Сецесија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Abbesses.JPG Alfons Mucha - F. Champenois Imprimeur-Éditeur.jpg
Louis comfort tiffany, lampada da tavolo pomb lily, 1900-10 ca..JPG Louis Majorelle - Wall Cabinet - Walters 6587.jpg
Tassel House stairway.JPG
Париска метро станица (Ектор Гимар, 1900),
плакат (Алфонс Муха, 1897);
лампа (Луис Комфорт Тифани, 1900—1910),
зидни ормар (Луј Мажорел, крај 19. века);
унутрашњост Отел Тасела (Виктор Орта, 1894)

Сецесија (од лат. secedere: se- + -cedere — „одвојено” + „ићи”; ч. IPA/seːˈkeː.dere/) међународни је уметнички стил у ликовној уметности, архитектури, примењеној (посебно декоративној) и другим уметностима, који обухвата раздобље од 1890. до 1910. године.[1] Као реакција на академску уметност из 19. века, инспирисан је природним облицима и структурама — не само код цветова и биљака и сл. него свим закривљеним линијама (кривуљама). Последњи је уметнички универзални правац који је успео да унесе сопствени уметнички печат у све области модерног живота, не само у ЕвропиАмерици) где се прво јавио (Нанси) него у целом свету.

На српском се поред латинизма протоиталијанско-протоиндоевропског порекла користи и галицизам ар нуво (франц. Art nouveau, IPA/aʁ nuvo/ — „нова уметност”); стил има још много различитих имена у зависности од језика односно земље: у Француској и Белгији је познат као ар нуво (франц. Art noveau), у Сједињеним Америчким Државама као стил Либерти (енгл. Stile Liberty, по лондонском трговцу сер Либертију), у Енглеској као модерни стил (енгл. Modern style), у Аустрији као сецесијски стил (нем. Secessionsstil) према бечкој сецесији (нем. Wiener Secession), у Шпанији као модернизам (шп. modernismo) односно Каталонији као каталонски модернизам (кат. modernisme catalá), у Чешкој као сецесе (чеш. secese), у Данској као југендштил (дан. jugendstil) или скенвирке (чеш. skønvirke), у Немачкој као југендштил (нем. Jugendstil, по авангардном часопису Југенд) или арт ново (нем. Art nouveau) или реформски стил (нем. Reformstil), у Мађарској као сецесио (мађ. szecesszió), у Италији као арт нуво (итал. Art Nouveau) или цветни стил (итал. stile floreale) или стил Либерти (итал. stile Liberty, по лондонском трговцу сер Либертију), у Норвешкој као југендстил (норв. jugendstil), у Пољској као сецесја (норв. secesja), у Словачкој као сецесија (свк. secesia), у Русији као модерн(а) (рус. моде́рн) или ар нуво (рус. ар-нуво) или југендстил (рус. югендстиль) или свет уметности (рус. мир искусства), у Шведској као југенд (рус. jugend) итд.[2]

Сецесија се сматра „свеукупним” уметничким стилом (гезамткунстверк), који обухвата архитектуру, графичку уметност, дизајн интеријера и већину декоративних уметности укључујући израду/обраду накита, намештаја, текстила, сребра и сл. материјала, те лампи; такође је битно поменути и бозар. Према филозофији стила, уметност би требало да буде начин живота. Већина добростојећих Европљана је имала могућност да живи у кућама надахнутим ар нувоом, са ар нуво намештајем, сребрнаријом, текстилима, керамиком укључујући посуђе, накит, табакере... Уметници су имали жељу да комбинују бозар и примењену уметност, чак и при изради утилитаристичких предмета.

Иако је сецесију до 20. века заменио модернизам (модерна),[3] као нови начин изражавања новог и иновативног у односу на традицију, и дан-данас се сматра важним прелазним периодом између еклектичних историјских стилова буђења из 19. века и модернизма.[4]

Главне карактеристике[уреди]

Прочеље Главне железничке станице у Прагу

Уметнички правац се јавио у Европи и Америци половином 19. века и потпуно развио 1900. године. Настао је када се нагло развијала привреда и као реакција усмерена против привредне цивилизације; циљ је био повратак на занатску производњу као лек против привредног кича. Сецесија покреће индустријски дизајн.

За главне знакове сецесије сматра се орнаментика, а даје се предност површини и примењују необичне боје, те се естетски користе различити материјали. Сецесијски орнамент одражава посебан квалитет сецесијског осећања и тежи ка изравнаности у осећању. Сецесијска линија је валовито развијана кривуља која изазива осећање покрета у површини у којој је монотонија спречена употребом необичних боја. Она тражи необичне боје и слаже их по принципима хармоније и контраста. Сецесија се окреће равно ка природним формама у орнаменту као што су лист, цвет, људска и животињска тела.

Архитектура[уреди]

Стамбена зграда у Хомбургеру из 1905. године
Главни чланак: Архитектура сецесије

Сецесија се развија у архитектури када нови начин конструкције од армираног бетона и челика; захтева и нове приступе у решавању објеката, у сликарству, скулптури и примењеној уметности (намештај и витражи) и у литератури. У архитектури код Антонија Гаудија откривамо архитектуру пуну изненађења и он се не залаже за било који облик функционалности, док се у Чикашкој школи у САД остварују нове структуре, те се одбацују сви некорисни украси и окреће се чистој функционалности; у Европи су у овом погледу највише одмакли у Белгији и Холандији код Хенрија ван де Велдеа и у супротности је са архитектуром Виктора Хорта, који је у Бриселу употребио гвожђе и остварио свечане фасаде зграда.

Сликарство[уреди]

Међу многим сликарима нарочито је наклоњен овом стилу Густав Климт и заборављен је излазком из моде ове декоративности. Прва дела Пабла Пикаса спадају такође у сецесионистичка дела, иако је овог уметника „открио” критичар и поборник авангардног сликарства Аполинер.

Књижевност[уреди]

У књижевности, носиоци сецесије обележени су као симболизам и декаденција. Карактеристика за сецесију у књижевности је орнаментика у језичкој равни и с тим је у вези ритмизација реченице и строфе, понављање речи и гласовних група.

Сецесија је значајно утицала на начин живота у 19. веку и почетком 20. века и уписала се у лица многих градова у Европи, као што су Париз, Беч, Минхен, Берлин, Праг и други. У ово је доба створено много дела од велике уметничке вредности, али и предмета за свакодневну употребу. Сецесија је неодмисаони део не само европске него и светске културе.

У разним земљама[уреди]

Ајфелов торањ, познат симбол Париза

Овај покрет је релевантан у културним и уметничким збивањима у другим европским земљама где се јавља под различитим називима.[2] Заједнички ’програм’ свима био је прекид с традицијском, академском уметношћу 19. века и стварање нових облика уметничког израза.

У Француској, ар нуво је био уметнички и дизајнерски правац који је кулминирао почетком 20. века. Започео је 1880. и доживео врхунац 18921902. године. На градњу је утицао белгијски архитекта Хенри ван де Велде. Хектор Гимар је пројектовао париски метро у овом стилу. Париски уметници су желели орнаментима да изразе виталност у животу и предлагали су орнаменте у виду морских таласа. Назван је по продавници у Паризу, власника Самуела Бинга, са стварима дизајнираним у том стилу.

У Италији, стил Либерти је назван по лондонској продавници која је продавала модерну дизајнерску робу проистеклу из покрета Arts and Crafts. Једна од најважнијих карактеристика овог стила је динамична, валовита линија, пуна ритма. Облици изгледају као да ће оживети и „расту” у форме попут биљака.

У Енглеској се сецесија развија на челу са Вилијамом Морисом, који је био песник, књижевник и сликар; тежио је да обнови занате и створи индустријски дизајн. Он је пао је под историјске утицаје, од којих се ослободила тек нова генерација уметника која је прешла на орнаменталне облике геометријских форми.

У Белгији на челу овог покрета је архитекта Хенри ван де Велде, који је схватио значај примењене уметности и схватио да предмети морају бити јефтини, једноставни и функционални. Постао је заљубљеник у инжењерске зграде, а орнаменту је давао форму која се активно запажа, и давао је предност динамичким представама.[5]

У Немачкој се овај стил ширио под именом југендштил, у више група. Минхенска група имала је свој посебан програм и орнамент под називом стил флореал. Другу групу створила је колонија у Дармштату где су радили Јозеф Марија Олбрих и Петер Беренс. Значајна је била и комплексна школа архитектуре у Вајмару, коју је 1901. године основао Хенри ван де Велде. У Немачкој су се створиле следеће групе у градовима: Минхен, Дармштат, Бад Нојхајм, Берлин и Хаген.

У Аустрији је сецесија настала мало касније, око 1897. године; била је под енглеским утицајем и развијала се под именом бечка сецесија. Бечка сецесија је критиковала немачки југендштил и израдила сопствени орнамент са геометријским формама. Најзначајнији је био архитекта Ото Вагнер са својим ученицима.

Ни Србија није била имуна на оваква стремљења, поготово у архитектури. У већини српских градова су изграђена значајна здања која се одликују слободним приступом орнаментици, форми и боји.

Представници[уреди]

Г. Климт: Мадам Фриц Вадлер (Беч, Национална галерија)

Најважнији представници сецесије:

Градови[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Fahr-Becker Sterner (1982). стр. 6.
  2. 2,0 2,1 „Jugendstil, Art Nouveau en Modernismo”. rondom1900.nl. Приступљено 18. 9. 2016.
  3. Hope, Henry R. из: Lenning, H. The Art Nouveau (јун 1952). The Art Bulletin. 34168—171. »Discussing the state of Art Nouveau during 1952, the author notes that Art Nouveau, which had become disfavored, was not yet an acceptable study for serious art history or a subject suitable for major museum exhibitions and their respective catalogs. He predicts an impending change, however.«
  4. Lavallée, Michèle. Art Nouveau. Grove Dictionary of Art. Oxford University Press. Приступљено 11. 4. 2008.
  5. Brussels Capital of Art Nouveau

Цитирана библиографија[уреди]

Литература[уреди]

  • Јансон (1982). Историја уметности. Београд.
  • Пискел, Ђина (1974). Општа историја уметности. Београд.
  • Duncan, Alastair (1994). Art Nouveau. World of Art. New York: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-20273-9.
  • Heller, Steven; Chwaste, Symour (2001). Graphic Style from Victorian to Digital. New York: Harry N. Abrams, Inc. стр. 53—57.
  • Lahor, Jean (1901/2007). L'Art Nouveau. Baseline Co. Ltd. ISBN 978-1-85995-667-0.
  • Renault, Christophe; Lazé, Christophe (2006). Les Styles de l'architecture et du mobliier. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-87747-465-8.
  • Brumfield, William Craft (1991). The Origins of Modernism in Russian Architecture. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-06929-9.

Спољашње везе[уреди]