Разговор:Ијекавски изговор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Први поднаслов[уреди]

Мислим да је дуализам у српском језику (екавица/ијакавица), а поготову лажни дуализам ћирилица/латиница само шкоде српском језику и беспотребно компликују ствари. Да ли је неком стручнијем (пошто ја у ни у ком случају нисам лингвиста) познато да у неком другом језику постоји сличан пример, где се "равноправно" користе два дијалекта (а поготову, како неки предлажу, два писма)? Зар није сасвим уобичајено да неко тело (Академија Наука) стандардизује језик, саставља речник језика (без двојног изговора наравно) и прописује правила изговора и писања (такође никако двојна)? Даље, ако признамо ијекавицу као књижевни језик, зашто то не би био случај и са другим дијалектима, мање или више локалног карактера? Реално, може ли ико да замисли спикера Радио Београда који говори ијекавским изговором или врањанским дијалектом и да ли би то икоме користило? Да не буде неспоразума, дубоко поштујем књижевна дела и писце који су писали ијекавицом, као и припаднике српског народа који говоре овим дијалектом. --84.150.148.162 22:48, 22. јун 2006. (CEST)

Није ми јасно, на шта се односи овај коментар. Дакле, ако је упућен САНУ, онда је ово погрешна адреса, мислим да они имају адресу е-поште, на коју им се може обратити са коментарима и примједбама. Колико ја знам, још увијек су екавица и ијекавица у српском језику књижевни изговори, такође, ћирилица и латиница, призната равноправна писма. Када ијекавица не буде призната као књижевни језик (што би ја сматрао апсолутном хистеријом и паранојом, од стране САНУ, или овдје на Википедији), ако се то деси, врло је могуће да ћемо ми који говоримо тим изговором на српском језику, затражити да се отвори нова посебна Википедија, за српски језик са ијекавским изговором. ;-) Не говори се српски језик само у Србији, него и у Републици Српској, Црној Гори, нешто мање у Хрватској, итд. Укупно негдје око 2.000.000 људи чији је матерњи језик Српски, (можда педаљ више, или мање), говори Српски језик ијекавским изговором, не рачунајући оне који живе изван Балканског полуострва. --Славен Косановић {разговор} 23:29, 22. јун 2006. (CEST)
Хоћу да кажем, да ми имамо много више других и дубљих проблема у нашем језику, него што би то икада могао да буде екавски или ијекавски изговор, као и ћирилица и латиница. Неко не мора никада да пише латиницом (ствар личног избора), али већина ће се сложити да је врло корисно познавати латиницу, нарочито за учење страних језика (енглески, француски, њемачки, италијански, шпански, итд. ) па и када је ријеч о рачунарству, технологији, науци, итд. --Славен Косановић {разговор} 23:29, 22. јун 2006. (CEST)

Ниси дао никакав одговор на постављено питање. Наиме, питање је било: "Да ли је познато да још један језик познаје (или признаје) 2 дијалекта као књижевна?" Као што рекох, дубоко поштујем све оне (као што сам рече. њих преко 2 милиона) које говоре ијекавицу, па самим тим и тебе;), па нема никакве потребе да се узнемираш.

Узгред, латиница по закону није призната као равноправно службено писмо, и само захваљујући несрећним околностима се код нас налази у широкој употреби. Корисност познаваља латинице уопште није спорна, али је не треба користити у службеној употреби за писање на српском језику. И не поставља се питање да ли неко жели да пише ћирилицом (пошто је то службено писмо; и.е. ћирилицом се мора писати у комуникацији са државом), него управо супротно. Дакле, латиница може, али само у приватне сврхе.

На крају, стварно бих волео да неки стручњак-лингвиста да одговор на моје питање. Мислим да је и ово место сасвим прикладно за дебату, а ако већина има другачије мишљење, онда наравно - заборавити на целу ствар. — Претходни непотписани коментар је написао/ла корисник/ца 83.236.172.18 (разговордоприноси) 09:06, 23. јун 2006. (CET/CEST)

Крајње је нон-сенсно питање које је непотписани корисник поставио и крајње је нон-сенсно уопште дискутовати о томе. Ипак, надам се да је питање произишло из непознавања прилика које су утицале на то да српски језик препознаје два равноправна изговора и надам се да ће кратка историја коју ћу сада испричати бити довољна да оконча ову дебату. Елем, сваки језик има дијалекте. Не говоре исто људи са ове стране великог брда или ријеке као они са оне друге, иако припадају истом народу. Међутим, сваки језик, поред својих дијалеката и без обзира на њихов број и међусобне разлике и односе, има једну књижевнојезичку норму (као што је истакао непотписани корисник), један облик који је стандардан. Тај облик је или заснован на једном од дијалеката (нпр. на оном који има највише говорника, или на ком је написана већина књига прије него што је уведена та једна књижевна норма, или на оном који се користи у главном граду или на краљевском/царском/кнежевском/војводском двору), или је мјешавина свих дијалеката. Тако је у сваком језику, укључујући и српски. Док српски језик није добио своју књижевнојезичку норму, писци су писали на својим домаћим дијалектима. Тако је већина народних пјесама и приповиједака писана источнохерцеговачким дијалектом. У Војводини је у 18. вијеку постојао један књижевни језик, славјано-сербски језик, али он је био чудна мјешавина рускословенског, српскословенског, народног српског и народног руског језика, која није имала никаквих правила и, како је рекао Вук, ругајући се присталицама славјано-сербског, свако је могао писати по свом вкусу. Код Срба је тек Вук Караџић први почео да стандардизује језик, он је био први који је хтио да уведе једну књижевнојезичку норму. И он је за ту норму, за основу књижевног језика, узео управо тај, његов матерњи, источнохерцеговачки дијалекат који малоприје помињах. Његови разлози за то били су сљедећи: 1) овај дијалекат заузима највећу територију од свих српских дијалеката и има највише говорника; и 2) на овом дијалекту развијена је богата народна књижевност. Вуков рад је често оспораван, али је на крају крајева коначно прихваћен. Тако је код Срба постао књижевни језик који је имао један облик, једно писмо и један изговор. То писмо је, наравно, била ћирилица, а књижевни изговор је био ијекавски. Тако су и писци који су били рођени екавци и икавци (као Ђуро Даничић) писали ијекавицом, јер је једино овај изговор био озваничен у књижевном језику. Међутим, пошто се центри српске културе, Нови Сад, Суботица и Београд, налазе у екавском крају, касније је и екавски изговор озваничен поред ијекавског. Тако је српски језик добио два равноправна изговора, иако је у почетку имао само један, као сви други језици. Латиница је, наравно, уведена још мало касније, онда када се најпреданије радило на стварању заједничког српско-хрватског језика, а то је било половином 20. века. Да ли и данас латиница треба да остане равноправна са ћирилицом, то је већ питање о коме се може расправљати, а не као ово са изговорима. --Ђорђе Д. Божовић (разговор) 11:23, 23. јун 2006. (CEST)

Чланак нема смисла.Црногорски је наведен као посебан језик а са стране на табели пише да је црногорски један од српских локалних говора. И друго, српскохрватски језик више не постоји. — Претходни непотписани коментар је написао/ла корисник/ца 94.189.194.252 (разговордоприноси) 15:15, 9. новембар 2012. (CET/CEST)

То сте требали одмах написати овде, а не брисати садржај. Поправио сам мало шаблон који је у чланку. Ја нисам лингвиста па се нећу превише мијешати, али убудуће немојте уклањати садржај без објашњења.-- Марко Dic,amice! 15:22, 9. новембар 2012. (CET)

Црногорски језик још нема ISO код и признат је само у Црној Гори.Зашто је наведен као посебан језик? — Претходни непотписани коментар је написао/ла корисник/ца 94.189.194.252 (разговордоприноси) 15:30, 9. новембар 2012. (CET/CEST)

To možete raspraviti na stranici za razgovor tog članka.-- Марко Dic,amice! 15:37, 9. новембар 2012. (CET)

Примјер из другог језика[уреди]

Живим и радим у Норвешкој. У Норвешкој постоје двије службене књижевне форме које се зову "bokmål" и "nynosk". Сака од ових форми има безброј локалних дијалеката, па тако кажу да норвешки има око 104 дијалекта. Bokmål користи око 80% посто популације док остатак користи nynosk. Из овога произилази да је bokmål заступљенији свуда, од медија, бизниса итд. Странци наравно иду линијом мањег отпора па уче варијанту bokmål. У норвешким школама бира се на којој ће се форми слушати настава норвешког језика али је обавезно учење и друге књижевне форме језика. Никоме не пада на памет да укида nynosk или да каже како то није норвешки језик. Разлике између bokmål-a и nynosk-a су доста веће него између екавског и ијекавског изговора. Ако се пребацимо на дијалектске облике норвешког језика долази се у ситуацију да се често не могу разумити људи ако причају дијалектским облицима језика. У поређењу са овим код нас је ситуација одлична.

Izgovor[уреди]

Smatram da bi naslov trebao biti Ijekavski govor, pošto izgovor ima značenje u engl. kao excuse, if you know what I mean. --Munja-x86 (разговор) 01:43, 12. мај 2015. (CEST)