Боја

Уколико сте тражили лично име, погледајте чланак Боја (име).

Боја је појам који се односи на одређени свјетлосни осећај физичке особине светлости, чија кретања прима наш визуелни апарат (око и део мозга задужен за интерпретацију података), а која долазе из неког извора или се одбијају са површине неке материје. Зраци светлости су електромагнетска кретања тачно одређених таласних дужина. Људско око региструје све оне који се налазе у опсегу између 3600 и 7800 ангстрема. Сва остала светлосна кретања осећамо другим чулним органима.

Кружна палета боја

Када кретање одређене таласне дужине дође до људског ока, изазива се тачно одређен надражај који има као резултат перцепцију жутог, плавог, црвеног, итд. Ако у наше око стигну у снопу кретања свих таласних дужина тада осећамо безбојност односно бело. Дакле, ако нека материја одбија све зраке свјетлости, тј. све светлосне таласне дужине, тада ту материју видимо као белу. Супротно томе је када одређена материја упија све зраке, односно не одбија ни једну таласну дужину према нашем оку, онда ту материју видимо као црну. Између те две границе налази се цео спектар боја.

Када пустимо да бело сунчево сетло падне на стаклену призму, оно се ломи под различитим угловима, разлажући се на саставне делове, који излазе на другој страни призме у облику шарене траке боја. Тај ефекат називамо сунчев спектар боја. У сунчевом спектру се могу јасно видети девет боја са посебним прелазима. Тих девет боја чине: црвена, наранџаста, жута, жутозелена, зелена, зеленоплава, плава, индиго и љубичаста. Те боје такође можемо видети после кише, када се сунчеви зраци ломе кроз кишне капи разлажући се на спектар боја (дуга). Људско око разликује 160 нијанси боја сунчевог спектра. Ово не представља укупан број боја које људско око може да разазна. Нормално људско око разликује око 10. милиона боја.

Боја се, такође, односи на прашкасту материју или пигмент, који има својство да обоји неку површину. Пигменти, у склопу са везним средствима, се користе као средство за бојење и њиховим међусобним мешањем се могу добити све боје.

Проблематиком боја су се током историје људске цивилизације бавили многи угледни и учени људи међу којима се нарочито истакао њемачки физичар Вилхелм Оствалд, који је и први направио данас опште прихваћену подјелу боја према хроматским својствима.

Боја има различита својства: хроматска, тонска и контрастна.

Хроматска својства

Боје се према хроматским својствима дијеле на шарене и нешарене, тј. хроматске и ахроматске (неутралне). Шарене или хроматске боје су све оне које се налазе унутар сунчевог спектра, а нешареним или ахроматским припадају црна, бијела и сиве, које се такође називају „небоје“.

Боје које се налазе унутар сунчевог спектра се дијеле на:

• Примарне или основне боје
• Секундарне боје
• Терцијарне боје

Примарне или основне боје

Црвена, плава и жута спадају у примарне или боје првог реда. Међусобним мешањем ове три боје добијају се све остале.

Секундарне боје

Боје другог реда, или секундарне боје, добијају се када помешамо две основне боје у мери 1:1 тако да, у секундарној боји имамо две примарне боје.

1. црвена + плава = љубичаста

2. плава + жута = зелена

3. жута + црвена = наранџаста

Тако произлази да су наранџаста, зелена и љубичаста боје другог реда.

Терцијарне боје

У боје трећег реда, или терцијарне боје, убрајамо све остале нијансе боја које настају мешањем једне основне и једне секундарне боје у различитим мерама. Делимо их на чисте и неутралне.

Тонска својства

Додавањем ахроматских боја, бијеле или црне, некој другој боји настаје тоналитет боја. Тоналитет је количина светла у некој боји. Бела и црна, мешане са неком хроматском бојом мењају њен тоналитет или, боље речено, чине је свјетлијом или тамнијом.

Ахроматски тонови

Ахроматски тонови настају као резултат мешања ахроматских боја, чиме настаје сива. Њих представљају све нијансе сиве боје.

Свијетли хроматски тонови

Светли хроматски тонови настају додавањем беле у чисту боју.

Загашени хроматски тонови

Загашени хроматски тонови настају додавањем црне у чисту боју.

Мутни хроматски тонови

Настају мијешањем сиве и чисте боје.

Терцијарни чисти и неутрални тонови

Терцијарни чисти тонови подразумијевају све нијансе боје које добијемо, на примјер, мијешањем жуте и црвене у различитим мерама, осим наранџасте, која је секундарна боја. Исто важи и за све остале комбинације основних боја.

Неутрални терцијарни тонови су резултат мешања једне основне и једне секундарне боје. На примјер, када жуту потамнимо љубичастом или наранџасту плавом настају неутрални тонови трећег реда.

Деградација боје

Деградацијом боје постижу се тонске вредности боје. Било која чиста боја поседује колористичку јачину, интензитет и жаркост. Додавањем црне и беле у чисту боју губе се те вредности. Тај феномен се назива деградација боје.

Пигментне боје као материјал у ликовној умјетности

Под именом пигментних боја подразумевамо боје, казано сликарским речником, разнобојне прашкове материје које сачињавају елементарну сировину за прављење уметничких боја. Ове боје се налазе у природи или су хемијски производи и према томе се деле на природне боје или земљане боје и хемијске боје које су добијене хемијским поступцима.

Природне боје се називају боје од разнобојне земље које су настале као продукт распадања стијене и минерала. Ове боје пре упоребе треба прерадити што данас чине фабрике боја, путем испирања водом, таложењем, сушењем, млевењем или просејавањем.

Хемијске боје настају као резултат хемијског процеса при чему се од две отопине добија талог који се испира, затим се суши, меље и просејава, те у виду разнобојног прашка долази у сликарство као сировина за прављење уметничких боја.

Пигментне боје се деле на основне боје и помоћне боје. Помоћне боје су небоје бела и црна. Комбиноване боје су оне боје које су настале комбиновањем основних боја. Оне могу бити уметничке боје и боје за кречење. Боје за кречење су боје којим се додаје гипс или каолин да би се добиле веће количине боје и користе се за студије или за кречење и друге примењене сврхе.

Везива за боје

Везива за боје називамо оне метеријале у сликарству које после испарења својих растварача или своје течне стране прелазе у чврсто стање и везују се у себи као и за подлогу за коју приону.

Везива за боје могу бити минерална, као на пример креч, или органска као гумирабика, смола са воћа, декстрин, мед, шећер, на чијим лепљивим особинама почива углавном акварел и гваш, затим казеин, сирово кокошије јаје, као и сушива уља која су спојна средства новијег датума. Сушивост уља почива на његовој особини да део испари а део пређе у чврсто стање и у томе прелазку уље у чврсто стање које је једна сложена материја почива његова лепљивост и употреба као везиво за боје у уљаном сликарству.

Везива за боје су восак, туткало, казеин, гуми арабикум, трагант, мед, штирак, декстрин, гашени креч, кречно млеко, итд.

Порекло речи у српском језику

Реч боја потиче из турског језика (boya - што означава боју као материјал, фарбу). Оригинална, давно заборављена, словенска реч која је означавала овај термин у српском језику је цвет/цвјат.

Боје као материјал могу бити: сликарске (уљане, водене, темпере, дрвене боје, туш у боји...), молерске или грађевинарске (фарба), столарске, боје за метал (фарба)...

Види још

• Списак боја

Литература

• Bohren, Craig F. (2006). Fundamentals of Atmospheric Radiation: An Introduction with 400 Problems. Wiley-VCH. ISBN 3-527-40503-8.