Славеносрпски језик
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
| Јужнословенски језици, наречја и изговори |
|---|
| Стандардни језици |
| Наречја |
| Изговори |
| Источноштокавски дијалекти |
| Западноштокавски дијалекти |
| Локални говори, социолекти, жаргон и остало |
Славеносрпски језик (слсрп. славяносербскій, словенскій), такође познат и као словеносрпски језик, облик је српскога језика који је био у књижевној и академској употреби током друге половине 18. и прве поливине 19. века, првенствено међу припадницима виших и образованих слојева српског друштва у Хабзбуршкој монархији и српској дијаспори, а делом и у Кнежевини Србији.[1][2]
Употреба
[уреди | уреди извор]Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.
Карактеристике и граматика
[уреди | уреди извор]Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин:
| „ | Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. | ” |
Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошь, а не раскош), а друге особине славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. „они могутъ" уместо „они могу").
Још једна важна особина славеносрпскога језика је замена аориста (тада основнога прошлога глаголскога времена у Срба са свршеним глаголима) перфектом, по угледу на тадашњи руски језик, у којем аорист није постојао. Ова особина се и после одбацивања славеносрпскога језика задржава у језику виших кругова Срба у Аустрији, а потом и у државној управи у Србији, где опстаје све до данас.
Значајнија дела на славеносрпском језику
[уреди | уреди извор]- Павле Соларић: БꙊква́рь Славе́нскїй трїа́збꙊчный, у Млецима 1812.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ивић & Младеновић 1986, стр. 69-106.
- ^ Младеновић 1989.
Литература
[уреди | уреди извор]- Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51.
- Ивић, Павле (1993). „Језичке прилике Срба у раздобљу од 1537. до 1699. године”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 105—134.
- Ивић, Павле (1998). Преглед историје српског језика (1. изд.). Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
- Ивић, Павле; Младеновић, Александар (1986). „О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804. године”. Историја српског народа. 4 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 69—106.
- Милосављевић, Петар (1997). Срби и њихов језик: Хрестоматија (1. изд.). Приштина: Народна и универзитетска библиотека.
- Младеновић, Александар (1989). Славеносрпски језик: Студије и чланци. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
