Разговор:Црноризац Храбар

Из Википедије, слободне енциклопедије

Први поднаслов[уреди]

Ово је текст корисника Доматриоса који је раније чинио чланак,а био је обележен са {{неутралност}} {{прерађивање}} {{чишћење}}

Због тога га склањам овамо да би био искоришћен за надоградњу новог чланка. Црни Бомбардер!!! Шумски Крст (†) 01:31, 20. децембар 2006. (CET)

Црноризац Храбар

Брзи развој славенске писмености, књижевности и културе иницирали су Ћирил и Методије активношћу у моравској мисији. У том конфликтном раздобљу, кад суседи сигурно нису били задовољни уздизањем Славена на разину европских народа, јавља се популарни и занимљив полемичар Црноризац Храбар. О његову животном путу, делу и о његовој делатности нема, нажалост, ни елементарних података. Историчари књижевности, истраживачи његова дела, тражили су под синонимом Црнорисца Храбра ауторитете Ћирила Филозофа, Климента, Наума Охридског, цара Симеона, Јована Егзарха, а већи број слависта сматра да се под тим именом скрива средњовековна личност, нов и недовољно расветљен аутор, монах у црној ризи, високообразован као што су били Климент, Наум или Константин.

Саме чињенице извлачимо из његова текста О писменех (О словима). Тај текст Црнорисца Храбра је и једино његово сачувано дјело, па се само на темељу тог краткога трактата објашњава велика популарност и важност аутора. Писана на словенском језику, ова прва расправа међу православним Словенима настала је свакако „неко вријеме послије смрти св. Методија, тј. већ у Бугарској држави, гдје су нашли уточиште Ћирилови и Методијеви ученици", највероватније у „критичном раздобљу 891/892. год., можда баш по жељи кнеза Бориса, као припрема атмосфере за црквену реформу 893. године." (V. Моšin, Јоš о Нrаbru, slovenskim azbukama i azbučnim molitvamа, Slovo, 23, Zagreb 1973, стр. 13, 14.)

Тај важни документ има само три странице, али је значајан поглед на стање славенске писмености.

Дело се композицијски састоји од два дела. Први се део односи на развитак и историјат словенске писмености. Слoвени нису пре покрштавања имали књига, те су се у почетку служили цртама и резама. Затим су, без посебних правила, почели писати словенске речи грчком или латинском графијом. Писање на тај начин било је непримерено и тешко, па Црноризац каже да се бог смиловао Словенима и послао им

...Светога Константина Филозофа, названога Ћирил, мужа праведна и истинољубива, који им је створио 38 слова, једна по узору на грчку азбуку, а друга према словенској речи...

„Јер ако упиташ књижевнике грчке, говорећи: 'Ко вам је писмена учинио, или књиге превео, или у које време?' - то ретки од њих знају. Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи: 'Ко вам је писмена учинио или књиге превео?' - то сви знају и, одговоривши, рећи ће: 'Свети Константин Философ, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књиге преведе, и Методије, брат његов.' Јер има још живих који су их видели. А ако упиташ: 'У које време?' - и то знају, и рећи ће: 'У време Михаила, цара грчког, и Бориса, кнеза бугарског, и Растица, кнеза моравског, и Коцеља, кнеза панонског, године од стварања света 6363'."

Не заборавља истакнути да су се и Грци при састављању властите азбуке угледали на хебрејску. Затим следи, у различитим сачуваним преписима овога дела, сама азбука.

Други део Храброва текста је изразито полемички. Противници словенске писмености, заступници тројезичности који су стали на пут Ћирилу и Методију, постављају питање због чега Словени имају 38 слова, а не 24 као Грци. Црноризац доказује да и Грци имају 38 слова, заједно с једанаест двогласа и три за бројеве 6, 90 и 900. Тројезична хереза (кривоверно мишљење да је старославенски језик равноправан трима језицима (хебрејском, грчком и латинском), којима је била записана Христова осуда на крсту) поставља питање због чега је потребна славенска писменост кад је натпис на Христову крсту био исписан само на три језика: хебрејском, грчком и латинском. И у овом случају аутор има одговор, јер истиче: зар не знају да Бог није створио прво ни хебрејски, ни латински, ни грчки, него сиријски,

... којим је говорио Адам, и од Адама до потопа, и од потопа до времена кад је Бог разделио језике код подизања стуба...

(подиздње стуба — односи се на подизање вавилонске куле која је према Библији требала допрети до неба, али је изградњу спречила језична пометња градитеља; значи и неред, збрку и сл.).

Даље се у тексту наглашава да још увек има живих људи који су видели Ћирила и Методија, по чему се може закључити да је и Храбар био Климентов, Наумов и Константинов сувременик, а својим делом један од изравних настављача ћирило-методијског дела. У тексту је наведена и година кад је настала словенска азбука, а то је почетак моравске мисије 863. године. Борба за превласт над Словенима између Источне и Западне цркве доминирала је у IX. веку. У средњовековној бугарској држави превладао је грчки утицај. У том је раздобљу била неминовна обрана и заштита словенске писмености. Ватрена и искрена заштита словенске писмености могла се очекивати од Охридског књижевног центра, гдје је Климентова ћирило-методска глагољска традиција наставила живети, непосредно после Методијеве смрти 885. године.

У охридском средњовјековном центру неговала се глагољска традиција, о чему сведоче бројни споменици који су потекли из њега. У славистици превладава мишљење да је аутограф тога текста, који није сачуван, написан глагољицом, као што је и Азбучна молитва епископа Константина написана глагољицом. Није случајност да је неколико научника настојало повезати личност Црнорисца Храбра с Климентом или Наумом, јер текст пружа бројне аргументе о аутору као припаднику или представнику Климентова Охридског књижевног центра.

Име Срба везује се непосредно за време после грађења Вавилонске куле. О томе се укратко говори у такозваном Пајсијевом родослову, који је састављен свакако пре 1642. године: „Још после деобе народа Србе је назвао неки Јелин, који је Јеладу населио. И у грађењу куле измешаше се језици и отада прозва се Србин и отада је прошло много година." (Стари српски родослови, стр. 40)

У XVII веку, упоредо са све већим занимањем за хронографе, у српској књижевности су се нашли многи изводи из Повести минулнх лета кијево-печерског монаха Нестора. Тако, у једном српском зборнику с краја XVII века читамо Несторово казивање и о словенском као једном од седамдесет и два језика:

„О словенском језику и руском и од којега су Нојевог сина. У грађењу куле када је Бог разделио људе на 72 народа (= језика), расејао их по земљи и кулу разрушио великим ветром, остало је између Сирије и Вавилона 5433 сежања, и у ширину толико. И после измешаности језика примише Симови синови источне стране, Хамови јужне стране, а Афетови запад и северне стране. И од седамдесет и два језика бејаше један словенски језик од племена Афетова."

Име уз наслов (О писменъхь чрьноризца Храбра) односи се на састављача списа, како је претпостављено још почетком XIX века, када је дело постало предмет филолошких проучавања. Већина истраживача је у „чрнорисцу Храбру" налазила псеудоним иза којега би се крио неко од познатих личности из времена после Методијеве смрти и прогона ученика Солунске браће. Тако, претпоставља се да би међу Методијевим ученицима то могао бити Наум Охридски (М. Вајнгарт, А. Мазон, А. Вајан, Ј. Вајс, Ф. Гривец, Б. Конески, В. Штефанић) или Климент Охридски (Ф. Снопек; В. Мошин — док је био у Бугарској, пред одлазак у Македонију). У престоници Преславу расправу је могао да састави Јован Егзарх (К. Ф. Калајдович, Г. А. Иљински), цар Симеон (В. Златарски — док је Симеон био монах, између 889. и 893) или монах Докс, Симеонов брат (Е. Георгијев).

Изворни, старословенски текст Храброва списа није сачуван. Данас се, међутим, широм Свете Горе, Србије, Јадранског приморја, Румуније и Русије налази осамдесет преписа (од XIV до XIX века) у свим словенским редакцијама. Традиција Храброве расправе врло рано је прихваћена у средњовековној Србији. Од два сачувана српска преписа, један, старији (Пивски) из XV—XVI века, у текстолошком погледу иде у ред добрих преписа.

Поред основног Храбровог текста, код Срба је била позната и доста ретка прерада О писменех (Марчанска варијанта), слична са једном бугарском.

Марчански текст се неким својим особеностима разликује од других редакција и варијаната (наслов као у синаксарском житију или похвали; почетак као у синаксарском житију; Адамов језик је био „рушки", а не „сирски").

Супротстављајући се непомирљивом схватању тријезичника о искључивој важности јеврејског, грчког и латинског, Храбар се у филолошко-историјском поступку своје расправе дотакао многих питања, која излазе из оквира овог огледа. Издвојићемо само један одломак у коме Црноризац излаже поделу на народе, језике и вештине. И поред тога што је основни склоп и садржај преузео од византијског писца Теодорита Кирског (V век), Храбар је своју причу трајно уградио у схватање о складности поделе на народе, језике и вештине. Подстакнут искључивошћу тријезичника, Црноризац у доказе свог полемичког поступка уводи важну чињеницу сиријског језика и све што је вазано за његову судбину:

„Али да кажемо како се из светих књига научисмо — да све по реду бива од Бога, а не од другога. Јер Бог прво није створио јеврејски језик, ни латински ('римски'), ни јелински, већ сиријски, којим Адам говораше, па и од Адама до потопа и од [потопа] па докле Бог не раздели ('раздели') језике приликом грађења куле, као што пише (у књизи Постања) када се разделише језици. И као што се језици разделише ('размесиши'), тако се и нарави ('нрави') и обичаји ('обичаје') и прописи ('устави') и закони ('закони') и вештине ('хитрости') [разделише] на народе ('језики'). Египћанима [се даде] земљомерство ('земљемерије'), а Персијанцима и Халдејцима и Асирцима — звездарство ('звездочатије'), врачање ('влшвеније'), лечење ('врачеваније'), чарање ('чарованије') и све вештине људске. Јеврејима, пак, свете књиге у којима је написано како Бог створи небо и земљу и све што је на њој и човека и све по реду, као што пише. Јелинима — граматику, реторику, философију."

Ево један цитат из старијег преписа:

ПРЕЖДЕ УБО СЛОВЕНЕ НЕ ИМЕХУ КНИГ НО ЧРЪТАМИ И РЕЗАМИ ЧЬТЕХУ И ГАТААХУ ПОГАНИ СУЩЕ. КРЪСТИВШЕЖЕСЯ РИМЪСКАМИ И ГРЪЧЬСКИМИ ПИСМЕНЫ НУЖААХУСЯ СЛОВЕНСКУ РЕЧЬ БЕЗ УСТРОЕНИЯ.

Према томе, кадуђер Храбар је разликовао два степена словенске писмености: 1) до прихватања хришћанства, 2) после примања хришћанства. Са прихватањем хришћанства, Словени су почели да пишу латинским и грчким словима, али "без правила", односно, како се коме допадало или чинило згодним. Тако је трајало дуго, наставља Храбар, и заправо је прошло више од 220 година (огроман период) док се није појавио Константин Филозоф. За почетак Ћириловске писмености Храбар сматра 863.годину. Храбру је био познат и предходни, дохришћански стадијум писмености "цртама и резовима". Научници сматрају да је у том одломку све јасно и разумљиво, али у ствари баш и није тако.

Израз "чтјоху" и "гатааху" не може се третирати као јасно разумљив. По смислу реченице, може се претпоставити да се ради о "читали" или "писали", или тачније "бројали" и "читали". Међутим, реч "гатааху" се не уклапа. Ни за реч "чтјоху" такође не можемо бити уверени да је исправно разумемо, пошто постоје две блиске речи "чест"- бројати и "читат" - читати. "Чтјоху" би превасходно ваљало сматрати за "считат", односно, да су за бројање користили црте и резове. Што се тиче речи "гатааху" чини се да је реч о лапсусу: не "гатааху", већ "чатааху" пошто се слова Ч и Г пишу врло слично и лако се могу заменити. Претпостављамо, дакле, да се у оригиналу ради о "чатјаху", то јест читаху, а да је преписивач нетачно прочитао ту реч.

У сваком случају, Храбар је почетком 10. века јасно указивао да су у прошлости Словени имали сопствену писменост.

Литература[уреди]

  • Ђорђе Трифуновић, Стара српска књижевност, Београд 1995.
  • Радивоје Пешић, Велесова књига, Београд 2000.
  • Вера Антић-Стојчевска, Makedonska književnost, Zagreb, 1988.
  • Биљана Јовановић-Стипчевић, Маrčanska vаrijanta „Skаzanја о sloveseh" Сrnorisса Нrabrа, Slovo, 14, Zagreb 1964, стр. 52—58.----