Разговор:Успенска црква у Новом Саду/Архива 1

Садржај странице није подржан на другим језицима
С Википедије, слободне енциклопедије
Архива 1 Архива 2

Први поднаслов

Претходни садржај чланка се налази испод. Овде је пребачен јер не одговара у потпуности енциклопедијском стилу исања. Ко жели може да га искористи. Део овог текста је мало прерађен и остављен на чланку --Јован Вуковић (р) 18:43, 16. фебруар 2007. (CET)[одговори]

  • Садржај са чланка:

Окосница развоја краја, и центар његовог верског живота била је стара УСПЕНСКА ЦРКВА смештена у истоименој улици (бр. 12) у непосредној близини Срспког народног позоришта.

Када је реч о новосадским сакралним споменицима за већину је везано правило да су настали у два градитељска слоја, пре и после Буне. То је случај и са овом црквом чија је храмовна слава дан Богородичиног успења, те се по томе и назива Успенском. Прва Успенска црква је била скромна грађевина изграђена непознате године у западном делу града који је тада био под цивилном, камералном управом. Испрва је била веома скромна одражавајући тадашње материјално стање тек пристиглих Срба. Када је после неколико деценија њихово материјално стање побољшано, смогли су снаге и новца да 1765. године почну са градњом већег и лепшег храма.

Зидање, за оно време монументалне грађевине, било је, с обзиром на расположиву технику, сложено и напорно. Приликом градње десио се и један несрећан случај. Са скеле је пао један зидарски радник чије име није забележено, а његовој породици је као надокнада исплаћено свега 8 форинти.

Када је црква завршена 1772. године, била је до тада најлепша у граду. Високо се уздизао њен барокни торањ привлачећи пажњу пролазника. У унутрашњости се истиче олтарски простор у коме је под обложен ружичастим мермером и где се налази једна од најлепших часних трпеза у Војводини, клесана у пинк мермеру са рељефним декорацијама и барокним украсима. Уређење унутрашњости храма био је дуг, сложен процес који је потрајао годинама. Три звона цркви је поклонила уважена госпођа Дионисија, супруга новосадског трговца Михаила Ђурковића. Ни једно од тих звона није сачувано; два су 1916. године Аустријанци претопили у ђулад, а треће је пукло и више није било за употребу. Предивни иконостас осликао је Јанко Халкозовић пореклом из «Маћедоније» уз помоћ новосадског сликара Васе Остојића. Иконостас спада у групу најразвијенијих и резбаријом најбогатијих олтарских преграда из времена барока на нашим просторима. Позлаћена разноврсна орнаментика има велику уметничку и занатску вредност. Од ликовног програма посебно се истиче циклус Христових мука и Богородичин циклус.

На спољњем зиду цркве постоји неколико гробница, а својом лепотом се посебно истиче гробна плоча царско-краљевског капетана Јована Јанковића од Бриња са његовим племићким грбом. Плочу је поставила 1843. године његова сестра бароница Еуфемија Јовић. Све до пред крај 70.- тих година 20. века црква је имала парохијску кућу и порту са лепом оградом и барокном, зиданом капијом. У порти су се налазили гробови значајних парохијана и свештеника Успенске цркве. Све је то разрушено приликом изградње Српског народног позоришта.