Светозар Јовановић

С Википедије, слободне енциклопедије

Светозар Јовановић (Земун, 1832Београд, 1892) био је српски трговац и градоначелник Земуна. Његов претхоник на овом положају био је Константин Петровић.

Биографија[уреди | уреди извор]

Светозар се родио у Земуну, отац му се звао Лука, а зна се да је имао и дванаест година млађег брата, Ђоку Јовановића, који је био коњички генерал. Светзар се прво школовао у Земуну, а потом у Бечу, да би се након повратка у родно место почео бавити трговином. Када је Константин Петровић дао оставку на место градоначелника Земуна децембра 1874. на његово место изабран је Светозар.[1]

Светозар је своју дужност градоначеника обављао ревносно, али кратко. Сам период његовог сужбовања био је јако турбулентан. У лету 1875. букнуо је устанак у Херцеговини, а у пролеће наредне године почео је српско-турски рат. И у самом Земуну осећао се дух рата, многи добровољци из Русије и са других страна пролазили су кроз Земун до Србије и са собом носили приче и вести о тамошњим догађајима. У Монархији су се са великом пажњом пратила ова дешавања и са опрезнишћу се мотрило на Земун и друге њене јужне делове насељене Србима.[1]

Светозар Јовановић био је у тешком положају, јер је сам са симпатијама гледао и подржавао прилике у Србији[1]. У то време у Земуну излазио је лист Граничар, чији је уредник био чувени Јован Павловић, и у њему су редовно излазиле вести из Србије и становници Земуна су их са пажњом читали. Међутим, локалне власти су тада добиле наређење да што више удаље дешавања са Балкана од становника Монархије.[1] Полиција је имала задатак да трговину са Србијом сведе на неопходни минимум и да код народа угуши симпатије према дешавањима јужно од границе. Граоначелник Јовановић био је уз струју коју је по наређењу морао сузбијати.[1]

Тада су се прочуле вести да Јовановић не испуњава наредбу и да пограничне мере нису ни оштре ни озбиљно спроведене. Јовановић је све ове вести демантовао.[1] Након неколико дана сазвао је састанак варошког представништва 23. јуна 1876. године и на њој је дао оставку.[1] Сви су били изненађени, чак и најближа његова околина. Постојале су претпоставке да је генерална команда из Загреба тражила његову оставку.

Од тада нестаје Јовановић са политичке позорнице и остатак живота провео је мирно у Београду, где је 1892. године и преминуо.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Знаменити земунски Срби у XIX веку. Земун: Штампарија Исидора Стојчића. 1913. стр. 145—147. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње вести[уреди | уреди извор]