Раде Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Раде Марковић (вишезначна одредница).
Раде Марковић
Rade Markovic.jpg
Раде Марковић 2009. године
Датум рођења (1921-10-14)14. октобар 1921.
Место рођења Београд
  Краљевина СХС
Датум смрти 10. септембар 2010.(2010-09-10) (88 год.)
Место смрти Забок
  Хрватска
Супружник Оливера Марковић
Деца Горан Марковић
IMDb веза

Радомир „Раде“ Марковић (Београд, 14. октобар 1921 — Забок, 10. септембар 2010) је био српски позоришни и филмски глумац.

Биографија[уреди]

Раде Марковић је матурирао 1939. године у Другој мушкој гимназији у Београду.[1] Најпре је студирао Технички, а затим прешао на Филозофски факултет у Београду, да би се потом посветио глуми, на почетку само аматерски, са групом младих београдских ентузијаста прве послератне генерације,[2] који пробају у просторијама Коларчевог универзитета. У тој групи је била и Оливера Ђорђевић (касније позната српска глумица Оливера Марковић) са којом се венчао 1945. године, и са којом је годину дана касније добио сина Горана, познатог српског редитеља.

Био је истакнути члан Београдског драмског позоришта 1950 — 1952. и 1954 — 1966. године, али је играо и на свим другим београдским сценама, на којима је остварио преко 200 улога. Нарочито је био сугестиван у карактерним улогама најширег распона.

Позоришту је остао веран и након одласка у пензију, па све до своје смрти.

6. октобра 2010. године требало је да игра на премијери представе Златно теле у Народном позоришту у Београду, у режији његовог сина Горана Марковића.

Био је спикер у првим филмским новостима по ослобођењу Београда, као и у многим краткометражним филмовима.

Био је на одмору у Клањцу, у кући своје друге супруге, када му је позлило. Преминуо је 10. септембра 2010. године на кардиолошком одељењу болнице у Забоку, у Хрватској. Сахрањен је 15. септембра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду .

Филмска каријера[уреди]

Као филмски глумац дебитовао је 1948. године улогама скојевца-илегалца Мише у филму Бесмртна младост Војислава Нановића и недозрелог мужа Тонце у филму Софка Радоша Новаковића.

Стално је присутан и тражен глумац. До 1987. године је наступио у око 60 филмова редитеља свих генерација. Особито је запажен у улогама, главним и већим споредним, ауторитативних личности.

С многим ауторима снимио је по неколико филмова: Чудотворни мач (1950) и Шолаја (1955, за коју је добио Златну арену за споредну улогу на фестивалу у Пули 1956.) Војислава Нановића; Далеко је сунце (1953), Песма (1961), Операција Тицијан (1963) и Бекства (1968) Радоша Новаковића; Сумњиво лице (1954) и Пут око света (1964) Соје Јовановић; Зеница (1957) и Како су се волели Ромео и Јулија (1966) Јована Живановића; Први грађанин мале вароши (1961), Лето је криво за све (1961) и Девојка (1965) Пурише Ђорђевића; Рој (1966., за коју је добио прву награду /ex aequo/ за мушку улогу на фестивалу глумачког остварења у Нишу), Хасанагиница (1967), Делије (1968) и Бурдуш (1970) Миодрага Поповића; Диверзанти (1967) и Валтер брани Сарајево (1972) Хајрудина Крвавца; Клопка за генерала (1971) и СБ затвара круг (1974) Микија Стаменковића; Отписани (1974) и Краљевски воз (1982) Александра Ђорђевића; Национална класа (1979), Мајстори, мајстори (1980) и Вариола вера (1982) Горана Марковића.

Од осталих улога посебно се истичу оне у Туђој земљи (1957) Јозе Галеа, за коју је награђен другом наградом у Пули, и Радопољу (1963) Столета Јанковића, за коју је освојио пулску Сребрну арену. Наступао је и у иностранству (на пример Крадљивац брескви (1964), Вула Радева у Бугарској; Вода нешто носи (1969), Ј. Кадара и Е. Клоса у бившој СССР; Златне наочаре (1986), Ђулијана Монталде у Италији, као и у многобројним телевизијиским драмама и серијама.

Раде Марковић, глумац и Бојан Ступица у Радио Београду, педесетих година 20. века

Режирао је и два документарна филма:

Био је професор глуме на Академији позоришне уметности у Новом Саду.

Награде[уреди]

Сумирано, Раде Марковић је један од највећих и најпостојанијих имена српском глумишта у периоду од Другог светског рата па до новог миленијума. На филму је одиграо 81 улогу; у телевизијским драмама, серијама и другим емисијама 62 улоге, учествовао је у 186 радио-драма, а на позоришним сценама остварио је укупно 96 улога.

Као професор Академије уметности у Новом Саду извео је четири класе, са укупно 39 студената (Душан Јакишић, Драган Вујић Вујке, Радмила Томовић, Милан Чучиловић, Срђан Тимаров, Милица Зарић и други).

Током пет деценија глумачког присуства, пре свега на позоришној сцени, Марковић је стекао неподељена признања критике, публике и колега због најмање два разлога: дубоке оданости, може се рећи пуне посвећености позиву, што је најчешће доносило врхунска остварења, као и непосусталог трагања за новим, савременим и модерним глумачким изазовом, којим је настојао да помери стандарде у глуми у чему је био један од твораца авангардних позоришних путева у нашој средини.

Награђен је свим најзначајнијим стручним и друштвеним наградама и признањима:

Као добитнику награде „Добричин прстен“, Савез драмских уметника Србије издао је монографију или зборник радова посвећен његовом укупном стваралаштву. Приређивач зборника је театролог Зоран Т. Јовановић. Њему у част је од 20. фебруара 2011. велика сцена Београдског драмског позоришта понела име „Раде Марковић“.[3]

Филмографија[уреди]

1940 ▼ 1950 ▼ 1960 ▼ 1970 ▼ 1980 ▼ 1990 ▼ 2000 ▼ Укупно
Дугометражни филм 2 12 30 18 18 5 3 88
ТВ филм 0 1 2 19 5 3 0 30
ТВ серија 0 0 3 37 18 4 1 63
ТВ мини серија 0 0 0 4 1 2 0 7
ТВ кратки филм 0 0 1 1 0 0 0 2
Кратки филм 0 1 1 0 0 0 0 2
Укупно 2 14 37 79 42 14 4 192
Раде и Оливера Марковић, 1959.
Филмографија глумца Радета Марковића
Год. Назив Улога
1940.-те ▲
1948. Бесмртна младост Миша
1948. Софка Томча
1950.-те ▲
1950. Чудотворни мач Небојша
1953. Далеко је сунце Уча
1954. Сумњиво лице Жика
1955. Лажни цар Шћепан Мали
1955. Шолаја Дренко, капетан Краљевске војске
1957. Мали човек
1957. Туђа земља
1957. Атомска бајка
1957. Зеница
1957. Не чекај на мај
1958. Николетина Бурсаћ (ТВ) Николетина Бурсаћ
1958. Те ноћи Павле
1958. Три жеље Петр
1960.-те ▲
1961. Лето је криво за све Мајор
1961. Песма Капетан Клаус
1961. Први грађанин мале вароши Мишко Радић
1962. Саша Шпанац
1962. Козара Вукса
1963. Операција Тицијан Миха - инспектор полиције
1963. Радопоље Илија
1964. Пут око света Човек с ногом
1964. На слово, на слово (серија) Раде
1964. Крадљивац бресака Иво Обреновић
1965. Девојка
1965. Друга страна медаље Огњен Ружић
1966. Мост
1966. Војник Андреј
1966. Рој
1966. Штићеник
1966. Како су се волели Ромео и Јулија? Реља Димитријевић
1967. Хасанагиница
1967. Нож Коста Петров
1967. Диверзанти Доктор
1967. Бомба у 10 и 10 Марко
1968. Делије
1968. Стубови друштва (ТВ кратки) Берник
1968. Тројица против свих... а жена четврта (ТВ)
1968. Бекства
1968. Тројица против свих (ТВ)
1968. Ганнгстерски вођа
1968. Голи човјек Илија
1969. Нека далека свјетлост
1969. Touha zvaná Anada
1970.-те ▲
1970. Случај Опенхајмер (ТВ) Исак Раби
1970. Бабље лето
1970. Бициклисти
1970. Бурдуш
1970. Село без сељака (серија)
1971. Дом и лепота
1971. Клопка за генерала Генерал Дража Михајловић
1971. Балада о свирепом... Саво
1971. Операција 30 слова (серија)
1971. Улога моје породице у свјетској револуцији Строги
1971. Директор
1972. Ратнички таленат
1972. Несахрањени мртваци (ТВ)
1972. Човек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму (ТВ) Бранилац
1972. Смех са сцене: Атеље 212 Тодор 1
1972. Заслуге
1972. Изданци из опаљеног грма (серија) Вујовић
1972. Валтер брани Сарајево Сеад Капетановић
1973. Они лепи рођендани
1973. Браунингова верзија
1973. Пикник на фронту (ТВ) Господин Тепан
1973. Сутјеска
1974. Валтер брани Сарајево (серија) Сеад
1974. Обешењак
1974. СБ затвара круг Марко Јанковић
1974. Образ уз образ (серија) Раде
1974. Отписани Милан
1974. Димитрије Туцовић (ТВ серија) Јаша Продановић
1975. Проклетиња Иследник
1975. Павле Павловић друг Цветић
1974-1975. Отписани (серија) Милан
1975. Кућа Саша
1975. Живот је леп (серија) Професор Страхиња Хаџић
1976. Процес Ђордану Бруну Ђованни Моцениго
1976. Повратак отписаних Милан
1976. Озрачени
1976. Морава 76 (серија)
1976. Метак у леђа
1976. Грлом у јагоде (серија) Тата Богдан
1977. 67. састанак Скупштине Кнежевине Србије (ТВ) Димитрије Јовановић (председник скупштине)
1977. Специјално васпитање Судија
1978. Окупација у 26 слика Јаков, Михов отац
1978. Чардак ни на небу ни на земљи (серија) Станислав
1978. Повратак отписаних (ТВ серија) (серија) Мајор Милан
1978. Ласно је научити, него је мука одучити (серија)
1979. Прва српска железница (ТВ) Емил Бонти
1979. Јоаким
1979. Слом (серија) Начелник генералштаба Генерал Петар Косић
1979. Национална класа Мома
1979. Трофеј Директор
1979. Бифе Титаник (ТВ) Наратор
1980.-те ▲
1980. Мајстори, мајстори Милоје
1980. Петријин венац Доктор Николић
1980. Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Отац Василије Филиповић
1981. Краљевски воз Курир
1981. Аретеј
1981. Дечко који обећава Слободанов отац
1981. Светозар Марковић (серија) Димитрије Матић
1981. Шеста брзина Друг Филиповић
1982. Киклоп
1982. Дивље месо Господин Херман Клауш
1982. Микеланђело (ТВ) Професор
1982. Приче из радионице (серија) Друг Филиповић
1982. Вариола вера Управник Цоле
1983. Набујала река
1983. Како сам систематски уништен од идиота Синиша
1984. Тајни дневник Сигмунда Фројда
1985. Судбина уметника - Ђура Јакшић (ТВ) Стеван Тодоровић
1986. Бал на води Др Светислав Поповић
1986. Лијепе жене пролазе кроз град
1987. Под русевинама
1987. Gli occhiali d'oro
1989. Сабирни центар Професор Миша
1989. Сеобе Карло Лотарински
1990.-те ▲
1990. Јастук гроба мог (серија) Доситеј Обрадовић
1990. Belle epoque
1991. Апис
1992. Der zweite Tod des Gregor Z.
1992. Тито и ја Деда
1993. Пун месец над Београдом Вампир Алимпије
1993. Театар у Срба (серија) Кир Јања
1995. Симпатија и антипатија (ТВ) Јоаким Вујић
1995. Убиство с предумишљајем Др. Бранко Којовић
1998. Кнез Михаило
2000.-те ▲
2000. Земља истине, љубави и слободе Небојша / Друг Марковић
2001. Метла без дршке 5 (серија) Господин Милидраговић
2003. Мали свет Стари доктор
2005. Ми нисмо анђели 2 Професор

Извори[уреди]

  1. ↑ Матуранти из 1939. обележили јубилеј („Политика”, 22. мај 2009)
  2. ↑ Глумци са простора бивше Југославије - Раде Марковић
  3. ↑ Нова сцена „Раде Марковић“ („Курир“, 21. фебруар 2011), Приступљено 14. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Раде_Марковић&oldid=14762660“