Разговор:Ћеле-кула

Из Википедије, слободне енциклопедије

Први поднаслов[уреди]

Хоће ли ово бити враћено на главну страницу када преписка буде била завршена?

Вероватно не, пошто томе није место на чланку. Ако је у јавном власништву може се преместити на изворе. А могу се презети подаци одатле и уклопити у текст --Јованвб 13:53, 12. фебруар 2006. (CET)

Не видим засто му није место овде, књижица је из Народног Музеја Ниш - споменик Ћеле Кула, и остатак текста (још око 2 пута оволико) је све шта је везано за битку и споменик. Укратко, најопширнији текст игде написан на ту тему. Књижица не указује на икаква ауторска права и последње издање је било у непостојећој држави СФРЈ 1988.г.

Зашто мислиш да овом тексту није место овде? >> Djenka018 16:24, 12. фебруар 2006. (CET) <<

Као прво овај текст ће вероватно бити обрисан јер је велика вероватноћа да подлеже ауторским правима. Као друго не можеш да поставиш књигу бој на иванковцу на чланак о боју на иванковцу. Тако и ово. Напишеш леп чланак а ово ће се пребацити на изворе уколико добијемо одобрење аутора --Јованвб 20:21, 17. фебруар 2006. (CET)

Ово је препис из брошуре кја се добијала приликом уласка у музеј Ћеле Кула и брошура не показује на икаква ауторска права. Свако интелектуално право које је заштићено има ознаку на себи а ако није заштићено (или је у јавном домену) онда није ни назначено.

Е сад, да ли је ово књига? Није књига већ детаљни опис догађаја који су водили ка изградњи куле и њена каснија историја.

  • Ако нису назначена ауторска права то не значи да дело не подлеже ауторским правима. А чак и да подлеже у оваквом облику не може да се стави на чланак --Јованвб 20:33, 22. фебруар 2006. (CET)
Ово што пише у књижици је баш добра ствар,слажем се да је мало глупо да стоји у овом чланку али мислим да би требало да се направи посебан чланак за ову књижицу.Штета да пропадне то што је откуцано.--Bilosta 08:14, 8. октобар 2006. (CEST)

ПРЕПИСКА ИЗ КЊИЖИЦЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА - НИШ[уреди]

Питали рају шта све мора да даје Аги.
„Немамо времена да набрајамо шта морамо да дајемо
али можемо казати шта не дајемо: Не дајемо само душу“

Борба Српског народа ѕа слободу на своме тлу, у далекој и ближој прошлости посејала је споменике по читавој земљи и свака стопа постаје сведок који приповеда своју причу. Између свих тих споменика, малих и великих, трагичних и херојских уздиже се Ћеле-Кула. Она је симбол слободарског народа, његове борбе, страдања и хероизма; она је постала стравични, поносни и херојски тренутак дуге историје ослободилачке борбе нашег народа.

Ћеле-Кула, у коју су уграђене лобање српских бораца, настала је 1809г. После једне од највећих битака Првог Српског Устанка, на брду Чегар код села Каменица (Ниш), где је погинуло много српских и турских војника, у време када су се српски устаници грчевито борили да сачувају већ ослобођене делове земље и до краја приведу ослобађање свих области од Турака

Турска Империја, некад моћна и претећа сила, озбиљно уздрмана ратовима са Аустријом и Русијом као и Наполеоновим продорима, економски ослабљена и раздирана унутрашњим немирима и одметништвом јањичара, с уморном и неспремном војском суочава се са „Источним Питањем“ и снажним покретима отпора поробљених народа. Последња деценија XVIII века и прве године XIX века оптеретиле су, ионако већ уморног и исцрпљеног „болесника са Босфора“, дугим и извесним борбама са великим силама и унутрашњим сукобима интереса и амбиција, недисциплине и корупције и претиле распадом читавог феудалног система. Турска Империја умире; дотући ће је народи које је вековима држала у ропству.

Српски народ, угњетаван и лишен најосновнијих људских права, изазван турским терором, делимично остварује свој вишевековни сан о слободи у током Првог Српског Устанка од 1804. до 1813. године. Све оно ста се накупилокао насушна потреба за хлебом, исповедање своје вере, својом управом и правом на живот у слободи, пробило је оног тренутка када се народ окупио у Орашцу, Фебруара 1804.г., и одлучио да поведе борбу на живот и смрт са Турцима.

То је био почетак српског устанка којим је народ, дотада угњетаван, започео борбу за национално ослобођење.

Пољуљано Турско Царство, захваћено агонијом пропадања, излаже србе нечувеном терору: јањичари отимају земљу од сељака и стварају своје читлуке присилно одузетим тапијама, намећу им немогуће дажбине и обавезе зарад издржавања турске војске и управе. У Београдском Пашалуку и свим осталим српским и хришћанским крајевима завладало је безакоње па тако и у Нишком Пашалуку.

Узалуд је Порта (престоница) чинила напоре да среди стање у царству, покушаји су само још више отктивали њену немоћ. После аустро-угарских ратова и реформи Султана Селима III и Везир Хаџи Мустафа-паша у свом Београдском Пашалуку спроводи реформе чиме ублажава намете Србима. Тада настаје период краткотрајног предаха и ограниченог привредног напретка. Сељаци су могли да се баве сточарством и извозном трговином шта их је извикло из тоталне беде а појединце обогатило; добијају право да бирају своје људе за нахијске Кнезове који стичу управну и судску власт па чак и спречавају повратак прогнаних јањичара за неко време. Они постају народне старешине, стичу углед и утицај; касније су то представници народна у време устанка. Све се, међутим,изменили повратком јаљичара. Сматрајући се обесптављеним а силним, они одузимају влеаст од Хаџи Мустафе-Паше и убијају га 1801.г. Терор и зло се враћа међу Србе. Од свих јањичара по злу се истичу познати крвници дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић - Ага. Њихову самовољу није могла да заустави ни централна власт у Истанбулу (Цариград или Констанинопољ) и узалудне су биле молбе и притужбе Срба. Четири дахије Срби нису могли да умилосте али су зато могли да се боре.

Устанак је био неминован. Суочени са незадовољством народа, слутећи побуну, јањичари чине кобну грешку. Почетком 1804. чине "Сечу Кнезова" надајући се да ће тиме обеезглавити народ. Том приликом су посекли главе преко 70 угледних Срба, међу њима и Алекси Ненадовићу и Илији Бирчанину, чувеним народним првацима. Изпрва запрепашћени и огорчени, Срби постају огорчени, пуни мржње и осветнички расположени. Људи напистају градове и села, скупљају се у шумама одакле започиње народни отпор. Хајдучке чете постају осветници, све су учесталији организовани напади на јањичаре, њихови ханови нестају у пламену, субаше и сејмени немају више мира: "Србија се умирит' не може".

Фебруара 1804.г. усред Шумадије, у селу Орашац, народне старешине које су избегле испод ножа јањичара окупљају се тајно и договарају о подизању општег народног устанка под вођством Ђорђа Петровића, угледног, мудрог и борбеног човека, изванредне снаге, утицаја и чврстине.

Први Српски Устанак свом рушилачком и ослободилачком снагом. Турци су узмицали и напуштали села и градове: Ваљево, Рудник, Крагујевац, Јагодина, Пожаревац, Чачак, Ужице, Карановац и Шабац које устаници ослобађају. Изненађена турска војска није успела да се прибере па тако ни помоћ босанских феудалаца није успела да заустави народни гнев. Цариград најпре остаје по страни али из страха од губитка поседа даје знак да босански везир сакупи војску и удари на побуњене Србе. Тада, београдске дахије, из страха од освете народа и казне султанове бојске, беже из утврђеног Београда али их Миленко Стојковић са својим одредом сустиже и посече. Сигурни у своју снагу, охрабрени устаници одбијају покушај престонице да обећањима смире и зауставе отпор тражећи гаранцију Аустрије што султан није прихватио.Од тада се побуњеници налазе у правом сукобу са Турском шта устанку даје размере ослободилачког рата.

У окршајима са регуларном турском војском под командом Хафис-Паше, устаници испољавају одлучност и способност да се боре до победе или смрти. Лета Господњег 1805. ређају се српске победе: потпуно унишптење турске војске код Иванковца и ослобађање Ражња, Алексинца и Крушевцачиме се талас устанка шири ван београдског пашалука и, 1806.г. у боју на Мишару и Делиграду потврћује се несаломива снага устаника. Турци покушавају преговорима да спасу своју позицију закључењем Ичковог Мира али устаници ипак ослобађају и Београд 1807.г. а борбе се настављају ка источним крајевима према Видину и Влашкој гдеу станици наилазе на помоћ и подршку руске војске.

Поведен успехом устаника у београдском пашалуку, народ југоисточне Србије придружује се устаницима у борбама на Иванковцу и Делиграду и подиже буну у Топлици и Сврљигу. Сви ти догађаји, међутим, изазивају Турке на још већи прогон народа у неослобођеним територијама и многи су принуђени да се селе у ослобођене крајеве.

Затишје настаје 1807.г. после пораза Руса у ратовима са Наполеоном када Срби нису могли више очекивати ангажовање Русије. У то време устаници уређују власт и уводе управу под наѕивом Правитељушчиј Савјет Совјета Сербског, сазван је прва скупштина народних првака и Ђорђе Кара-Ђорђевић је проглашен за врховног и наследног Књаза. Тада се и испољавају први сукоби између присталица централизоване власти (Карађорђеве присталице) и оних који се залажу за олигархију, подела на мање области. Раздор успорава учвршћавање државе и ту слабост ће искористити Турска за разбијање устанка и довешће до неуспеха у предстојећим борбама.

Година 1809. била је кобна за устанак. Храбра устаничка војска и Крадјордје траже помоћ од великих сила, најпре од Русије а затим и Наполеона и Аустрије али сем обећања не добијају ништа више. У наставку устаничке борбе, српске водје су повеле војску у Видин )Миленко Стојковић), Ниш (Милоје петровић), Рашку ка Црногорцума (Карађорђе) и Босну (Сима Марковић). Проширење устанка не успева и настаје период тешке и неизвесне борбе након пораза у бици на Чегру.

О тој судбоносној бици на Чегру, један од учесника испричао је: "У среду по Св. Тројици упарадише се коњици турски, прво бели па за њима зелени, за овима алтасти па доратасти, најопсле црни. Пред први ред истераше две топа коњичкапа кад ову свршишеони избацише два топа те полако приближише се к шанцу чегарском. Одавде, иѕ шанца, оспе се један плотун па се претрже а Турчин онда нагрну преко шанца који је био без колја и врлјика што није имало горе наблизу па стадоше севати сабљама и сећи.Срби држали су се јуначки, секли су ножевима и тукли кундацима Турке, од јутра до ићиндије и попадају скоро сви". Тако је сликовито причао Илија Ћоса, родом из Делиграда, савременик ових догађаја, године 1846 професору Исидору Стојановићу , као свој доживљај чегарске битке и доживљај народа.

Историчари су забележили велики судар српске и турске војеске. Значај који су су устаници придавали Нишу показује висок степен спремности српске војске и способности вођа али не и нјохово јединство и сагласност.Ниш су познавали као велико стратегијско упориште турака одакле су се дизале војске на казну против побуњеног народаи одатле у тамо упутили највећи део својих снага. Али уместо да одмах нападну град у којем је било 10000 стајаче војске устаници се одлуцују да одложе сукоб се утврде на северном прилаѕу граду. Грешка је била сто команда није била поверена старијем и искуснијем Петру Добрњцу веч Милоју Петровићу, команданту са ѕначајније мањим искуством. У ћекању повољније прилике за напада они је губе јер Турци у граду добијају појачање од снага до тада ангажованих у борбама на Дунаву. Устаници чине још једну кобну гршку тиме што Хајдук Вељко и Петар Добрњац одлазе у одбрану угроженог Књажевца, заварани лукавством и маневрима турске војске. Све то објашњава пораз чегарске битке јер је одлазак двојице војсковђа пореметио однос и распоред снага у тренутку када је са закашњењем постало јасно да је премоћ на турској страни.

Снаге устаника (око 16000 војника) запоселе су 15 (27) Априлалинију фронта северно од Ниша иѕмећу Матејевачке и Комренске Долине у шанцима које су војници копали читавих месец дана, око десет дубоких шанацаса грудобранима, врљиком и кољем.

екстра поетски текст[уреди]

Мислим, овај текст би требало мало пребацити из режима „српски језик и књижевност“ у режим „познавање природе и друштва“. --Dzordzm (разговор) 03:53, 23. октобар 2008. (CEST)