Разговор:Општина Алексинац/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Istorija Aleksinca

A L E K S I N A C I S T O R I J A

Aleksinac lezi u kotlini koja se pruza od Mezgrajske pregace do Stalacke klisure, na sastavu dolina reka Moravice i Juzne Morave. Sam grad zauzima prostor sa obe strane reke Moravice, s tim sto se venca kao naselja od znacaja je sama konfiguracija zemljista. Aleksinac se kao naselje najpre formirao u podnozju brda Gradiste (228 m), u juznoj polovini danasnjeg sela Vakup, pa se odatle preselio na danasnju lokaciju. Ovo mesto se od srednjovekovnog sela, tokom svoje burne istorije, razvilo u privredni, administrativni, sudski, kulturni, prosvetni i zdravstveni centar svoje okoline. Prvi put ime Aleksinca je zapisano 1516. godine u Krusevackom defteru No 55. O nastanku imena postoji vise legendi. Sasvim jea Aleksinac spada u red varosi koje imaju ispod 100 ducana. U XVIII veku Aleksinac je bio sediste nahije, a pored varosi nahiju je cinilo jos 17 sela.

Veliki znacaj okolina Aleksinca imala je u srpsko-turskim ratovima 1804-1813. i 1876-1878. godine. Naime, 1804. godine izbio je Prvi srpski ustanak. Aleksinac, koji je u to vreme pripadao Leskovacko vize za ulazak u Srbiju preko Aleksinca. Razvoj Aleksinca kao pogranicnog mesta posebno je pomagao knez Milos Obrenovic. On je, pored ekonomskih razloga, od Aleksinca hteo da stvori konkurenta Nisu, koji se tada nalazio u turskim rukama. Knez Milos je tu zamisao donekle i ostvario. Pored pomenutih institucija, u Aleksincu je bilo i sediste engleskog kurira koji je primao i ekspedovao englesku postu za Tursku i iz Turske. Godine 1838. izgradjena je crkva, a od 1841. do 1869. godine u Aleksincu je bilo i seimes New Roman,Times">Veliki doprinos Aleksincani su dali i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Oni su delili sudbinu Srbije koja je u Prvom svetskom ratu izgubila trecinu stanovnistva, odnosno polovinu odraslog stanovnistva. (Pripremljeno prema: Miodrag Spiric, Istorija Aleksinca, Aleksinac, 1995) Caslav Vasiljevic

23. avgust 1876, bitka na Šumatovcu, najsjajnija pobeda srpskog oružja u srpsko-turskim ratovima TURCI PADALI KO SNOPLJE Piše: (prema knjizi "Srpsko-turski ratovi", Save Skoka i Petra Opačića) Iz šume, dizali su se oblaci barutnog dima, a kroz dim se probijalo svetlucanje plamičaka s vrhova hiljada puščanih grla. Posle nekoliko minuta žestoke vatre, iz šume je krenuo stroj turskih nizama. Jasno su se videle njihove plave čakšire, crveni fesovi, i crveni barjaci sa srebrnim polumesecom na sredini. Srpske baterije i pešaci otvoriše vatru. Turski stroj se zaustavio. Tada srpski pešaci iskoče iz rovova i krenuše napred, pucajući. I turski pešaci ustadoše, pa i oni pođoše napred. U dimu, pucnjavi i jauku, dva stroja približavala su se jedan drugom...

Po planu srpskog Generalštaba još uoči rata izgrađeni su snažni položaji kod Aleksinca i na Deligradu da bi se Aleksinac, kao značajna raskrsnica puteva nadomak srpsko-turske granice, obezbedio od eventualnih turskih upada.

Od celog aleksinačkog položaja, koji je bio izgrađen s obe strane Morave, od Žitkovca na zapadu do Leskovika na istorku, najznačajniji i najbolje utvrđeni deo predstavljao je središnji odsek koji se protezao li-nijom Glogovačka kosa - Šumatovac - Strči krak na oko pola časa južno od varoši. Na vencu uzvišenja na tim kosama, koje od Morave do Ozrena zaklanjaju Aleksinac sa jugoistočne strane, izgrađeno je 18 većih ili manjih reduta. Reduti su bili naoružani sa 40 pozicijskih topova raznog kalibra. Ceo položaj je nadvišavao predteren i omogućavao dobre uslove za osmatranje na daljinu topovskog dometa i organizaciju frontalne i unakrsne vatre, tako da su branioci mogli da stave pod veoma sasređenu vatru neprijatelja koji je morao da u toku nastupanja pređe preko dosta široke i otkrivene dolinice Glogovačkog potoka.

Radomir Putnik, u činu majora, komandovao je snagama koje su u drugom ratu oslobodile Vranje. U prvom ratu komandovao je Rudničkim odredom. Istakao se u bici na Adrovcu, gde je predvodio protivnapad brigade, sa sabljom u ruci, komandujući: "Za mnom!". U izveštaju piše da su puške njegovih vojnika bile toliko vrele da se više nisu mogle držati, a da su mnoge, posle 200 ispaljenih metaka, postale - neupotrebljive.

Inače na samom položaju trupe su bile dobro zaklonjene i mogle su se u njegovoj unutrašnjosti bezbedno kretati. Na platou Rujevice, koji celom položaju daje dubinu i predstavlja oslonac celokupne odbrane, izgrađena su dva reduta za 14 pozicijskih topova raznog kalibra koji su mogli da potpomognu odbranu bilo koje tačke duž glavnog položaja.

U zaklonu ovoga platoa nalazile su se 2-3 brigade prikupljene u opštoj rezervi. Desnokrilni odsek (na zapadnoj obali Morave) i levokrilni odsek (na jugozapadnim obroncima Ozrena) odabrani su tako da mogu da štite glavni (centralni) odsek od eventualnih pokušaja neprijatelja da obilaskom njegovih krila izmanevriše glavni pojas srpskih utvrđenja.

Vis sa kojeg se svi "biju u teme"

Ruski list "Niva" sa portretom i nekrologom majora Nikolaja Aleksijeviča Kirjanjeva: Ovaj ruski dobrovoljac bio je najhrabriji oficir prvog srpsko-turskog rata, njegova hrabrost graničila se s ludilom, on kao da je tražio smrt. Na čelu trupa, ispred streljačkog stroja, išao je obučen u crvenu košulju, bez oružja, glasno komandujući! Narednik Živojin Mišić bio je ordonans kod ovog hrabrog majora, i ovako ga opisuje: "... kad zapucaše Turci, mi smo svi pogledali, samo je major ostao da stoji, sam, uspravan u žitu, div u crvenoj košulji!"

Zanimljivo je, međutim, da Šumatovački vis, koji je nad-višavao sve okolne visove, u prvi mah nije bio uključen u sistem aleksinačkih utvrđenih položaja, jer je kapetan Magdalenić, koji je bio glavni fortifikator Aleksinca, smatrao da nije celishodno utvrđivati taj vis zbog toga što se nalazio na krajnjem levom krilu srednjeg odseka i odvojen dubokom jarugom Glogovačkog potoka od ostalog kompleksa zemljišta na kome su izgrađena utvrđenja, ističući da se posadi, koja bi se nalazila u utvrđenju na Šumatovcu, ne bi mogli blagovremeno uputiti pomoć ako je neprijatelj napadne velikom snagom. Tadašnji komandant u Aleksincu, pukovnik Kosta Protić, kao inženjerijski oficir, uočio je tu grešku zapazivši da bi neprijatelj, ako mu se prepusti Šumatovac, sa toga visa mogao "sve ostale aleksinačke šančeve da bije u teme", te odmah po dolasku Černjajeva u Aleksinac posle velikozvorske bitke, kako piše Vladan Đorđević, "stade navaljivati da se Šumatovac na svaki način utvrdi. Srećom general ga posluša i brat pukovnika Protića, kapetan Živan Protić, dobije zadatak da utvrdi Šumatovac. Turci su već bili na srpskom zemljištu pred Aleksincom kad je taj važan posao završen."

Za prvi srpsko-turski rat, govorilo se da je počeo prerano: srpska akcija želela je da u rat uvuče Rusiju. Bitka na Šumatovcu najveća je pobeda srpske vojske u prvom ratu. Drugi srpsko-turski rat, započeo je na pritisak Rusije da Srbija uđe u njen rat sa Turskom, najznačajniji događaj u drugom ratu bilo je oslobađanje Niša. Prvi rat završio se primirjem, i "statusom kao pre rata".Drugi, 1878. Sanstefanskim mirom i Berlinskim kongresom.

Kragujevčani i Beograđani pod komandom Živana Protića

Na Šumatovcu je bio izgrađen redut petougaonog oblika. NJegovu posadu sačinjavale su dve čete Lepeničkog bataljona pod komandom majora Jevrema Markovića, naoružane puškama sprednja-čama i Beogradska četa pod komandom četenika Petra Hayi-Janjića, zatim 4 poljska topa i 2 merzera. Ova posada stavljena je pod zaštitu pozicijskih baterija sa Rujevice, a utvrđenjem je komandovao kapetan Živan Protić.

Inače na Rujevcu se nalazio štab pukovnika Protića, pod čijom je komandom bila odbrana Aleksinca. Na Rujevici se takođe nalazio i štab generala Černjajeva, koji je, inače, u toku bitke obilazio najugroženije pravce da bi, odašiljanjem pomoći i ličnim sugestijama mesnim komandantima, pomogao njihovu odbranu.

Težeći da aktivnim dejstvom odgodi turski napad general Černjajev je u zapovesti za 23. avgust naredio da trupe na desnokrilnom odseku izvrše protivnapad prema dispozicijama od prethodnog dana, s tim što je trebalo da bataljoni na krajnjem desnom krilu, pod komandom pukovnika Rajevskog, izvrše napad s fronta protiv turskih snaga na Smrdanu, a Vukonjski odred majora Velimirovića, koji se bio povukao u Veliki Šiljego-vac, obiđe tursko levo krilo i napadne neprijatelja s boka i s leđa i kod sela Krušje uspostavi vezu sa bataljonima Rajevskog.

Sukob Rajevskog i Černjajeva

Plan Černjajeva da protivnapadom da desnom krilu preduhitri Turke i odgodi početak njihovog opšteg napada na Aleksinac nije realizovan, jer je pukovnik Rajevski, koji je trebalo da objedinjuje tu akciju, po prijemu zapovesti napustio komandu i vratio se u Aleksinac. General Černjajev, koji je upravo bio za večerom kada je ovaj stigao, iznenađen pojavom Rajevskog, pozvao ga je k sebi da bi saznao razlog njegovog dolaska. Rajevski mu je rekao da dolazi sa Prćilovačkog visa i da je naredio da se celo desno krilo povuče na Đunis zbog toga što se trupe, navodno, nisu mogle dalje održati na dotadašnjim položajima. Čuvši to, Čarnjajev se razbesnio. Prema vrlo živom opisu te scene, koji je ostavio Vladan Đorđević, Černjajev je od uzbuđenja ispustio kašiku iz ruke i skočio kao oparen. Pošto je rekao Rajevskom da nije smeo da napušta poverenu poziciju bez izričite zapovesti, Černjajev mu je skresao u lice.

- Vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gspodara!

Rajevski je pobledeo kao smrt, ustuknuo jedan korak kao da je stao na zmiju, i samo rekao:

- To nije istina, Mihail Gligorič! - uzeo kapu i izašao.

Pukovnik Rajevski je nameravao da još te iste noći ostavi Aleksinac i srpsku vojsku i da se vrati kući. On je to mogao da učini bez ikakvih posledica, jer kao ni ostali ruski dobrovoljci prilikom stupanja u srpsku vojsku nije polagao zakletvu niti preuzeo bilo kakvu obavezu koliko će ostati u Srbiji, pa zbog toga nije bio dužan da priznaje disciplinsku nadležnost ni Černjajeva niti srpskih starešina i sudova. Međutim, svesan da bi njegov protestni povratak u Rusiju izazvao nepovoljan odjek u ruskom javnom mnenju, pukovnik Komarov je uspeo da ga donekle smiri, a ge-neral Černjajev, koji se posle gnevnih istupa brzo stišavao, još u toku noći mu se izvinio za nanesenu uvredu, zakitivši mu na grudi Takovski krst.

Dan je bio vreo, a u šancu je gorelo kao u kazanu. Naoružani rđavim puškama, sprednjačama, srpski borci su se podelili na one koji pucaju i one koji pune puške, da bi održali neprekidnu vatru. Svi su hladnokrvno, u tišini, izvršavali svoje zadatke, pribrano, mirno i brzo. Čulo se samo: "Kartečom, skora vatra!"

U međuvremenu, pukovnik Komarov je sa nekoliko ordonansa iste noći odjurio na drugu obalu Morave da po naređenju generala Černjajeva ponovo sa vojskom posedne Prićilovački vis, koji je Rajevski bio napustio.

Junaštvo poručnika Marka Miloševića

Blagodareći energiji poručnika Marka Miloševića, koji je komandovao jednim kombinovanim bataljonom i poljskoj bateriji kapetana Ćaića, Komarov je zatekao Prćilovački vis u srpskim rukama. Zbog toga je general Černjajev sutradan Miloševića unapredio u čin kapetana, a kapetana Ćaića odlikovao Takovskim krstom. Ali, usled protivrečnih naređenja i poremećaja u komandovanju, planirani protivnapad sa Prćilovačkog visa nije mogao da se izvede, tako da su Turci, počinjući napad u zoru 23. avgusta, zadobili inicijativu na celoj liniji fronta.

Turci su u početku bitke najpre forsirali napad preko svog levog krila kako bi zauzeli Prćilovački vis i s boka i iz pozadine napali utvrđenja ispred Žitkovca. Obe strane su se sve do podne ogorčeno borile oko toga važnog položaja. Štaviše, major Jovan Popović je sa Aleksinačkom brigadom prešao u napad da olakša razvijanje Vukonjskog odreda majora Velimirovića. On je uspeo da donekle potisne Turke prema selu Krušje. Ali kako su Turci razbili Vukonjski odred dok se nalazio na maršu iz Velikog Šiljegovca, Popović se vratio na svoj prvobitni položaj.

U toku te borbe stigao je desnom krilu u pomoć major Ilija Marković sa dva kombinovana bataljona svoje "Stajaće brigade", a sa njim i Rajevski da ponovo primi komandu na celom desnom krilu. Videći da je situacija dosta teška, Rajevski nije primio komandu već se sa majorom Markovićem vratio u Aleksinac.

General Černjajev prvi je video da je kapetan Protić pogođen. S ranom na čelu, komandant Šumatovačkog reduta, brzo je izdahnuo.Generalu su suze zablistale u oku. Klekao je, poljubio mrtvog kapetana u čelo i prošaptao: "Praščaj Živan Protič, praščaj ljubezni drug!" Dok je u šancu grupa gologlavih oficira, klečeći odavala poštu hrabrom kapetanu, Turci su, ne obazirući se na žrtve, nastavili nadiranje. U jednom trenutku, probili su se do samog grudobrana...

Na Prćilovici je ostao major Popović, kome je general Černjajev uputio pismo da za tri dana ne odstupi sa toga visa, obećavši mu, ako uspe, čin potpukovnika. Popović je odgovorio da će se truditi da i bez te obećane nagrade sačuva svoju poziciju, ali da mu to neće poći za rukom ako ne dobije pomoć.

Fazli-pašina divizija napada Šumatovac

Posle dvočasovne artiljerij-ske kanonade turskih baterija, koja je trajala od 8 do 10 časova, počeo je frontalni napad turske pešadije. Gusti redovi Turaka prekrili su Bujmirsko brdo i Bujmirski breg spuštajući se prema Glogovačkom potoku. Ali pošto je odmah celokupna srp-ska artiljerija uzvratila vrlo snažnom i preciznom vatrom, tukući neprijateljske pešadij-ske kolone i baterije u dejstvu, Turci su veoma sporo nastupali tako da su se tek pred podne spustili do Glogovačkog potoka.

Tada je Ejub-paša uvideo da neće moći postići nikakav uspeh ako nastavi napad na širokom frontu protiv dobro utvrđenih i vešto branjenih aleksinačkih položaja. Zbog toga je naredio Fazli-paši da njegova divizija bezuslovno zauzme Šumatovac nadajući se da će njegov pad izazvati pad celog aleksinačkog položaja. Budući da Šumatovački vis ima strme padine na sve strane, bilo ga je teško napadati s desnog krila, jer bi se napadač izložio snažnoj vatri sa susednih položaja, kao i s fronta, jer je s te strane šuma bila iskrčena, a dva srpska streljačka rova izgrađena ispred šanca okakšavala su odbranu. Posle pada Prugovca, turska vojska se mogla lakše približiti šumatovačkom šancu s te strane, jer je zemljište bilo nešto prohodnije i obraslo šumom. Zbog toga je Fazli-paša grupisao 2/3 divizije za napad na levo krilo šanca, a 1/3 s fronta, s tim što je Sabrijeva divizija dobila zadatak da većim delom snaga sadejstvuje u napadu, da ostale snage korpusa nastave pritisak s fronta, a korpusna artiljerija da izvrši pripremu glavnog napada.

No, uočivši nameru neprijatelja, srpsko komandovanje je preduzelo mere da ojača odbranu Šumatovca. Na vest da je odred majora Petrovića napadnut na Prugovcu i da popušta, general Černjajev je u 8 časova naredio majoru Iliji Živkoviću da sa svojom Šabačkom brigadom I klase, koja se nalazila na aleksinačkom mostobranu, pređe Moravu i preko Aleksinca pohita na Prugovac i da za njom krene i poljska baterija kapetana Milovana Pavlovića.

Šabačka brigada stiže kao pojačanje

Oko 10 časova brigada je stigla u visinu Šumatovca, gde je zatekla Petrovićev odred u povlačenju. Na molbu komandanta šumatovačkog šanca kapetana Protića, major Živković mu je odmah dao dve čete da ojača četu Lepeničkog bataljona, koja je bila posela streljački rov u vinogradu na oko 250 koračaji ispred šanca.

Zatim je isturio 1. mačvanski bataljon na vis između Prugovca i Šumatovca, a levo od njega razvio se Petrovićev odred. Iza te linije postavljena su tri i po bataljona Šabačke brigade u poretku smaknute brigadne kolone, kao rezerva. Desno od šanca posele su položaje Smederevska brigada I klase, 3 bataljona Beogradske brigade I klase i 2 bataljona Kombinovane brigade.

Tako je u borbi oko Šumatovca angažovano oko 20 srpskih bataljona, prema 42 turska bataljona i 30 eskadrona, sa podjednakim brojem topova.

Černjajev je oko 12 časova krenuo iz Aleksinca na položaj. Počev od "belog šanca" na Rujevici, on je duž cele linije obišao sve šančeve, hrabrio posade i svuda delio medalje. Pred šancem na Šumatovcu general je sjahao i naredio da svi konji iz pratnje ostanu izvan šanca.

Širi plan odbrane Aleksinca i Šumatovačke bitke. Na kosama ispred Aleksinca, bio je izgrađen sistem utvrđenja, a raspored srpske artiljerije, i njeno delovanje u bici za Šumatovac, pokazali su velika strateško-taktička znanja srpskih oficira. Iako malobrojni, bili su izvanredno školovani i pripremljeni, a po znanju i veštini nisu zaostajali za oficirima bilo koje vojske sveta

Posle predaje raporta, kape-tan Protić je glavnom komandantu redom predstavljao pojedine artiljerce koji su se poslednjih dana posebno istakli u borbi. Černjajev je svakome lično prikačio medalju za hrabrost na grudi i svakoga poljubio u obraz. Videvši da Turci počinju napad na Šumatovac, general je saopštio da će u toku borbe ostati u šancu da bi svojim prisustvom uvećao borbeni moral vojnika.

General Černjajev lično komanduje baterijom

Turske napadne kolone najpre su se pojavile s fronta. Sa ivice šume, koja je na oko 400 m ispred šanca bila iskrčena radi bolje preglednosti, osula se puščana vatra. Iz šume se dizahu čitavi oblaci barutnog dima, a kroz dim se probijalo svetlucanje plamičaka s vrhova hiljada puščanih cevi. Posle nekoliko mi-nuta žestoke puščane paljbe iz šume je krenuo streljački stroj turskog nizama. Jasno su se raspoznavale njihove plave čakšire i ćurčeta išarana crvenim i zelenim pantljikama, crveni fesovi i crvene četne zastave sa belim mesecom na sredini.

Čim su srpske baterije i strelci otvorili vatru, Turci su se zaustavili ispred šume. Tada srpski pešaci iskočiše iz rovova i krenuše napred pucajući. Turski pešaci ustadoše, pa i oni pođoše napred.

Dok su se ta dva streljačka stroja približavala jedan drugome, javiše generalu Černjajevu, koji se bio ispeo na istočni grudobran odakle je kapetan Protić komandovao odbranom, da glavna masa turske vojske, od oko 10 000 do 14 000 vojnika, prodire od Prugovca prema se-vernoj strani šanca. General Černjajev je naredio da se Šabačka brigada pomeri što više ulevo i čuva šanac od obilaska sa te strane, da baterija kapetana Pavlovića, koja je upravo stigla na Šumatovac, posedne položaj na visu levo od Šumatovca i otvori vatru na turske kolone koje nadiru od Prugovca, da kapetan Protić ode da upravlja vatrom topova na severnoj strani šanca, a on je lično zauzeo njegovo mesto i komandovao baterijom koja je odbijala napad turske pešadije s fronta.

Srpska artiljerija protiv turske pešadije

Dan je bio neiskazano vreo i u šancu je gorelo kao u kazanu. Međutim, svi su izvršavali svoje zadatke s neverovatnom brzinom i tačnošću. Samo se čula komanda: "Kartečom, skora vatra!"... "Plotunom, skora vatra!" No, Turci su uvodeći nove rezerve u borbu i tukući velikim brojem topova srpske pešake koji su im iz istočnog rova krenuli u susret, uspeli ne samo da ih potisnu u rov već i da ih istisnu iz rova i da se u njemu ugnezde. U međuvremenu sve turske baterije od Bujmira do Dobrujevca otvorile su žestoku vatru po celom aleksinačkom položaju da bi sprečili srpsku pozicionu artiljeriju da pomaže odbranu Šumatovca.

Videći da je težište turskog napada usmereno na Šumatovac, pukovnik Kosta Protić je naredio da pozicione baterije puste turske baterije s fronta da tuku koliko im je volja, a da sve topove okrenu protiv turskih pešadijskih kolona koje su napadale Šumatovac. Izložena strašnoj unakrsnoj vatri i velikim gubicima, turska pešadija je brzo ustuknula i povukla se natrag u šumu.

Pogibija kapetana Živana Protića

Ubrzo su Turci preduzeli nov juriš. Oni su usmerili težište napada na severnu stranu šanca. Oko 37 topovskih grla sipalo je svoju vatru unakrst protiv napadačkih kolona. Turci su padali kao snoplje. Ceo prostor između šanca i ivice šume iz koje su polazili u napad beše prekri-ven leševima. No, Turci su uvodili nove rezerve i hrabro išli napred. Ali i Srbi su trpili ozbiljne gubitke.

Za vreme drugog turskog juriša poginuo je i kapetan Živan Protić, komandant šanca. Pogođen u čelo, brzo je izdahnuo. General Černjajev, koji je prvi video da je Protić pogođen, prišao je i kleknuo. U njegovim očima zasvetlile su suze. Klečeći pored mrtvaca, on skide šajkaču, poljubi ga u čelo i prošapta:

- Praščaj Živan Protič, praščaj ljubeznij drug!

Dok je u šancu pred kazama-tom klečala grupa gologlavih oficira odajući poslednju poštu hrabrom kapetanu Protiću, oko šanca je kiptila strašna ljudska oluja. Ne osvrćući se na žrtve, Turci su napadali rešeni da zauzmu Šumatovac. Nadirući velikom masom, oni su uspeli da potisnu Šabačku brigadu do samoga šanca. Baterija kapetana Pavlovića takođe je morala da se povuče. Oruđa su spasena uz pomoć jednog voda pešaka, koji su ostavili svoje puške da bi pomogli artiljercima da prevuku topove preko jaruge koja je odvajala Prugovac od Šumatovca. Međutim, posada šanca je odvažno nastavila borbu s neprijateljom koji se probio do ispod grudobrana.

Neprijatelj pred grudobranom

Naoružana rđavim sprednjačama, ona se podelila na one koji pucaju i one koji pune puške, jer se drukčije ne bi mogla održati neprekidna vatra. U međuvremenu ponovo se sredila Šabačka brigada, a baterija kapetana Pavlovića posela nove položaje. Blagodareći neprekidnoj kartečnoj vatri sa Šumatovačkog šanca i vatri baterije sa Rujevca, Turci su se, nakon 10-15 minuta, ponovo morali povući.

Turci su u 15 časova ponovo napadali, a zatim i u 16 časova, ali su oba puta bili odbijeni uz krvave gubitke.

Tek kada je i četvrti turski juriš savladan, Černjajev je zaključio da je neprijatelj iscrpio svoje snage i da ne postoji opasnost da zauzme Šumatovac. U znak uspomene na hrabrog i darovitog graditelja i komandanta šanca, Černjajev je naredio da se ubuduće šanac na Šumatovcu zove Živanov šanac. On je u isto vreme dao 200 dukata da se kao njegova pomoć pošalje Protićevoj udovici.

No, borba je nastavljena na celoj aleksinačkoj poziciji do duboko u noć. Oko 20 časova Turci su još jednom izvršili juriš na Šumatovac. Oni su čak uspeli da zauzmu jedan rov sa istočne strane šanca, ali su ih pola sata kasnije srpski vojnici, uz gromko "Ura", isterali iz rova i naterali da se povuku u šumu odakle su toga jutra krenuli u prvi juriš.

Tada je na bojištu vatra prestala. Srpske rupe su zanoćile na svojim položajima da bi sutradan nastavile borbu, ne znajući da su već izvojevali pobedu nad neprijateljom. Po prestanku borbe general Černjajev je uputio depešu vrhovnom komandantu ovog sadržaja:

"Šesti dan je borbe. Sve je od umora popadalo. Neprijatelj je svuda nadmoćniji. Sutra ću napasti visove koje je neprijatelj levo zauzeo (Prugovac i pošumljeni vis iznad njega). Današnja bitka trajala je od 3 časa izjutra do 20 časova uveče. Mnogo ranjenih i poginulih."

Osvit 24. avgusta doneo je Srbima veliko iznenađenje: pred Šumatovcom nije bilo neprijatelja. On se u toku noći povukao iza Prugovca ostavivši bojno polje prekriveno leševima. Čim je video da su se Turci povukli, major Petrović je sa svojim odredom ponovo poseo redut na Prugovcu.

Samoubistvo majora Velimirovića

Posle pretrpljenog poraza, Turci su se pribirali; Srbi, ne znajući da su pobedili, držali su se na oprezi iščekujući nov napad neprijatelja.

Pokreti na desnom turskom krilu izazvali su zabunu kod srpskih štabova: oni su zaključili da su Turci uvideli da ne mogu zauzeti Aleksinac sa šumatovačke strane, pa su se odlučili da izvrše prodor preko Ozrenskih visova i Sokobanjske klisure u pozadini Aleksinca i Deligrada.

Pošto je prenoćio na Šumatovcu, general Černjajev je rano izjutra 25. avgusta sa štabom otišao na Ozren iznad Prugovca da bi neposredno komandovao glavnom kolonom, koja je trebalo da napadne neprijatelja u pravcu Stanaca.

Odlazeći na Ozren, Černjajev je sreo majora Stevu Velimirovića na Rujevici. Pošto mu ovaj nije mogao reći gde je njegov odred koji se rauso posle jučerašnje borbe, Černjajeva je obuzeo bes.

"Trinaest bataljona, gospodine moj, ja sam vam poverio i vi imate obzira da mi kažete da ne znate gde vam je tolika vojska (njemu je bila poverena komanda na krajnjem desnom krilu)! Sablju dole, sve oficirske znakove dole!" - vikao je naredivši da ga vežu i sprovedu u Beograd.

Malo docnije, kada su Černjajevu objasnili da Velimirović spada među veoma sposobne gene-ralštabne oficire, on se smirio i izvinio nesrećnom Stevi, vratio mu sablju i poslao ga da prikupi svoje bataljone obećavši mu, ako uspe, čin potpukovnika. Velimirović, međutim, nije mogao da otrpi uvredu, pa je istog dana potražio smrt u mutnim virovima Morave, pre nego su skupljeni njegovi rasuti bataljoni, tako da je desno krilo fronta ostalo veoma oslabljeno.

Protivnapad s leđa pukovnika Horvatovića

No, blagodareći pasivnosti Saibovog korpusa, srpske snage na levoj obali Morave održale su svoje položaje, pa su snage na desnoj obali mogle da razviju napadna dejstva. Međutim, samo je desna kolona pod komandom pukovnika Protića i uz podršku pozicione artiljerije uspela da zauzme turska utvrđenja na Glogovačkom visu odbacivši Turke prema Bujmiru. Kolona generala Černjajeva pak ceo dan je odbijala neprijatelja koji je očajnički pokušavao da ponovo zauzme Prugovac. Turski napad je savladan zahvaljujući izuzetnom zalaganju poljskih baterija kapetana Mostića, Lučanina i Cvetića i Valjevske brigade I klase, koja je oko podne stigla iz Lukova i odmah uvedena u borbu.

Major Stevan Velimirović, komandant Vukonjskog odreda, nije mogao da podnese odgovornost za neuspešan napad, posle sukoba sa generalom Černjajevim, izvršio samoubistvo, skočivši u moravske virove

Pukovnik Horvatović je takođe rano izjutra napao neprijatelja. Ali nemajući čvršće veze sa glavnim snagama, Hor-vatović je dosta oprezno nastupao. Pa, ipak, on je potisnuo tursko desno krilo do iza Donjih Krupaca, ali se, strahujući za bezbednost svojih krila, uveče povukao na polazni položaj.

Glavni razlog za oprezan rad Horvatovića, prema turskim ocenama, koje su inače tačne, jeste u tome što Horvatovićev "iznenadni i zaprepašćujući napad s boka i s leđa nije dovoljno potpomognut s fronta", tako da su Turci, pošto su brzo ojačali Fazlijevu diviziju najpre sa pet bataljona iz Ali Saibovog korpusa i, zatim, sa 1 500 Čerkeza, uglavnom uspeli da zadrže svoje pozicije na desnom krilu.

Pa, ipak, pojava Horvatovića prema turskom desnom boku znatno je uticala na Kerim-pašu da ponovo izmeni svoj operacijski plan. Pošto je ceo dan 25. avgusta proveo u rekognosciranju zemljišta i obostranih položaja pred Aleksincem, uvideo je da je neuspeo pokušaj proboja preko Šumatovca pokazao da se Aleksinac ne može zauzeti napadom s fronta i da se, posle pojave Horvatovića kod Rsovca, napad ne bi mogao preduzeti obilaskom srpskog levog krila. Na osnovu takve procene situacije odlučio je da prebaci glavne snage svoje armije na levu obalu Morave i da na toj strani preduzme nadiranje na sever zaobilazeći odbranu Aleksinca.

Time je glavnokomandujući turske vojske priznao da su višednevne borbe pred Aleksincom završene pobedom srp-ske narodne vojske, koja mu je priredila iznenađenje visokom svešću i borbenim moralom, pokazavši se na visini svoga zadatka.

Kapetan Živan Protić, dobio je zadatak da utvrdi Šumatovački vis, a zatim je preuzeo dužnost komandanta reduta Šumatovac. Poginuo je, pogođen metkom u čelo, u drugom turskom napadu. Černjajev je naredio da se utvrđenje na Šumatovcu po njemu zove "Živanov šanac"

Pokazali kako Srbin ume junački da se bori

Opisujući bitku kod Aleksinca, Petar Pešić je u svojoj studiji o ovom ratu s razlogom napisao ove pohvalne reči:

"Postupak naših starešina i trupa, počevši od glavnog komandanta generala Černjajeva pa do poslednjeg vojnika, bio je besprekoran. Energija i požrtvovanje generala Černjajeva, koji se izlagao na najopasnijim mestima za vreme bitke, podizala je moral kod naših vojnika i oni su se junački borili. Umešnost i osećaj dužnosti naših komandanata, sviju oficira i starešina učinili su da je bitka vođena bez ikakvih većih taktičkih grešaka. A hrabrost naših vojnika bila je toliko velika da su junački odbili besne juriše mnogo nadmoćnijeg neprijatelja i pokazali kako Srbin ume da se hrabro bori za spas otaybine i slavu svoga oružja. Dakle, solidarnost, požrtvovanje i veliki osećaj dužnosti kod svih starešina i vojnika naše vojske doneo je sjajnu pobedu i slavom ovenčao naše oružje."

Tek posle devet, s padom kmraka, borbe su jenjavale. General Černjajev piše depešu kralju Milanu: "Šesti je dan borbe. Od umora sve je popadalo. Neprijatelj je svuda nadmoćniji. Sutra ću napasti visove levo (Prugovac i pošumljeni vis) koje je neprijatelj uzeo. Današnja bitka trajala je od 3 časa izjutra, do 20 časova uveče. Mnogo poginulih i ranjenih. General nije znao da je bitka za Šumatovac dobijena. Osvit, 24. avgusta, doneo je Srbima iznenađenje: pred redutom nije bilo neprijatelja. Posle velikih gubitaka, Turci su se tokom noći povukli.

Ali ne znajući da su odneli pobedu, Srbi nisu preduzeli gonjenje, pa je šumatovačka bitka bila samo trenutna pobeda nad neprijateljom, neiskorišćen uspeh, bez velikih rezultata i posledica po tok celog rata, kao što se događa sa svim bitkama posle kojih se ne vrši gonjenje i eksploatacija.

Štaviše, videći da Turci vrše neko pregrupisavanje snaga na svom desnom krilu, Černjajev je zaključio da pripremaju napad sa obilaskom preko Soko Banje, i 24. avgusta ujutru u 8,50 časova poslao depešu u Beograd koja je stvorila utisak da je situacija krajnje kritična. On je, naime, molio da se urgira kod Crnogoraca da preduzmu operacije prema Sanyaku kako bi se sa javorskog fronta moglo što više vojske uputiti na Deligrad, s tim da vlada odmah, koristeći se posredstvom garantnih sila, obezbedi zaključenje primirja.

Pošto u toku dana Turci nisu napadali, jer su se povukli na Prugovac, bilo je očigledno da je ne-prijatelj poražen, tako da je Černjajev tek 25. avgusta u 1,10 časova posle ponoći obavestio kneza o pobedi, tražeći da se odugovlači sa pregovorima o primirju. U isto vreme on je predložio da se za sjajnu pobedu kod Aleksinca najzaslužnijim komandantima ukažu naj-veća priznanja. On je, naime, predložio da se unaprede u čin ge-nerala načelnik njegovog štaba pukovnik Komarov, koji je u toku bitke ispoljio veliko požrtvovanje i umešnost, i komandant odbrane Aleksinca pukovnik Protić koji je, između ostalog, predložio da se utvrdi Šumatovac, što je imalo presudan značaj za izvojevanu pobedu, kao i da se potvrdi unapređenje majora Popovića i Glišića u čin potpukovnika, što im je on lično obećao. Knez Milan je bez oklevanja prihvatio sve predloge Černjajeva.

"Što se vas tiče, dragi đe-nerale", kaže se u kneževoj čestitki, "kome osećam ja, narod i vojska duboku priznatelnost, to ću vam poslati Takovski krst višega reda."

Černjajevu je, u stvari, dodeljen nov, najviši stepen Takovskog krsta, koji je tada ustanovljen (do tada je postojao samo jedan stepen toga ordena; tada su usta-novljena nova dva viša stepena, a na kraju rata još dva) da bi se njemu, kao glavnokomandujućem Moravsko-timočke vojske, odalo zasluženo priznanje za dobijenu bitku.

Najsjajnije srpske pobede u srpsko- turskom ratu

Ilustracija iz engleskih novina sa potpisom "Srpska vojska kod Šumatovca odbija turski napad": Napad na Šumatovac vršilo je 14 hiljada turskih vojnika

Obe strane pretrpele su velike gubitke u bici kod Aleksinca. Nikad, međutim, nije izračunato koliko je tačno srpska vojska imala gubitaka u toj borbi, jer iz svih jedinica nisu prispeli izveštaji ili su nestali sa drugom borbenom dokumentacijom. Gubici u pet brigada koje su se borile na šumatovačkoj poziciji iznosili su 135 poginulih, 1436 ranjenih i 11 nestalih vojnika i starešina. Turski gubici takođe nisu poznati, ali se na osnovu broja nađenih poginulih vojnika na bojištu i drugih posrednih izvora može zaključiti da su bili veliki. Očevici pišu da se ispred Šumatovačkog šanca na svakih 10-15 hvati (oko 20-30 metara) moglo videti 5-6 mrtvih Turaka, a ponegde čak 15-20, koje njihovi drugovi nisu mogli da odvuku i sahrane. U toku sanacije bojišta srpska odeljenja prikupila su oko 300 leševa turskih vojnika, koji su odmah spaljeni. U izveštajima o prikupljanju mrtvaca navodi se da su u vinogradima zapažene pruge zalivene krvlju kuda su izvlačeni izginuli vojnici. Austrougarski generalštabni oficir Karl Majers, koji je kao ratni dopisnik "Neue Freie Presse", u skladu sa turkofilskom politikom svoje vlade, vrlo pristrasno izveštavao o toku ratnih operacija, priznaje da je turski "napad na Šumatovac bio odbijen verovatno zato što napadačke trupe behu uništene", navodeći, međutim, da je Fazlijeva divizija imala svega 650 ljudi izbačenih iz stroja, od kojih 170 poginulih. Britanski vojni ataše, general Kembel, koji se takođe nalazio u turskom glavnom štabu u svojstvu posmatrača i sa simpatijama navijao za pobedu Turaka, u svom izveštaju od 24. avgusta navodi: "Juče dopratismo na 400 ranjenih od 1500 palih u poslednjem boju." Smatra se, međutim, da se Turski gubici kreću između 2400 do 3200 ljudi izbačenih iz stroja.

Gubici u bici za Šumatovac nisu tačno utvrđeni. Očevici svedoče da je ispred šanca, na svakih deset do petnaest hvati, mogla videti grupa od pet-šest, pa i deset-petnaest mrtvih Turaka. U toku sanacije bojišta Srbi su prikupili i spalili na licu mesta oko 300 leševa koje Turci nisu mogli da izvuku i ponesu sa sobom. U vinogradima, pravcem izvlačenja leševa, videle su se široke pruge krvi.

Prema tome, neuspeh Turaka bio je potpun. Srpska vojska je, ispoljivši veliko požrtvovanje i dajući velike žrtve, 23. avgusta zadobila najsjajniju pobedu u ovom ratu. Bitkom na Šumatovcu odlučen je ishod višednevne borbe za Aleksinac, koji se pretvorio u nesavladivu barijeru za neprijatelja i kolosalan bedem na kome je srpska narodna vojska zatvorila put neprijatelju u srce njene otadžbine.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 195.252.84.210 (разговор • доприноси) | 20:31, 5. октобар 2005

Аууу свака част,штета само што је латиницом и што није убачено у чланак и сређено. --Treki 19:16, 18. фебруар 2006. (CET)

Склоњено са главне стране

Алексинац је град и седиште истоимене општине у Србији 30 километара северно од Ниша, а 200 километара јужно од Београда.

Поред Алексинца пролази аутопут, као и пруга Београд-Ниш тако да је врло лако доћи до овог места. Ова саобраћајница је део аутопута Е75, важне европске трасе која повезује средњу Европу са Блиским истоком.

== Популација ==

Број становника износи 57.749 становника на територији општине, а само насеље - административни центар око 17.171 становника (попис 2002, док је 1991. било 17.030 становника). Велики број становника је у осталим насељеним местима у овој општини: Житковац, Моравац, Мозгово, Тешица, Лужане - укупно 72 насеља. Територија општине је 707 км².

== Привреда ==

Велика територија ове општине је равничарског карактера тако да је доминантна пољопривредна проиводња. Углавном је заступљена индивидуална и примарна производња. Ово је последица пропадања великог пољопривредног гиганта ПИК Алексинац.

Од осталих делатности изражен је приватни сектор у области трговине и услуга. Што се производње тиче заступљена је металопрерађивачка делатност у малој привреди (Комак-М, Вабис, Старт92, Техноелектро), а од већих предузећа Словеначки Алпос, Фрад у саставу МПС групе, ЕМПА (електрични производи).

-- JustUser  JustTalk 16:44, 14. септембар 2007. (CEST)

Сређивање

Треба додати -{}- тагове, енглеске наводнике заменити српским, средити ону референцу, успут убаци и {{commonscat|Aleksinac}}. mickiτ 20:21, 6. август 2010. (CEST)

Mislim da je sredjeno. --Алекс (разговор) 02:03, 7. август 2010. (CEST)