дође до неких основних информација. Оно што је нпр. привилегија ВДП јесте могућност да присуствује парадама, аероманеврима и војним вежбама, на којима може да добије огромну количину информација о стању оружаних снага државе у коју је послат. Иако се на војне параде углавном шаље само део војске и то онај најелитнији, војнодипломатски представник може да стекне неку реалну слику стања ствари у оружаним снагама државе домаћина.

Забрањени метод рада

Дипломатија је тесно везана за шпијунажу, односно прикупљање обавештајних података. Амбасаде су базе за дипломате као и за шпијуне, док су поједине дипломате отворено познате као шпијуни. Током 17. и 18. века од дипломатских представника захтевало се да се поред свог регуларног деловања баве и пословима шпијунаже, због чега су добили назив "поштени шпијуни". За тај посао, добијали си материјална и друга средства како би поткупили утицајне људе и самим тим сазнали тајне које су потребне властодршцима у сопственој држави. Одличан пример овога јесте посао војних аташеа чији је један од главних задатака сазнавања што више информација о војсци државе у којој су смештени и слање тих информација назад, пре свега службама безбедности. Такође, агентурни рад дипломатско-конзуларног тела огледа се умногоме у томе да у већини амбасада постоје индивидуе које добијају лажне позиције у амбасади, а налазе се ту са једним главним циљем, а то је да успостављају и координирају шпијунским прстенима у држави домаћину. Путем ових шпијунских прстена, они на илегалан начин долазе до информација које су иначе носе различите ознаке поверљивости. Уколико буду откривени, бивају протерани из амбасаде; мада се труде да сакрију свој идентитет. Иако је дакле казна протеривање из амбасаде, контра-обавештајне службе државе домаћина воле да их оставе близу како би их пратили.

Информације добијене на овај начин су јако битне, поготово у сфери поштовања споразума о контроли наоружања, заједно са подацима добијеним шпијунским сателитима. Без ових информација комплетан дипломатски однос је подложан сакаћењу и постаје морбидно компликован.

Види још

• Дипломатија
• Дипломатски односи
• Дипломатски кор
• Војна дипломатија
• Дипломатска шпијунажа
• Војно-конзуларно представништво
• Војно економско представништво