Противправност

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Уколико неко понашање садржи све елемнте прописане у законском опису бића кривичног дела, самим тим је то понашање и противправно. Изузетно противправност може бити и искључена, због чега би дело, иако је у закону одређено као кривично дело, изгубило карактер кривичног дела. Управо из тог разлога, противправност се чешће одређује негативно, тј. као одсуство основа који искључују противправност.

Основи искључења противправности[уреди | уреди извор]

Се дефинишу као могућност искључења противправности (па самим тим и кривичног дела) онда када су испуњени одређени услови. Основи искључења противправности се деле у две групе, према томе да ли су изричито прописани кривичним закоником, или то нису.

Прва група[уреди | уреди извор]

У основе искључења противправности предвиђених кривичним законодавством спадају:

  1. Нужна одбрана;
  2. Крајња нужда;
  3. Дело малог значаја.

Друга група[уреди | уреди извор]

У основе искључења противправности који нису предвиђени законом спадају они основи до којих се дошло у теорији или их познају страна законодавства, а који, у принципу, нису спорни и могу се примењивати и у нашем праву. То су:

  1. Вршење службене дужности
  2. Наређење претпостављеног
  3. Пристанак повређеног
  4. Дозвољени ризик
  5. Вршење родитељског права
  6. Лекарска интервенција