Разговор:Стојковићи (породица)

Критика чланка

Нисам хтео да исправљам паушално написан текст у коме се види и то очигледно, тенденција да неко своје име, односно име своје породице веже за име славног војводе. Да би се изнеле неке тврдње, мора да постоји аргументовани доказ (докази), али тога нема ни у једној тврдњи. На пример: Миленко је имао синове Милана и Ивана, а Живан је био његов брат, млађи од њега бар десетак година. Само један од његових синова долазио је у Србију код кнеза Милоша, и то не да тражи "нека имања која су припадала њиховом оцу", већ једноставно помоћ у новцу њиховог "осиромашеног" оца. Није, дакле, тачна тврдња да су Милан и Иван по налогу кнеза Милоша убијени. Миленкових потомака има и данас у Русији, а за то има и опипљивих доказа. Што се тиче фамилија које својатају Миленка Стојковића, мало је много наивно да без икаквих доказа неко тако што може тврдити. Упућујем на моју студију "Господар Миленко Стојковић", Историјски архив Крушевац, 2003, као и на монографију Боре Радовановића Грчког "Кличевац у Стигу", Смедерево, 1991. Не играјмо се непровереним, дакле - нетачним подацима.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 78.30.168.197 (разговор • доприноси) | 11:42, 19. јул 2009

Одговор на критику

Хвала на указивању на литературу. Погледаћу је у Градској библиотеци у Београду. Нико ко је састављао овај чланак нема никакве претензије на породичне везе са славним војводом. На више места у литератури помиње се да има разних самозваних војводиних потомака. Овде изнесени подаци су сви из литературе из 19. и 20. века. То наравно не значи да не може бити грешака. Можете у фус нотама да видите која је литература. Да је Живан син а не брат налази се код Милићевића, што може бити грешка, наравно. Подаци о СТојимировићима изнесени су тамо где је наведено у фус ноти као и у Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд 2008, где је такође детаљна прича о Ивану и Милану и њиховом потраживању од Милоша имања Клепечка.

Нажалост, увидим у књигу Т. Симића "Господар Миленко Стојковић", Историјски архив Крушевац, 2003, не могу се поткрепити подаци о породици и потомству војводе Миленка Стојковића. Књига је обимна, и како и пише у рецензији руског професора на почетку књиге њој није у првом плану војводина личност, већ шира историја српског народа. Вероватно због тога се не виде историјски извори ни за један податак о породици господара Миленка.

• Да је Живан син војводин извор су два репрезентативна дела из 19. века Поменик знаменитих Срба од Милана Милићевића и Карађорђе и његове војводе од Константина Ненадовића. У Симићевој књизи где се налазе родослови ништа не поткрепљује тврђење да је Живан био брат а не син.

• У Симићевој књизи не види се одакле је податак о именима војводиних родитеља. Уместо поновне широке приче о српској историји коју можемо прочитати и у репрезентативној Историји српског народа (СКЗ, Просвета), боље би било да имамо макар неки податак одакле су Миленкови родитељи, која им је крсна слава, макар само приче из села Кличевац.

• Цела прича о сестри војводиној и Турчину Ујезини није немогућа, али име Ујезин вероватно није тачно, јер није уобичајено код Турака. Такође, није јасно шта је било са ванбрачним сином Миленковим кога је усвојила његова сестра, односно његовим потомством. Иначе, постоје приче да је Миленко, који је држао харем своју ванбрачну децу некада чак и поклањао нероткињама.

• Одакле је податак да је био кнез кнежине рамске Ђука Стојковић (иначе делује вероватно).

• Шта је са Живановим потомством, да ли га је имао?

• Податак да је књаз Милош наредио убиство Миленкових синова може се видети код Милана Стојимировића,Силуете старог Београда, Просвета, Београд 2008. Тај податак може бити погрешан и Милићевић спомиње долазак само једног сина, али нема других извора ни за једно ни за друго тврђење. Милан Стојимировић је био угледан и познат у Београду и више пута је обљављена његова књига у Просвети а пре тога у штампи у наставцима, и мало је вероватно да би се брукао произвољном причом о сродству његовог ујака др Стојимировића, лекара, психијатра директора Лазе Лазаревић, са војводом Миленком. Сам др Стојимировић, који је живео у 19. и првој половини 20. века, оставио је своје успомене које то потврђују (наводе се у чланку).

• Надао сам се да у књизи има нешто о Миленковом потомству у Русији, али нема ништа, сем да писац за њима трага. Мало је вероватно да се они не би појавили до сада, али није немогуће. Миленко је у Русији имао признат чин пуковника, који са собом је носио и наследно племство (дворјанство) према руским законима, као и висока примања као пензионисани пуковник, синови су имали право, као и касније синови других војвода на бесплатно школовање у кадетским корпусима (војне академије), након чега су могли постати руски официри.

• Да је генерал Михаило Живковић, познат као "Гвоздени генерал", командант однране Београда 1915, унук војводе Миленка Стојковића налази се у књизи Генерали војске Краљевине Србије од др Милића Милићевића. Податак делује веродостојно и у складу је са сличним провереним подацима о потомству других војвода.

• Податак да је дипломата Јован Јовановић Пижон, посланик Краљевине Србије у Лондону, дипломата, народни посланик итд, праунук војводин нашао сам у једном родослову, поново ћу га потражити.

• Сматра се да је Миленко имао више ванбрачне деце, због чега се повремено догађало да неко тврди да води порекло од њега. О томе такође пише Стојимировић. Да се оженио Катинком пише код Милићевића, али нема речи о потомству од ње. Ако је са њом ишао у Русију зашто би њихово заједничко законито дете кога Симић наводи као Илију оставили у Србији. То дете је тада могло имати највише 2 године. Која мајка и отац остављају дете тек тако? Чак и да га јесу оставили, како никада нису послали по њега ? Док су његова браћа школована, наследни руски племићи и др, шта је њихов законити брат ? Једини извор који се помиње у Симићевој књизи јесте његов деда и један давно умрли деда из Кличевца, за кога аутор тврди да је последњи диреектни Миленков потомак у Србији. На основу тих, мање више прича у породици састављен је цео родослов који има доста мањкавости. Није немогуће да је неко дете Миленково остало и у Кличевцу, али су поребна додатна објашњења.

• Дакле кад се све узме у обзир Симићева књига, нажалост не доноси нове податке и не поткрепљује родослов (у коме су само имена, нема занимања, година, било чега). Не мора да значи да је потпуно нетачан, али су поребна многа објашњења и истраживања да би добио на веродостојности и да се на њега не би односило оно што је горе сам критичар чланка изнео: "Што се тиче фамилија које својатају Миленка Стојковића, мало је много наивно да без икаквих доказа неко тако што може тврдити".

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 147.91.1.41 (разговор • доприноси) | 15:51, 19. август 2009