Разговор:Чаваш

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Први поднаслов[уреди извор]

ЧАВАШ – ПОПОВО

На десној страни обода Поповог поља, удаљено 52 км од Требиња смештено је питомо: Село ЧАВАШ (240 м куће у крају и 360 м куће у посељу) на падини испод Мале Градине (63о м) и Совице, западно од Звековачке вале наспрам Пуховца и Губеровине, источно од Бетинодолске вале, наспрам Велике Градине (585 м), изнад Великог (12 м) и Малог (6 м) Хумца и Малих Јама и на југу наспрам Блатогошта (871 м). Само насеље налази се на присојној страни, те је обас¬јано сунцем од првих јутарњих зрака до вечерњег смираја.

Подручје села Чаваш смјештено је од 42°53, 8’ до 42°56,3' сјеверне географске ширине и од 17°94,1’ до 17°98,1' источне географске дужине (Чаваш-ВТИ БГ 1975). Дужине 7,8 км испод Илијине главе (803 м) на сјевероистоку до Ножа испод Папчева брда на југозападу и 3,8 км ширине од Пријевора на сјеверу до испод Блатогошта на југу, укупне површине од 9о9 хектара.

Географски положај

Клима је блага медитеранска са доста сунчаних дана (преко 25о дана). Средња јануарска температура не пада испод 6°Ц, док је средња августовска преко 25°Ц. Зиме су, уз нешто јачи сјеверац и буру, без значајних снијежних падавина.

Кишне падавине су у периоду октобар-април веома обимне, када вода „извире испод сваког камена“ и кад се Требишњица излије из корита и претвара се у блато (језеро), од изградње ХЕ Требинје (1968) плављење је ријетко. У периоду мај-септембар падавине су слабије и рјеђе, тада ријека Требишница пресуши, те је велики проблем за становништво и стоку недостатак воде (зато се изграђују чатрње за воду). Изградњом ХЕ Чапљина (1979) бе¬тонира се корито ријеке од Требиња до Хутова (65 км), те и преко љета у њему има воде што омогућава наводњавање путем мотора, а изградњом црпни пумпи (2009) и разводом цијеви испод села омогућено је трајно и свеобухватно наводњавање пољопривредних култура.

Вегетација је бујна, али због недостатка већих обрадљивих површина ван поља и ограничених кишних падавина у току љета своди се на ниско растиње. У посељу су се узгајале повртларске културе, мање житарице и незнатно воће. У крају се узгајало поврће и лоза, мање житарице. У пољу до 1968 узгајао се кукуруз, рјеђе просо и сијерак, те мање поврће, због времена плављења поља. Послије овог периода узгајају се житарице, поврће, дуван, винова лоза, мање во¬ће и дјетелина. Напомињемо да се напушта обрада земљишта у брду и великом дјелу посеља.

Име села потиче од турске ријечи ЧАВУШ, што значи коњаник, гласник, полицијски службеник, који су надзирали војну дисциплину за вријеме борбених дејстава и спровођења државне власти, те дијелили државне награде и отка¬зе и, преносили наредбе и указе власти до покрајина Отоманске империје. Будући да су ЧАВУШИ и остали државни службеници добијали земљу као награду за свој рад, да је таквим Чавушима додјељена земља у посјед гдје се сада налази село Чаваш. Временом и словенским претварањем слова "у" у слово "а" постао је назив ЧАВАШ.

ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ: Укупан простор чавашке границе представљају четири цјелине:

Поље је ријеком Требишњицом подјељено на два дијела: Ријека Требишњица код Плићих вода у самом крају улази у чавашку границу, и на Буси прави малу аду, а ту је и пјеском затрпана јама, тече према западу кроз Мали и Велики вир гдје се налази пјеском затрпана јама, те јужно према велемећкој млиници и даље западно према Црњавама и граници у укупној дужини од 2,2 км. Мишљенско поље: које има 50 ха (око 200 рала и 300 парцела), а простире се од Велемичке млинице до Голог камена 605 м, од Голог камена до Плићих вода у дужини од 1.250 м, и ријеком до Велемећке млинице у дужини од 1.750 м. Чавашко поље: које има 160 ха (око 700 рала и 900 парцела), а про¬стире се од Плићих вођа ријеком до Црњава у дужини од 2,2 км, те до Коњ¬ског дужине 650 м и испод Велике градине, преко Ждраловица, испод Великог хумца до Плићих вода у дужини од 3,2 км. Поље је подјељено гоницима на више дијелова. Гоник је необрађени простор обрастао травом и троскотом (пиревином), куда се ишло и гдје се напасала стока и косила трава. Чавашка план (237 м) преставља посебан локалитет неправилног, правоугаоног облика дужине 350-450 и ширине 200-300 метара који се налази поред ријеке. Цјелокупни простор обрастао је троскотом и ту се напасала стока, припињали коњи, врхло жито и одвијао забавни живот преко љета. На 40 метара од ријеке изграђена је 1930. године чатрња ширине 6, дужине 8, и дубине 5 метара са двије у дну спојене преграде и са двоја вратњика ширине 60, дужине 50 и ви¬сине 70 цм, са ћемером 1,2 м изнад земље. Чатрња је озидана и поплочана клесаним каменом у бетону.

Крај: који има 16 ха, а то је простор од Плићих вода изнад Стријежава, Великог бумца, Подваља и испод Велике градине до Ножа у дужини од 3,5 км и ширине 50-250 м, као и простор од Велемећке млинице до Голог камена испод Блатогошта дужоне 650 и ширине 50 м. Овај простор обрастао је ниским растињем конопљиком, драчом, купином, шипурком и др. Изнад Великог хумца и у Подваљу налазе се њиве углавном пјесковите земље погодне за узгој лозе, смокава и поврћа. Стријежава: је каменита провалија дужине 35 ширине 20 метара, обрасла дра¬чом, купином и конопљиком, која је прождирала воду и подземним каналима по¬везана са Свитавом (горње млинице) у Хутовом блату. Стрмица: је јама изнад Стријежаве пречника у отвору 10 м и „без дна“ која је такође гутала воду и била подземним каналима повезана са Свитавом. Велики Хумац: је каменито-голетни бријег дужине 100, ширине 40 и висине 12 м, обрастао конопљиком, драчом, купином, смреком, шипурком, дивљом смоквом и лозицом. На врху се налази мала подпећина, гдје је сједио пољар, јер је имао одличан преглед цијеле пољске и добар дио брдске чавашке границе. Мали Хумац: је каменито-голетни брежуљак дужине 85, ширине 38 и висине 6 м, обрастао конопљиком, драчом, купином и смреком. Перачица: је јама у љутима (стијенама) поред Малих гувана, ширине 6 и дужине 12 метара „без дна“, која је прождирала воду и подземним каналима повезана са Свитавом. Мале јаме: су „увала“ дужине 250, ширине 50-100 и дубуне 5-10 метара, која је у сјеверном, дубљем дијелу, каменита и обрасла драчом, конопљиком, купином и хандравом. У сјеверном дијелу је каменита провалија дужине 40 и ширине 20 м која је гутала воду и повезана подземним каналима са Свитавом (Доње млинице). Веома значајан и необичан догађај се десио у јесен 1936.године. Те године због обилних кишних падавина на Свету Петку поље је потонуло „за дан“ и достигла висину преко 12 метара, јер је био под водом Велики хумац. На Лучиндан око подне по причању очевидаца чула се подводна тутњава и изнад Малих јама избио је водоскок висине преко 30 м, па се овај догађај разли¬чито тумачио. Међутим, у прољеће послије повлачења блата (језера) на 50 м, од Малих јама у Подваљу на њиви се појавила рупа пречника 5-6 и ду¬бине 4 м. Претпоставља се да је приликом наглог плављења у Малим јамама остао ваздух, те је због притиска растућег нивоа воде, дошло до избацивања ваздуха који је повукао воду и земљу и том приликом створена је ова рупа у земљи. Ова рупа (јама) касније ће бити масовна гробница за вријеме усташког геноцида над чаваским недужним српским становницима 11. августа 1941. године. Ждраловице: биле су јаме на два локалитета у пољу, озидане провалије пре¬чника 2,5 м и различитих дубина и које су подземним каналима повезане са Свитавом. Обзиђивањем ових јама и садњом ниског растиња требало је створити природну брану да се јаме не шире и да не носе обрадљиву земљу приликом прождирања воде.

Посеље: обухвата област од Стрмице и Губеровине преко Звековца, Кошће љути, Кука, Циља до Граба (у Бетину долу), Тежаница и Ботина, те изнад Дренике, Подваља и Макљена до Стрмице. Овај простор обухвата 38,8 ха и чини јединствен локалитет дужине 1.600 м и ширине 300-650 м, ограђен сухозидинама и подзидама и заграђен драчом, испресјецан сеоским (коњским) путевима. У њему се налазе куће, зграде, торови, штале, салаши и појате, гувна и чатрње, затим обрадљиве површине (вртови, долине, долови) и окрајци (пашњаци). Овај про¬стор обрастао је дрвећем: кошћелом, зелеником, тренслом, бајамима (бадем), рустовином, понеким цером, те жбуњем (драча, купина, смрека), затим смоквама, јабука¬ма, шљивама(џанарикама), орахом, шипком и лозом. Звековачка вала: настаје из два дијела, један од Рудника, испод Илијине главе а други од Пријевора који се спајају на Бријесту, те кроз Рашковац и Долове преко Макљена до Великог хумца, гдје један крак иде у Стријежаву а други у Мале јаме. Дужина вале (кањона) је око 2.000, а највећа дубина 150 м и од Рашковца, у свом дну, до Великог хумца представља знатан простор обрадљиве земље Посеља и Краја. Бетинодолска вала: се простире од Вукасова крста преко Граба, Тежаница, Дренике и Подваља до Малог хумца, чији један крак иде према Малим јамама, а други према Ждраловицама. Вала (књон) дужине је око 1.350 м. са највећом дубином око 150 м и у крају има велику површину обрадљиве пјесковите земље. Цвјетинодолска вала: се простире од Вукасова крста преко Мокрог дола, Ботина до Ждраловица у дужини око 1.200 м и дубине око 50 м. Кад су проломи облака, а то се дешава обично сваких 30-40 година, кроз ове вале створе се потоци који носећи камење, руше ограде и зидове и односе и онако оскудно обрадијиво земљиште. Губеровина: је једина „жива вода“ на подручју Чавша и шире околине. Налази се на источној страни Звековачке вале, на благој падини испод Пуховца. Локалитет преставља природни извор у виду бунара-пећине и јаме, пречника у отвору 3 м, дубине са горње стране 4 м, са доње стране 2,5 м и пречника у дну око 2,2 метра. Са јужне, ниже, стране од врха према унутрашњости налазе се камене сте¬пенице дужине 1,3 ширине у врху 2 а у дну 0,8 метара, те бентом (камени зид) чија се даља унутрашњост сужава као пећина дубине 2,5 и пречника 2,1 метар. У самој унутрашњости на висини од једног метра налази се природни бенат у коме се налази каменица дужине 80, ширине 50 и дубуне 40 цм. Кроз уски пећински пролаз дотиче вода, лишће букве и иглице јела. Ниво воде углавно је исти, 2,5 м висине и љети и зими. Изузеци су ако је љето у Херцеговини дуго и сушно тада се вода повуче у каменицу, ако су зиме веома кишовите тада рига, и убрзо почиње плављење Попова Поља.

Брдо: преставља 634 ха каменито-голетног простора од испод Илијине главе до Ножа у Зарјечју, дужине 7,8 км и ширине 2 км. Терен је обрастао драчом, смреком, купином, као и пелимом (кадуљом), вријеском, смиљем, ковиљем и травом - бјелишом. На самом простору има нешто ограда и вртача у којима се налази дрвеће храста, јасена, граба, тренсле и понека обрадљива долина. Најзначајнији локалитети су на истоку Пуховац са Мијатовића и Мичетиним оградама и торивима, Бријест са Магарећаком и Милошевића торовима, Попов лаз са Паламетовим торо¬вима, Совица са неколико ограда и Малом градином (630 м) и јамом код Репра, Гувниште са Милошевића тором и јамом голубинком, Вукасов крст са Тулиним тором, Мокрим долом и Бориним торовима и бунар, Велика градина (585 м), те Глизуша са Ножем.

СТАНОВНИШТВО: О Чавшу у студуји М. Филиповића и Љ. Мићевића „Попово у Херце¬говини", Сарајево 1959. г. пише: „У селу су средином 1938. године живјеле породице и то: Православни - МИЛОШЕВИЋИ (10 кућа раније славили Петковицу, а сада Јовањдан) су старином Никћевићи из Риђана. Има их исељених око Љубиња и Стоца; МИЛЕТИЋИ (4 куће, Аранђеловдан) су поријеклом из Дврснице од војводе Милете чија кула још стоји тамо; МИХИЋИ (2 куће, Јовањдан) су старином Томићи из Храсна; МИЈАТОВИЋИ (1 кућа, Никољдан) су дошли из Грмљана. Од Мијатовића су Банђури; МИЧЕТЕ (2 куће, Јовањдан) су поријеклом из Храсна. Вјерује се да су Мичете, Буквићи, Медани, Дјоге, Марковићи и Комади по Горњем Храсну сви један род и поријеклом од Денда из Храсна. Католици - Б0РЕ (9 кућа, Митровдан) су дошли из Маљкова из Далмације; ПАЛАМЕТЕ (3 куће, Митровдан) су прије 120 година дошли из Равног на земљу Сердаревића; СКАРАМУЦЕ (2 куће, Митровдан) су дошли прије 100 година из Равног и БАШАДУРИ (1 кућа, Митровдан) су такође из Равног. Муслимана није било, али се зна да су живјели Сефе, Сердаревићи и Пајићи, који су се одселили у Столац и Мостар". Према статистичким подацима 1938. године било је: Православних 171 и Католика 138 становника, 1958. године Срба 86 и Хрвата 45, а 1988. године Срба 38 и Хрвата 4 и 2010. године живљело је четворо Срба (2 Милошевића и 2 Мијатовића). У расељењу (2010. године) највише Чавшани живе: у Требињу, Љубињу, Мостару, Дубровнику, Босни, Славонији, Београду, Војводини и другим мјестима Србије и Хрватске, Црној Гори, те Америци, Канади, Њемачкој и Аустралији.

Страдање становништва и имовине: Православно српско становништво 11. августа 1941. године поубијано је од стране Усташа. Тог дана убијено је л00 чавашких Срба и један Србин на¬јамни радник од Стоца, најмлађе дијете имало је 10 дана а најстарије 96 го¬дина и били су углавном дјеца, жене и старци. Убијено је 55 чланова Милошевића (2 преживјело); 20 чланова Мијатовић (3 преживјело); 14 чланова Михића (5 преживјело); 11 чланова Милетића (13 преживјело) и 2 члана Мичета (једно убијено раније у Бурмазима а друго 13. августа у Чавшу), а преживјело је 24 чланова. У шест кућа нико није преживео. Тог дана један дјечак од 15 година побјегао је, а средњовјечни човјек сакрио се изнад кућа и посматрао из¬вршење злочина, док су остали преживјели раније избјегли у планину Илију код Љубиња.

На 15-у годишњицу 1956. године подигнут је монуметални споменик жртвама са крстом, што се није свиђало актуелној Власти. Споменик је подигла преживјела родбина и удате кћери, без помоћи власти, а коштао је 15.000 америчких долара.

У мају 1992. године услијед ратних дејстава цјелокупно становништво од 35 житеља избјегло је из села кога су спалили припадници Хрватског вјећа одбране, а крајем марта 1993. године минирали су споменик и оштетили породичне гробнице.

Захваљујући Владици Епархије Захумско-херцеговачке и приморске господину Атанасију споменик је у дијеловима пренесен и обновљен код Манастира у Тврдошу 1999. године.


Укупна ратна штета на кућама, економским објектима, опреми, стварима, намјештају, бјелој техници, прекривачима, одјећи, обући, споменику, гробницама и другим личним предметима износи преко 900.000 (девестохиљада) евра, без уништених пољопривредних култура (винограда и воћњака) и изгубљене добити од пољопривреде. До краја 2010. године обновљене су двије куће, без прикључења електричне енергије, адекватног путног прилаза и услова одрживог економског повратка.

Јово Н. Милошевић Требиње, Р.С.

Овде се налази унос корисника који је постављен на погрешно мјесто. Овде га додајем како би био сачуван. --БаШ-ЧелиК (разговор) 14:48, 8. мај 2011. (CEST)