Разговор:Владан Слијепчевић
| Ово је страница за разговор на којој можете да предлажете измене у вези са чланком. | |||
| Правила садржаја
|
||
Први поднаслов[уреди извор]
See en:Vladan Slijepčević: transwiki? AndreasJS (разговор) 16:39, 20. мај 2009. (CEST)
Са чланка на енглеској Википедији[уреди извор]
| Владан Слијепчевић |
|---|
Владан Слијепчевић (1930-1989.) је био истакнути филмски редитељ, дугогодишњи редовни професор и декан [Факултета драмских уметности]FDU. Изабран за ректора Универзитета уметности у Београду. Аутор је четири играна филма, међу којима је најпознатији Штићеник, који су обележили филмску сцену Југославије 60 -их година двадесетог века и утемељили модерну кинематографију друштвенокритичког реализма. Као документариста снимио је низ наменских филмова, од којих се неки и данас приказују (ископавање највећег археолошког налазишта Лепенски Вир).
Добитник је Октобарске награде Београда, Сребрне арене у Пули, сребрних медаља на Венецијанских и Московских филмских фестивала и других признања. Његови филмови су цитирани у многим историјама југословенског и српског филма, као и у стручним и научним радовима у земљи и иностранству. О филмовима су писали часописи и листови Вариетв, Филм а доба, Искусство кино, Филм критик, Екран, Cinema, Jeune Cinema... Филмови су цитирани у свим југословенским и бројним иностраним екциклопедијама филма укључујући Larus, и Encyclopedia Britanica. Владан Слијепчевић је током четири деценије рада на Факултету драмских уметности утемељио катедру за филмску режију. Био је цењени педагог и предавач данас чувеним филмским редитељима: Дарко Бајић га памти као омиљеног професора, а Срђан ДрагојевићSrđan Dragojević је изјавио да га је Браца Слијепчевић филмском занату највише научио.
Владан Слијепчевић је рођен у Скопљу 1930. године од мајке Љубице и оца Пера Слијепчевића, познатог професора немачког језика и књижевног критичара. У родном граду је учио Француску основну школу до Првог Светског Рата када са породицом бежи у Београд. Гимназију и историју уметности је студирао у Београду. Као стипендиста Велике Британије студирао је у Лондону 1954/55. године. На специјализацији у Прагу (Чешка) провео је 1958. годину. Филмом професионално почиње да се бави 1949. године као редитељ филмске хорнике, а од 1952. као редитељ документарног филма.
Три лирске минијатуре, одељене различитошћу прича, но инспирацијом истоветне. Љубав - њихов је заједнички мотив, а веровање у њу - дух и смисао филма. Подједнако су бодре и крепке, било да су у својим лиричним расположењима чедне ќао у првој, сетне као у другој, осећајне као у трећој. Говоре о младости без помодарских комплекса и опонашају једино природу и чистоту њених доживљавања. Није им циљ да у љубави открију ништа ново, већ да удостоје и славе њене исконске вредности. Наивне девојке, Опасне везе или До последњег даха неће у њима имати следбенике. Оне заправо и постоје зато да оваквих мање буде. Сценарио: Владан слијепчевић, Пуриша Ђорђевић, Владимир Басара, режија: Владан Слијепчевић, улоге: Весна Крајина, Борис Дворник, Станислава Пешић.
Филм почиње речју: говоре људи анонимни, непознати људи са улице, људи о којима нам аутор не каже ништа, ни ко су ни шта су, ни одакле су. У току филма фабулу на драматичним пунктовима опед прекида та иста реч. Филм се и завршава речју. Редитељ Слијепчевић повремено је напуштао документарни проседе и враћао се чистом филму: и када би се нашао у домену чистог филма, када би из њега проговорио филмски уметник, и то уметник са изузетним осећајем за филмски језик, онда нам је пружао заиста узбудљиве визуелне доживљаје. Његова скривена жива камера на улицама скоро да је одузимала дах. Сценарио: Владан Слијепчевић, Јован Ћирилов, режија: Владан Слијепчевић, улоге: Милош Жутић, Бранислава Зорић, Зоран Радмиловић
Штићеник Владана Слијепчевића представља занимљиво и вредно остварење. Није ли са свим својим врлинама и манама ово дело изазов нашој савести и хипокризији духа? Млад, човек у овом филму схвата да је створен систем односа у коме морал и етика не значе много. Редовно образовање, рад и стрпљење претпостављају се коцки, протекционаштву безобзирности и лицемерју. Успех је - када се може ићи у лов резервисан само за високе и значајне личности. Али у тренутку када све постигне - овај штићеник је већ морално и људски мртав па аутор отворено постављају питање и себи и свом јунаку - какав смисао све ово може имати када у човеку више нема ничега чиме бисмо могли да се поносимо? Сценарио: Јован Ћирилов, режија: Владан Слијепчевић, музика: Бојан Адамич, улоге: Љубиша Самарџић, Шпела Розин, Станислава Пешић.
У филму Куда после кише се као и у претходним Слијепчевићевим филмовима сукобљавају старије и млађе генерације. Овога пута тај сукоб приказан смело и темпераментно није успео да остави утиске ранијих ауторових преокупација. Чак и сигурнији и зрелији режисерски третман него раније, није могао да допуни празнине сценарија Јована Ћирилова. Колор дат да би подвукао шаренило грандоманије старије генерације није допринео подвлачењу тежине проблема. Рекло би се чак да га је појефтинио. Али док нам је Слијепчевић раније говорио којим путевима треба поћи, у овом филму је остала дилема. Happy End са малом дозом горчине није задовољио оне који су желели да виде перспективе. Или је она наговештавана ликом који је онако занимљиво остварио дебитант на филму, а иначе популарни певач Ладо Лесковар? Сценарио: Јован Ћирилов, режија: Владан Слијепчевић, музика: Тома Прошев, улоге: Станислава Пешић, Али Ранер, Ладо Лесковар
Владан Слијепчевић се педагогијом бавио од 1968. године када је као хонорарни предавач преузео класу Флимске режије на Факултету драмских уметности. После осам година изабран је по позиву за редовног професора. Као наставник, Владан Слијепчевић је био изузетно цењен као стручњак и педагог. Посебно се ангажовао у унапређењу наставе, измени и усавршавању наставних програма, начина оцењивања и испитивања студената. На факултету је помогао отварање Тонског студија, ТВ студија, Трик студија и Радионице цртаног филма. Вршио је дужности шефа катедре, шефа Заједнице филмских група, декана, проректора и председника Скупштине Универзитета уметности у Београду.
Одликован је Орденом рада са сребрном звездом и Орденом рада са црвеном заставом. Умро је 13. септембра 1989. не доживевши првог октобра свечано проглашење у ректора Универзитета уметности у Београду.