Принцип јединства теорије и праксе

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Педагошки принципи
позитивне усмерености
повезивања теорије и праксе
јединства васпитних фактора
превентиве и перспективних линија
индивидуализације и социјализације
прилагођености узрасту
разноврсности
систематичности
опажајности
економичности
самоваспитања
паралелног дејства
колегијалности
ђачког управљања
племенитог такмичења

Принцип јединства и складности речи и дела, теорије и праксе је педагошки принцип који има за циљ да повеже теоријска знања са практичним деловањем.

Пожељне активности васпитача[уреди | уреди извор]

Да би се овај принцип испоштовао потребно је да се изаберу и примене методе, поступци и средства у складу са циљевима и задацима васпитно-образовног рада. При свему томе се од наставника очекује и да буде доследан, јер приликом учења понашања, отежавајућа околност приликом диференцијације и генерализације тог учења је када се захтеви и очекивања наставника мењају према његовом сопственом нахођењу. Наиме, у том случају не постоји критеријум према коме би ученици научили шта је добро, а шта не у њиховом раду, јер наставник реагује увек различито. Такође, неопходно је да наставник и сам примењује у пракси оно што очекује од својих васпитаника. Уколико говори о заједничком одлучивању приликом оцењивања знања сваког од њих, онда мора мишљење других заиста и да узме у обзир.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.