Разговор:Српскословенски језик/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Молим вас, погледајте славеносрпски језик. Тај и овај чланак су потпуно исти, с тим што је "славеносрпски језик" још одавно постојао на Википедији и њега би требало да задржимо, а сем тога је наслов правилнији. Ја сам тај чланак некад давно превео на енглески. Српскословенски и славеносрпски су два различита језика, а у овом чланку се ради о славеносрпском, дакле наслов је потпуно погрешан. Српскословенски језик је био претходник славеносрпског и то је била српска средњовијековна редакција старословенског језика, а славеносрпски је деветнаестовјековна мјешавина народног српског, српскословенског и рускословенског језика, чак има и примјесе правог руског, која је настала у Војводини међу тамошњом буржоазијом. Значи - брисати, шта ћемо. ;) --Ђорђе Д. Божовић (разговор) 23:46, 11 јануар 2006 (CET)

А сад је укуцано ово? Уз моју искрену жељу да имамо чланак који описује стари српски односно српскословенски језик првих векова другог миленијума ово није садржај који је пожељан. Ем је аски, ем је неприхватљив као клица. Добро да је остала страница за разговор па постоји историја. -- JustUser  JustTalk 15:51, 2. фебруар 2007. (CET)

Втори поднаслов

Няма такова животно сръбскославянски език. Има български и сръбски език.

Това нещо:

Зетско-хумски правопис био је ослоњен на глагољицу, архаичан по својим решењима, што је изазвало његово гашење у XIII веку. Виталнијим се показао рашки правопис, базиран на ћириличкој традицији. Његов настанак везује се за име Светог Саве, а примењиван је у држави Немањића све до XВ века, пролазећи притом кроз различите фазе. У XV веку јавља се ресавски правопис, конзервативан по својим начелима, интернационалан по своме духу, први наговештај (касније турском најездом брутално прекинутог) хуманизма и ренесансе у Србији. Касније је, све до XVIII века, функционисао један мешовити, рашко-ресавски правопис.

отразява развоя към сръбските земи на старобългарската писменост. Разбира се от Хум, т.е. Херцеговина към Босна където си се формира и типично сръбска писменост - босанчица.

И т.нар. рашка ортография, и другата ресавска ортография, са български и може по-точно да се каже западнобългарски писмени правила, които с несъществени фонетични разлики са отличават от предходните преславски и охридски преписвачески норми. През 1991 г. (с началото на края на Югославия) излезе една обширна студия на Иван Добрев озаглавена Рашката писменост и българският правопис през Средновековието, Кирило-Методиевски студии. Т., С., 1991, стр. 216—252 в която много подробно се обяснява за какакво иде реч!

Ако се твърди, че този рашко-ресавски правопис е сръбски, то излиза, че 5 века няма българска книжовност!