Балканско полуострво

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Балкан.
Балканско полуострво (осветљени део)
Другачији приказ Балканског полуострва линија од Трста до Одесе

Балканско полуострво, или једноставније Балкан, полуострво је и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи. Полуострво је добило назив по Балканским планинама које се протежу од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 метара који се налази на планини Рила.

Поријекло назива[уреди]

Етимологија[уреди]

На турском језику Балкан значи „венац шумовитих планина” (balkan),[1][2] док на бугарском језику Балкан значи „планина”' (балкан).[3] Друга моћу етимологија је повезана са персијском ријечју балк која значи „мочвара” уз додатак турског суфикса -ан добија се „мочварна шума”.[4] Мање популарна хипотеза етимологије је да је назив настао од персијске ријечи Balā-Khāna која значи „велике висока кућа”.[5]

Историјски називи[уреди]

Класична антика и рани средњи вијек[уреди]

Од класичне антике до средњег вијека, мјесни Трачани[6] су за Балканске планине користили назив Хемус.[7] Према грчкој митологији, трачког краљ Хемуса је да би га казнио бог Зевс претворио у планину, а планина је добила његово име. Предложена је и схема повратног назива. Д. Дечев сматра да је Хемус (грч. Αἷμος) настао од трачке ријечи *saimon која значи ’планински гребен’.[8] Трећа могућност је да је Хемус (грч. Αἵμος) долази од гречке ријечи хема (грч. αἵμα) што значи ’крв’. Мит се односи на борбу између бога Зевса и титана Тифона. Зевс је Тифона ранио муњом и Тифонова крв је пала на планину, одакле је планина добила име.[9]

Касни средњи вијек и османско доба[уреди]

Најстарије помињање назива је на арапском мапи са почетка 14. вијека, у којој се Хелмске планине називају Балкан.[10] Прво потрвђено вријеме у коме се на Западу за планински масив у Бугарској користи назив Балкан је писмо из 1490. године које је италијански хуманиста и писац Филип Калимах послао папи Иноћентију VIII.[11] Прво османско помињање документовано је 1565. године. Прије тога није било друге документоване употребе ријечи која се односи на област, иако су се друга туркијска племена већ населила или пролазила кроз полуострво. Постоји и тврдња о ранобулгарском поријеклу популарне ријечи у Бугарској, али то је само несхоларна тврдња.[5] Ријеч су користили Османлије у Румелији у свом општем значењу планине, као Kod̲j̲a-Balkan, Čatal-Balkan и Ungurs-Balkani̊     ), посебно се односећи на Хелмску планину.[12][13] Назив је и даље сачуван у средњој Азији у називу планинског вијенца Велики Балкан[14] и покрајине Балкан у Туркменистану.

Југоисточна Европа[уреди]

Главни чланак: Југоисточна Европа

Дијелом због историјских и политичких конотација појма „Балкан”,,[15] посебно од војних сукоба деведесетих година 20. вијека, термин „Југоисточна Евопа” постаје све популарнији иако се дословно односи на много веће подручје и стога није толико прецизно.[16]

Историја Балкана[уреди]

Главни чланак: Историја Балкана
Промене граница на Балкану (1796—2008)

На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Географија Балкана[уреди]

Географске границе Балкана су: на северу река Дунав и река Сава, на југу Средоземно море, на истоку и југоистоку Црно, Мраморно и Егејско море, на западу Јонско и Јадранско море. Треба напоменути да су северне границе Балканског полустрва, реке Сава и Дунав, само одокативне јер их није могуће тачно утврдити због широке везе коју ово полуострво има са средњом Европом. Његове јужне обале су јако разуђене. Полуострво пресецају велики планински системи са севера према југу и југоистоку, који теже да се од Алпа, преко Егејских острва споје са планинским системом Мале Азије. То су Динарско-Шарско-Пиндски, Карпатски, Балкански и Родопски системи, са планинским висовима до 3000 m. (Рила 2925 m, Олимп 2918 m, Пинд 2914 m, Кораб 2764 m, Шар 2748 m, Проклетије 2694 m, Дурмитор 2522 m итд. Још у античко доба описане су и опеване многе планине Балкана, највише свакако Олимп, затим Хем и Родопи, али и Пинд, Тајгет, Парнас и друге. Филозоф и географ Страбон (66. године п. н. е.-19. године н. е.) Шар планину (Skardus) назива „Веригом света“ (Catena mundi). Доласком Словена на то подручје, добила је садашњи назив-Шара.

Међу рекама доминирају Дунав, Сава, Морава, Дрина, Дрим, Тимок, Ибар, Неретва, Бојана, Вардар, Бистрица, Струма, Марица, Искар, Тунџа, Јантра и Пинеј и др. Језера су Охридско језеро, Преспанско језеро, Скадарско језеро, Острвско језеро, Костурско језеро итд.

Клима је средоземна на Јадранског мора и Егејског мора, океанска и влажне суптропска на обали Црног мора, док је у унутрашњости умерено умереноконтинентална. Север полуострва и планине имају снијежне и мразне зиме, те врућа и сува лета. На југу су зиме блаже.

Између планина формиране су мање или веће широке равнице, од којих је највећа Панонска низија у сливу Дунава, Саве, Драве, Тисе и Мораве. Она представља најнижи део земљишта у Панонском базену, између Алпа, Карпата, Динарских и Родопских планина. Настала је повлачењем и отицањем Панонског језера (мора) кроз Ђердапску клисуру. Језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, а постепено је отекло крајем плеиоцена и почетком холоцена, када се завршава последње глацијално Ледено доба на Балкану око 10.000. п. н. е. За то време биле су под ледом многе планине, као што су Олимп, Пинд, Шар-планина, Пирин, Рила, Јакупица, Проклетије, Дурмитор, Прењ и др.

Политичка карта Балкана 1891
Политичка карта Балкана 2005

Остале низије у Србији, Босни, Хрватској, Бугарској, Македонији, Тесалији, Пелопонезу и др. износе око 29% укупне површине земљишта. Претежно на југу и западу Балкана, између стрмих планина, равнице се међусобно спајају једино преко уских прелаза-обично клисура. Оваква конфигурација земљишта утицала је у прошлости на обликовање мањих људских заједница, које су касније прерастале у мање етничке групе по систему полис-држава.

Разуђене обале Балканског полуострва, многе реке, равнице и превоји, пружале су погодне услове раног насељавања са југа према северу и са истока према западу, дуж великих река и плодних равница. Својим географским положајем Балканско полуострво је од памтивека било мост и главна саобраћајница између Азије и Европе, Истока и Запада, што је допринело мултиетничком саставу, разноврсности културних и политичких утицаја и немирима у историји. То убедљиво потврђују археолошки налази разних древних култура. Ни мањег простора ни више историје. Поимање Балкана, Европе и света у целини у античко доба најбоље је описао Херодот (IV, 36), „отац историје“, који наглашава, да се човек мора смејати како су многи научници нацртали земљу. Они су приказали да је земља округла као круг, да око ње теку океани и да постоје свега три континента: Европа, Азија и Либија (Африка), који су међусобно спојени.

По том схватању Европа је највећа и најдужа, те отуда и њен назив од кованице еврис-широк, простран и опс, опос-веома је налик, лице, око, тј. Европа. Њу окружује Северно море; Европа није имала име, а сада се тако зове по Кадмовој сестри из Феникије (Либан) по имену Европа. Међутим, према Хесиоду (између 800—700. п. н. е.) у Теогонији (357) о стварању света и митовима о боговима Европа је Океанова и Тетина кћи, сестра Тракије, Азије и Либије. Зевсу је родила сина Додона, епонимног хероја Додоне, првог храма на Балкану. Најсевернији народи Европе били су у почетку Бореји, који су становали у Тракији и у долини Стримона, а касније Хиперборејци, који су живели на крајњем северу, са оне стране Северног Ветра, тј. Хема. Херодот даље износи да је највећа река Европе Истар (Данубиус) и да је окружују океани, како на истоку, тако и на западу.

У географском погледу Подунавље је велика област која повезује Источну западну Европу, Црноморске регије и Медитеран, преко својих притока и северне делове континента са централним областима Балкана. Гигантски Алпски и Карпатски планински системи деле Подунавље на Алпски или западни, Панонски или средишњи и Понтски или источни део. Река Дунав такође дели Средње Подунавље на Западни део који гравитира Динаридима, Јадранском мору и Апенинском полуострву и на велики Панонски базен на истоку. Ова низијска област, која представља најмаркантнију црту рељефа Европе, оивичена је са источне стране лучно планинским системом Карпата, Трансилванских Алпа и Старом планином.

У пределу Јужних Карпата, Дунав пролази кроз Ђердапску клисуру и тиме спаја Панонску и Влашко-Понтску низију. Ђердап је највећа клисура у Европи, дуга око 100 km, између Голупца и Кладова. Дели се на мали и велики Ђердап. Најужи део Ђердапа је код Казана, где у дужини од 9 km има ширину 150-170 m и дубину од 20-50 m, а највећа дубина му је 74 m. У Ђердапској клисури Дунав има велики пад, укупно око 30 m, брзину до 3 m/s, са просечном количином протицања воде око 5.800-6.000 2m3 /s. Клисурске стране издижу се око 600-700 m изнад речног тока. У овом делу Дунав је веома богат разноврсном рибом, а пре свега моруном, која икру баца у пролеће.

Иначе, Карпатски лук припада групи Алпског орогеног система, са висинама до 2500 m. Он је обезбеђен збијеним наборима, који се састоје од разноврсних петролошких материјала, као што су креда, глиновито-песковитих шкриљаца итд, који представљају саставне делове камена у виду облутака у речним долинама. Они ће бити главни материјали за алатке и уметничка остварења најстарије културе Средњег Подунавља каменог доба.

Дефиниције и границе[уреди]

Полуострво[уреди]

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Сјеверна границасу ријеке Дунав, Сава и Крупа. Захвата површину скоро око 470.000 km2 (нешто мање од Шпаније). Та површина је мање или више идентична региону познатокм као Југоисточна Европа.[17][18][19]

Од 1920. године до Другог свјетског рата, Истра и дијелове Далмације, које спадају у општу дефиниција Балканско полуострва, били су дио Краљевине Италије. Сарадшња територија Италијанска Републике укључује мању областо око Трста која припада Балканском полуострву. Међутим, италијански географски област око Трста и Истру обично не сматрају дијелом Балканског полуострва, због дефиниције Балкана која западну границу полуострва смијешта на ријеку Крупу.[20]

Удио површине територија[21] на Балканском полуострву према земљама по дефиниција Дунав—Сава:

  1.  Албанија: 27.390 km2 (>99% територије)
  2.  Босна и Херцеговина: 51.180 km2 (>99%)
  3.  Бугарска: 108.400 km2 (>99%)
  4.  Република Македонија: 25.430 km2 (100%)
  5.  Црна Гора: 13.440 km2 (>99%)

Већим дијелом или дјелимично на Балканском полуострву:

  1.  Грчка (копно): 104.470 km2[22] (80%)
  2.  Италија (окрузи Горица и Трст): 300 km2 (0,1%)
  3.  Румунија (Сјеверна Добруџа): 12.000 km2 (5%)
  4.  Словенија (југозападни дио): 10.000 km2 (50%)
  5.  Србија (без Срема, Бачке и Баната): 70.688 km2 (80%)
  6.  Турска (европски дио): 23.764 km2 (3%)
  7.  Хрватска (јужно од Саве и Купе без острва): 30.000 km2 (54%)

Народи и етничке групе Балкана[уреди]

Током писане историје, Балкан су претежно насељавали различити индоевропски народи, док повремене инвазије и државне управе туркијских (Хуни, Авари, Турци) и угро-финских народа (Мађари) нису оставиле значајнијег трага у етно-лингвистичком склопу Балкана. Изузетак од овога чине једино крајњи југоисточни делови полуострва, које данас претежно насељавају Турци, као и делови Србије и Румуније у којима у значајном броју живе Мађари.

Јужнословенски народи:

Јужнословенске етничке групе и подгрупе:

Западнословенски народи и етничке групе:

Романски народи и етничке групе:

Остали индоевропски народи:

  • Албанци (Албанија; Србија - Косово и Метохија, Црна Гора, Македонија, Грчка)
  • Грци (Грчка, Албанија)
  • Роми (Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Грчка)
  • Египћани (Србија - Косово и Метохија, Македонија)
  • Ашкалије (Србија - Косово и Метохија)

Турски народи:

  • Турци (Турска, Грчка, Бугарска, Република Македонија, Србија-Косово и Метохија)

Угро-фински народи:

  • Мађари (Румунија, Србија)

Генетика[уреди]

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом балканских држава најзаступљеније су четири патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: Хаплогрупа I, Хаплогрупа R, Хаплогрупа E и Хаплогрупа J. У мањој мери су заступљене и Хаплогрупа N, Хаплогрупа H, Хаплогрупа G и Хаплогрупа T.[23]

Религија[уреди]

На Балкану су од религија у значајном проценту заступљени хришћанство (углавном православље, мањим делом католицизам) и ислам. Православље је доминантно у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Бугарској, Грчкој и Румунији; католицизам је доминантно у Хрватској и Словенији; док је ислам доминантан у Турској, Албанији, на Косову и Метохији и у Федерацији Босне и Херцеговине.

Урбанизација[уреди]

Већин држава на Балканском полуострву је углавном урбанизована; изузев Босне и Херцеговине која је отприлике 50% рурална и 50% урбана.[24]

Панорама Истанбула

Списак највећих градова:

Град Држава Становништво Агломерација Година
Истанбул*  Турска 9.000.000 10.000.000 2014
Букурешт  Румунија 1.883.425 2.272.163 2011[25]
Софија  Бугарска 1.260.120 1.681.666 2014[26]
Београд  Србија 1.233.796 1.659.440 2011[27]
Загреб  Хрватска 688.163 1.113.111 2011[28]
Атина  Грчка 664.046 3.753.783 2011[29]
Скопље  Македонија 444.800 506.926 2014[30]
Тирана  Албанија 418.495 800.986 2011[31]
Пловдив  Бугарска 341.567 404.665 2014[26]
Варна  Бугарска 335.949 344.775 2014[26]
Солун  Грчка 325.182 1.012.297 2011[29]
Клуж-Напока  Румунија 324.576 411.379 2011[25]
Темишвар  Румунија 319.279 384.609 2011[25]
Јаши  Румунија 290.422 382.484 2011[25]
Констанца  Румунија 283.872 425.916 2011[25]
Љубљана  Словенија 279.756 279.756 2016[32]
Нови Сад  Србија 277.522 341.625 2011[33]
Сарајево  Босна и Херцеговина 275.524 355.170 2013[34]
Крајова  Румунија 269.506 420.000 2011[25]
Чорлу  Турска 253.500 273.362 2014[35]
Брашов  Румунија 253.200 369.896 2011[25]
  • Само је европски дио Турске дио Балканског полуострва.[36] Ту живе двије трћине становника града, 14.025.646.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Balkan”. Encarta World English Dictionary. Microsoft Corporation. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2009. Приступљено 31. 3. 2008. 
  2. „balkan”. Büyük Türkçe Sözlük (на језику: турски). Türk Dil Kurumu. »Sarp ve ormanlık sıradağ« 
  3. Костов, Н.; Андрейчин, Л.; Илчев, Ст.; Попов, Д.; Георгиев, Л. (1994). Български тълковен речник (допълнен и преработен от Д. Попов). С.: Наука и изкуство. 
  4. Stachowski, Marek. European Balkan(s), Turkic bal(yk) and the problem of their original meanings (на језику: енглески). Jagiellonian University. стр. 618. Приступљено 3. 7. 2017. 
  5. 5,0 5,1 Todorova (1997). стр. 27.
  6. „Bulgaria”. Hemus – a Thracian name. Indiana University. стр. 54. 
  7. Balkan Studies. 1986. 
  8. Decev, D (1986). Balkan Studies. University of Michigan. Приступљено 20. 6. 2015. 
  9. „Gods and Heroes of the Greeks: The Library of Apollodorus”. Google Books. Приступљено 12. 9. 2014. 
  10. Dobrev, Ivan (1989). Проиcхождение географического названия Балкан – Sixieme Congres international d'etudes du Sud-Est Europeen (на језику: француски). Sofia: Ed.de l'Académie bulgare des Sciences. 
  11. Todorova (1997). стр. 22.
  12. Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Editors: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill Online Reference Works.
  13. „Balkan – Brill Reference”. brillonline.com. 
  14. „Balkhan Mountains”. World Land Features Database. Land.WorldCityDB.com. Архивирано из оригинала на датум 28. 2. 2008. Приступљено 31. 3. 2008. 
  15. „Balkanize”. merriam-webster.com. 
  16. Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). A history of Eastern Europe. Taylor & Francis. стр. 37. ISBN 978-0-415-36627-4. 
  17. Hajdú, Zoltán (2007). Southeast-Europe: State Borders, Cross-border Relations, Spatial Structures. Pécs: Hungarian Academy of Sciences. ISBN 978-963-9052-65-9. Приступљено 8. 6. 2015. 
  18. Lampe, John R. (2014). Balkans Into Southeastern Europe, 1914–2014: A Century of War and Transition. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-01907-3. Приступљено 8. 6. 2015. 
  19. Švob-Ðokic, Nada, ур. (2001). Redefining Cultural Identities: Southeastern Europe (PDF). Zagreb: National and University Library in Zagreb. ISBN 953-6096-22-6. Приступљено 8. 6. 2015. 
  20. Istituto Geografico De Agostini, L'Enciclopedia Geografica – Vol.I – Italia, 2004, Ed. De Agostini pp. 78
  21. „Field Listing: Area”. CIA: The World Factbook. Приступљено 20. 1. 2016. 
  22. „The Law of the Sea”. 
  23. National Pies - Ancestral Genography Atlas
  24. „Data: Urban population (% of total)”. The World Bank. 2006—2010. 
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 25,5 25,6 „ROMANIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  26. 26,0 26,1 26,2 „BULGARIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  27. Statistical Officeof the Republic of Serbia pp. 32
  28. „CROATIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  29. 29,0 29,1 „GREECE: Regions and Agglomerations”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  30. „MACEDONIA”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  31. https://citypopulation.de/Albania-Cities.html
  32. „SLOVENIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  33. „SERBIA: Regions. Districts and Major Cities”. Архивирано из оригинала на датум 8. 11. 2015. Приступљено 9. 11. 2015. 
  34. „BOSNIA AND HERZEGOVINA”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  35. „Çorlu (Tekirdağ. Turkey) – Population Statistics and Location in Maps and Charts”. www.citypopulation.de. Приступљено 21. 1. 2016. 
  36. Crampton. The Balkans Since the Second World War. 

Литература[уреди]

  • Костов, Н.; Андрейчин, Л.; Илчев, Ст.; Попов, Д.; Георгиев, Л. (1994). Български тълковен речник (допълнен и преработен от Д. Попов). С.: Наука и изкуство. 
  • Грчић, Мирко; Станковић, Стеван; Гавриловић, Љиљана; Радовановић, Светлана; Степић, Миломир; Ђурђић, Снежана (2013). „Балканско полуострво”. Географија за III разред гимназије. Београд: ЗУНС. стр. 5. ISBN 978-86-17-18421-4. 
  • Banac, Ivo (1992). „Historiography of the Countries of Eastern Europe: Yugoslavia”. American Historical Review. University of Chicago Press. 97 (4): 1084—1104. JSTOR 2165494. doi:10.2307/2165494. 
  • Banac, Ivo (1984). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-9493-2. 
  • Carter, Francis W., ed. An Historical Geography of the Balkans Academic Press, 1977.
  • Francis Dvornik The Slavs in European History and Civilization Rutgers University Press, 1962.
  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
  • Jelavich, Barbara (1983). History of the Balkans. Cambridge University Press. 
  • Jelavich, Charles and Jelavich, Barbara, eds. (1963). The Balkans In Transition: Essays on the Development of Balkan Life and Politics Since the Eighteenth Century. University of California Press. 
  • Kitsikis, Dimitri (2008). La montée du national-bolchevisme dans les Balkans. Le retour à la Serbie de 1830. Paris: Avatar. 
  • Lampe, John R., and Marvin R. Jackson; Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations Indiana University Press, 1982
  • Király, Béla K., ed. East Central European Society in the Era of Revolutions, 1775–1856. 1984
  • Komlos, John (1990). Economic Development in the Habsburg Monarchy and in the Successor States. East European Monographs #28. East European Monographs. ISBN 978-0-88033-177-7. 
  • Mazower, Mark (2000). The Balkans: A Short History. Modern Library Chronicles. New York: Random House. ISBN 978-0-679-64087-5. 
  • Stavrianos, L. S. (2000) [1958]. The Balkans since 1453. with Traian Stoianovich. New York: NYU Press. ISBN 978-0-8147-9766-2. 
  • Stoianovich, Traian (1994). Balkan Worlds: The First and Last Europe. Sources and Studies in World History. New York: M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-032-4. 
  • Todorova, Marija (2006). Imaginarni Balkan. Beograd: Biblioteka XX vek. ISBN 86-7562-054-3.  (COBISS.SR)

Спољашње везе[уреди]