Разговор:Бошњачки језик/Архива 2

Архива 1

Архива 2

Архива 3

Називање језика у Босни кроз историју

Морам да изразим запрепаштење што је прошло више од сат времена а да овај дио чланка од "уредника" није обрисан, као што је било у чланку црногорски језик, гдје сам написао у историји:

Мис Паулина Ирби у књизи објављеној у Лонодону 1866.г. "Путовање по словенским земљама Турске у Европи", преведено и објављено на српском 1868.г., стр. 89. пише: "У осталом после бугарског простог говора може се узети као најнемузичнији и најмање достојанствен међу свима југословенским говорима онај којим говори измешано становништво у Београду, док чист српски језик којим Црногорац брани своје право пред судом на Цетињу најлепше звечи за ухо својом разговетношћу и хармонијом."

Најстарији записани помен о црногорском језику десио се у Чешкој у 19.веку. О томе догађају нам пише Чех Јозеф Холечек у књизи из 1884.г. „Црна Гора у миру", (издање на српском: ЦИД Подгорица, 2002.), 200.стр. : „Ко је "Колинског Црногорца" видио током његовог првог сусрета са Србима и чуо да он не зна ни то да су и Црногорци Срби и да не говоре "зрнагорски", како је он рекао, већ српски, не би никада ни примислио шта све он себи дозвољава... Када смо били у најљепшем расположењу, онај "Колински Црногорац"је измолио да запјева нешто "Зрнегорско", што му је и удовољено, јер је ту његова нумера обећавала несвакидашњу забаву. Били смо веома захтјевни. Запјевао је. Шта је пјевао сам Бог зна! Ниједна ријеч му се није могла разумјети, а ту ни пјесме није било." Радило се о преваранту, Чеху који се лажно претварао да је Црногорац да би добио новац, а Холечек је знао српски и познавао је тадашње Црногорце да су Срби, па је о њима и написао две путописне књиге "Црна Гора" и "Црна Гора у миру".

У Историји Црне Горе језик се увек називао српским, нашким, илирским... али никада црногорским. У време укидања црногорске државности у Риму је штампана књига црногорских емиграната "Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића", 1921.г., где се наводе подаци о насиљу србијанских власти у Црној Гори, па се на једном месту помиње и наметање источног на место јужног дијалекта, чиме су најогорченији црногорски емигранти доказали да ни у емиграцији свој језик нису називали црногорским именом, већ јужним дијалектом истог, дакако српског језика. У самој књизи стоји: "...дијалекат (који се говорио у Србији) увели су у администрацију и у школама на мјесто јужног."— Претходни непотписани коментар оставио је корисник Ђорђе Турјачанин (разговор • доприноси) | 17:01, 6. новембар 2008.‎

Да ли постоји босански језик?

Јучерашња изјава др Ивана кланја у Блицу. Да не препричавам прочитајте [1]--Drazetad (разговор) 15:54, 2. септембар 2015. (CEST)

Ево нешто и од Института за српски језик [2]. -- Ранко   Нико лић  ✉  15:57, 2. септембар 2015. (CEST)

Клајна занима само савремени језик. То је једном приликом и изјавио. Без увреде, али мислим да је немогуће пратити развој једног језика без и најмањег осврта на историју. Стога ми се његова оцена да су босанско-турски речник и повеља бана кулина из 1189. застареле ствари не свиђа. То су и те како важни документи, али не за босански/бошњачки језик, него за српски. Уосталом, шта је "Бошњак" него један од облика за "Босанац". Осим тога, знамо и за облик Бошњанин. Све је то једно те исто.--Владимир Нимчевић (разговор) 16:10, 2. септембар 2015. (CEST)

Не постоји израз „босански језик“ у српском језику. Не знам зашто неки покушавају да обесмисле норму српског језика и изједначе измишљотину са јединим могућим називом — бошњачки језик? --Жељко Тодоровић (разговор) 16:22, 2. септембар 2015. (CEST) с. р.

Јована Деретић, Историја српске књижевности, 4. издање, Београд 2004, 255-256: „Од локалних песника најважнији је Хасан Каими Сарајлија (XVII век), чије су песме биле нарочито омиљене мећу нашим муслиманским живљем па су се преписивале све до XIX века. Осим на оријенталним језицима, наши исламизирани сународници писали су и на свом матерњем језику, користећи при томе два писма, арабицу и ћирилицу, од којих је прво било страно, прихваћено после преласка на ислам, а друго домаће. какво је од старине владало у нашим крајевима. С тим у вези развила су се два вида књижевног рада муслиманских писаца на народном језику, алхамијадо (или аљамијадо) литература арапским и ћириличка књижевност српским писмом. Алхамијадо литература (од арапске речи „ал агамија“ што значи неарапски, страни) интернационални је феномен. Она се појавила најпре у Шпанији за време арапске владавине а сусрећемо је и касни- је у многим другим књижевностима старог континента. Под именом алхамијадо литературе подразумева се књижевност на неарапским језицима писана арапским писмом, што значи да у нашим приликама алхамијадо литература обухвата дела на српском односно хрватском језику писана арабицом. Арапско писмо, које је у наше крајеве продрло одмах после турских освајања, одржало се све до краја турске владавине, а у понеким случајевима и доцније, чак до наших дана. Највише књижевних дела писаних тим писмом потиче из XVII, XVIII и XIX века. У алхамијадо литератури заступљени су првенствено популарни жанрови оријенталне поезије, као што су: касиде (похвалне песме), илахије (побожне песме), затим љубавне песме, сатиричне песме, песничке посланице и др. Било је такође песама писаних по узору на народне песме. Највећу вредност имају љубавне песме, затим песме на друштвене теме у којима је често приметна сатирична нота. Многим песмама аутори су анонимни, али има доста и оних којима се аутори знају. Поменути Хасан Каими Сарајлија писао је песме и на турском и на нашем језику, арабицом. Песник Мухамед Хеваија писао је такође на оба та језика, а значајан је и као први писац босанско-турског речника (1631). Свој матерњи језик називао је и српским што се види по насловима двеју његових песама: Илахија на српском језику и Позив на веру на српском језику.“ Мислим да би лингвисти Србије и БиХ требало да се већ једном договоре како ће се звати заједнички језик.--Владимир Нимчевић (разговор) 20:45, 3. септембар 2015. (CEST)

Владо, очигледно да не живиш у БиХ... --CarRadovan (разговор) 21:15, 3. септембар 2015. (CEST)

Ако је договор са лингвистима Бих (тачније ФБиХ) немогућ, онда макар нека не буде са српске стране недоумице на ком језику су написане повеља Кулина бана и босанско-турски речник. Волео бих да чујем шта је Клајн тачно рекао у вези с тим документима. Из онога што преносе медији ( "све застарело и данас не важи" ) могу извући закључак да њему нимало није стало до њих. Илустрације ради, замислите да неко (небитно у ком контексту) каже да су Сава Немањић, Душан Силни, Доситеј Обрадовић застарели и да данас не важе.

Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1986, 155: „Ћирилица је у Босни и у Херцеговини дуго, чак до почетка XX века, живела и у беговским кућама где је обично вршила функцију интерног писма, за употребу у кући и међу пријатељима, и где је за њу забележен назив стара србија. Најчешће су ћирилицом писана и писма турских старешина на босанској и херцеговачкој крајини упућена суседима, заповедницима или властели са хришћанске стране границе. Међутим у књижевности су се Муслимани, уколико нису писали турски ни арапски већ својим језиком, служили арапским писмом. Зачетник ове мале књижевности био је, у првој половини XVII столећа, Мухамед Xеваји Ускуфи из тузланске околине, познат као аутор српскохрватско-турског речника обично званог Потур-шахидија и неколико песама, од којих се најчешће помињу Илахи бе зебан-и Срб (ода на српском језику) и Бераи да вет-и иман бе зебан-и Срб (позив у веру на српском језику), надахнуте муслиманском религиозношћу и чак жељом да праву веру прихвате и босански хришћани“.--Владимир Нимчевић (разговор) 21:55, 3. септембар 2015. (CEST)